Sanja Bachrach & Mario Krištofić: Soba. Četiri bela zida... Nama je dovoljan i jedan (1987)

Dokumentarnu, lajf fotografiju, recimo o gladi u Africi uopće neću pogledati. Okrenuću glavu, a neće me ni podstaći da pošaljem novac. Već smo naučili na taj način gledati, a drugi ljudi ih vole videti pošto su sadisti. Mislim, iako se mnogi neće sa mnom složiti, da je najvrednija fotografija modna. Ako je pratimo od njenih početaka, videćemo kako divno beleži svako doba. Tako uočavaš odnos mode prema društvu i obrnuto

"Fotografisati da bi se fotografija prevazišla" formulacija je kojom bi se mogao okarakterisati pristup zagrebačkog fotografa Marija Krištofića. Njegov osoben i prepoznatljiv stil, još od prvih izložbi na kojima se pojavio u nekim cehovsko-zanatskim krugovima, ocenjivan je maltene kao jeretički. 

Široj javnosti postao je poznat od 1984. Kada je svoje radove počeo vezivati i za "demokratskije" medije, rock i pozorište.

Te godine sa suprugom Sanjom Bachrach izradio je dizajn omota za debi album Doriana Greja "Sjaj u tami" i materijale za alter teatar "Kugla".

Ubrzo su izašli iz uskih zagrebačkih krugova, tako da su njihove fotografije danas udarne u mnogim listovima koji drže do savremenijih likovno-grafičkih tendencija (i "Glas" naravno) širom Jugoslavije, pločama zabavne i rok muzike, kao i na raznim manifestacijama.

Dugo je najveći problem bio u koju kategoriju svrstati radove tandema Bachrach - Krištofić, jer Sanji fotografija služi samo kao podloga, koja kolorisanjem prerasta u unikatno likovno ostvarenje.

Nemam talenta za nešto drugo

GLAS: Pošto se više zna o tvojim fotografijama, nego o njihovom Autoru - kreni od početka.

MARIO: Hoćete biografiju, ha?

GLAS: Od kada si profesionalni fotograf?

MARIO: Fotografijom sam se počeo baviti jako kasno. Nisam bio niukakvom kino-klubu, foto-savezu, nego tako... slučajno. Slikao sam na moru. pa mi je fotograf rekao:

"Čujte, sused, slike su vam krasne." 

To je bio prelomni trenutak u mom životu. Jer, znao sam šta ću dalje.

Nemam talenta nizašta drugo, a svi propali pravnici, inženjeri, arhitekti su fotografi. Počeo sam kao i svi drugi koji ne znaju šta bi sa sobom.

GLAS: Je li bilo dovoljno što si odlučio da postaneš fotograf?

MARIO: Onda sam hteo naučiti nešto o samoj fotografiji. Bile su dve mogućnosti. Jedna je akademija, ali pošto imam neke greške sa vidom uverili su me da to neće ići, a druga je bila Viša grafička, koju sam upisao, naravno, preko veze. 

Ali zbog matematike, fizike i hemije odustao sam već u prvom semestru. 

Ostala je jedina varijanta sa Akademijom. Imao sam dva meseca, počeo sam raditi fotografije i uspeo se upisati na odsek filmskog snimanja. 

Uskoro ću diplomirati, iako sam davno trebao završiti. Sticajem okolnosti (dug prema domovini, porodične obaveze...) već sam pet godina apsolvent.

GLAS: Još od tvojih prvih radova primećuje se kontinuirano interesovanje za sasvim određen sadržaj - žensko telo.

MARIO: Najgrublje - to je nekakva erotika, malo uže - odnos ljudi koji žive zajedno i vole iste stvari. Nije to klasičan odnos kad dobiješ model i zadatak, prema tome ni fotografije nisu klasične.

Tu je erotika koja danas nije nikakav tabu.

Čedni klupski aktovi

GLAS: Ženski akt, naročito poslednjih decenija, jedan je od najeksploatisanijih fotografskih aktova. Međutim, Sanja i ti nastojite stvoriti jedan sasvim osoben izraz.

MARIO: Kod tela me zanima pre svega, ženska priroda uopšte.

Akt je tu onakav kakav jeste.

Žensko telo je lepo, ali ne svedeno samo na formu.

Ja, istina, volim kada mi Sanja izgleda lepo, a kako će sve skupa ispasti ipak zavisi od mene u određenom momentu, ali i od njenog raspoloženja. 

Postoje autori koji vole samo određene delove tela, rešavaju ih grafički i svode na lep oblik.

Meni je to zadnja stvar i ni Sanji nije važno što joj leđa mogu izgledati ružno.

Klupska akt-fotografija ide na neku čednost. Preovladuje jedna vrsta emocija, nekakav sram i po pravilu je rešena svim fotografskim zakonima.

Mojoj fotografiji nije potrebna takva mistika, već je čistim od svega.

GLAS: Isključivo radiš sa jednim modelom u enterijeru.

MARIO: Da, to je jedna soba sa četiri bela zida. Nama je dovoljan i jedan. I tako već pet godina, od prve izložbe. Stare fotografije iako u enterijeru nisu bile pred belim zidom, ali je to uvek bio odnos figure i prostora, te dvoje ljudi koji rade zajedno.

Ima trenutaka kada kažem sebi:

"Beli zid, soba, neću više tako raditi". 

Ali to je krasan izazov. Celi život fotografisati jednu ženu, jednu sobu.

Svestan sam da će doći momenat kada to telo više neće biti baš zgodno za fotografisanje, a onda ćemo, verovatno, slikati cveće, opet pred belim zidom, jer ne volim raditi vani.

GLAS: Da li se za svako snimanje posebno pripremaš, tražiš nove uglove?

MARIO: Nisam fotograf koji crta svoje ideje, beleži, razrađuje. To je za slikare. Istina, Kurosava detaljno razrađuje scene, pravi skice za cele filmove, ali ima režisera koji to ne rade. pa opet prave krasna dela.

Fotograf može raditi tehnički krasnu fotografiju, nositi je u glavi, naći najbolje kompozicijsko rešenje, grafički odnos crnog i belog, ali najbitnija je ideja. 

Fotografija danas treba imati nešto drugo. Jer ja dođem, imam krasnu ideju i ako je tada, sa tim nabojem, ne uradim, kasnije ostaje samo kao zapis.

Kuhinja pliva u razvijaču

GLAS: Vama je crno-bela fotografija tek poluproizvod, osnova za dalju intervenciju. Tamo gde drugi završavaju vi počinjete.

MARIO: A to ti ide tak’: snimiš, uradiš i vidiš da domaći papir ništa ne valja, ono što treba biti crno je sivo, belo isto sivo, uzmeš boju, tuš i vatu, pa drljaš. 

Malo proliješ izbleđivača, izvučeš bele i crne površine, baciš malo tonera i na kraju koloriraš, što je isključivo Sanjin deo. Ona to izvrsno radi. Jednostavno, talentirana je. 

Koloriranje potencira određenu atmosferu, naboj za vreme snimanja i najzad zadovoljava nekakvu estetiku. 

Lično ne volim konstrukcije, na primer, od žice i novinske hartije, jer ako neka stvar može egzistirati samo u galeriji, za mene apsolutno nema smisla. 

Nadam se da jedna kolorirana fotografija može stajati kod nekoga na zidu. 

A to da li može nekoga isprovocirati, mislim da danas više nema neke naročite funkcije. Jednostavno, mislim da umetnost sama radi sebe nema smisla. 

Dokumentarnu, lajf fotografiju, recimo o gladi u Africi, uopšte neću pogledati. Okrenuću glavu, a neće me ni podstaći da pošaljem novac. 

Već smo se naučili na taj način gledati, a drugi ih ljudi vole videti, pošto su sadisti. 

Mislim, iako se mnogi neće sa mnom složiti, da je najvrednija fotografija modna. 

Ako je pratimo od njenih početka videćemo kako divno beleži svako doba. Uočavaš odnos mode prema društvu i obrnuto.

GLAS: Po onome što si ispričao ideja je na prvom mestu, ali da bi se stvar izvela do kraja, treba dobro zamočiti ruke u sudoperu.

MARIO: Jedini posao koji uopšte ne bi trebao biti moj je laboratorija. Normalno bi bilo da ja snimam, to negde razvijem i da dobijem gotov produkt.

Jer, zbog čega bih morao biti laborant ili majstor za dobru izradu fotografije. Zašto da radim slike od metar sa sedamdeset, a da mi kuhinja pliva u razvijaču.

GLAS: Baviš li se još uvek dizajnom omota za ploče.

MARIO: Upravo sada radim dizajn ploča Miše Kovača, Senada od Bosne i Trešnjevačkih mališana...

GLAS: Je li to silom prilika?

MARIO: A, zašto ne, bolje ja nego neko drugi, jer ću to bolje uraditi. Ja sam fotograf i snimatelj, školovan. Zašto i oni ne bi imali dobar omot, barem dobru fotografiju.

GLAS: Radiš li po narudžbini ili realizuješ svoje ideje?

MARIO: Zna se da Miši Kovaču treba slika i primeran dizajn. On ima svojih petsto hiljada ljudi koji žele videti kako izgleda. Za Olivera Mandića će verovatno, biti kolorirana fotografija.

U Zagrebu ni toliko...

GLAS: Učestvuješ li na izložbama u organizaciji foto-kino klubova?

MARIO: Uopšte ne. Uglavnom organizujemo samostalne izložbe ili eventualno, učestvujemo na nekakvim grupnim, kao što je bila "Nova fotografija" u organizaciji SKC-a u Zagrebu, gde je prikazan presek rada Galerije.

GLAS: Imaš li poseban razlog za neučestvovanje?

MARIO: Da, sasvim. Konvencionalne izložbe, recimo, zahtevaju jednu, dve ili tri fotografije. Nikada ne mogu izdvojiti samo dve-tri.

Uvek postoji jedna serija, da ne preteram, od stotinu fotografija.

GLAS: Bio si gost na FOFITESU. Šta misliš o takvom načinu okupljanja ljudi koji se bave fotografijom?

MARIO: Volim ja to, cenim napore, ali bih, iskreno rečeno, više voleo da se nije održavalo. Jer, druge godine ili ne bi postojalo ili bi bilo kako treba.

Ovako će opet biti jedna manifestacija koja se održava, a govori se da je imala dosta propusta.

Potrebno je da se ljudi druže, a ko to ovde radi. 

Izložbe su postavljene u prostoru koji ne treba fotografiju. Ali uloženo je dosta truda, lep je plakat... U Zagrebu se ni toliko ne može napraviti.

GLAS: Postavka tvojih fotografija na FOFITESU je pomalo neobična. Misliš li da je rešenje najsrećnije?

MARIO: Ova izložba nije uspela. Trebalo je biti više fotografije u drugom prostoru, drugačije postavljenih. Sve je to tako bitno.

Kada ih nižeš u razlomljenoj formi, pa jedna lupa drugu, to nije to!

Jer, u nizu, jedna za drugom ne znače ništa. One nemaju priču, nikakvu posebnu poruku. A svaka ima jednu čistu formu i zrači osobenom energijom.

Razgovarali: Saša Živančev i Biljana Golubović, obrada: Yugopapir (Glas omladine, mart 1987.)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir

https://twitter.com/Yugopapir