Ljubiša Samardžić, sve moje glumačke partnerke (2. deo): Vera, Neda, Svetlana, Vesna...



Mala Neda unela je u naš film nešto svoje, što mnogi nikad nisu uspeli: mladost, spontanost, ljupkost, lepršavost. Odmah se dopala gledaocima, osvajala ih je svojim detinjastim šarmom i - osvojila ih. I danas mi je žao što se, u prirodnoj gladi za mladalačkim avanturama otisnula u svet. Imala je čak i uspeha, ne znam kako je materijalno prošla, ali kad se vratila počele su oscilacije koje su trajale nekoliko godina 

Leto 1983: Punih dvadeset godina Ljubiša Samardžić Smoki prisutan je - a i mnogo više od toga - u jugoslovenskom filmu, sasvim dovoljno dugo da bi se u njegovu svest utisnulo saznanje da je film, uprkos značaja snažne individualnosti, pre svega i ponajviše kolektivan čin, s glumom "kao segmentom tog zajedničkog stvaralaštva".


Kako se snimaju ljubavne scene...



- Šta je potrebno za ljubav na filmu?

- Moraš umeti da gledaš zaljubljeno, da izgovoriš ljubavnu reč, da umeš da ljubiš.

Meni, na žalost, tako nešto nije svojstveno, ja sam uvek demonstrirao svoju nespretnost, zbunjenost, stid, mnogo više nego što sam pokazivao spontanost.

U takvim situacijama samo sam igrao - nisam doživljavao, za razliku od mahera koji ljubavne scene prave na maestralan način.

- Stid - zar takva reč postoji u rečniku iskusnog glumca?

- I te kako. Pa kako drugačije da se osećam kad moram da "vršim ljubljenje" pred očima scenskih radnika, far-majstora, asistenata, fotografa, tonca, skripterke, kamermana, kolega, reditelja...

Čitava četa ljudi zuri u tebe i jadnicu s kojom se ljubiš.

Ja znam da se u tom smislu nikad neću doškolovati, nikad neću prevazići stid.

To je nemoguće.

Jedino što je moguće to je da se koncentrišeš na zadatak do te mere da zaboraviš sve ostale oko sebe, čime je, opet, isključena svaka glumačka emocija. 

U najboljem slučaju glumac i glumica koji se ljube na ekranu osećaju se kao vojnici koji izvršavaju svoj zadatak. 

Niko ne veruje da sam se na snimanju filma "Smrt gospodina Goluže", sa lepom Savinom Geršak u krevetu osećao - očajno!






Vera i Neda



Vraćamo se na partnerke koje su ostavile nekakvog traga u njegovoj bogatoj karijeri.

Ljubiša se prisećao: Vera Čukić, Neda Arnerić, u nečemu slične, u mnogo čemu različite.

- Da počnem od Vere, moje drugarice sa studija.

Već na prvu godinu došla je sa imidžom glumice: igrala je kod Stoleta Jankovića, za nju se već znalo.

Gledali smo je sa zavišću i divljenjem, a nekim njenim osobinama, moram priznati, divim se i sada.

Dostojanstvo i sigurnost kakvi se retko sreću kod glumica, možda s malom dozom nadmenosti koja njoj lepo stoji. 

U svoju igru uvek je unosila superiornost.

Vera ne može, njoj to jednostavno nije svojstveno, da igra "malog čoveka".

Ako bih rezimirao, rekao bih da je retko snažna individualnost, pečena glumica savršene glumačke tehnike, bogata u nijansama, vrlo precizne govorne strukture i - relativno uskog faha. 

Niko nije savršen, šta se tu može.

- A Neda Arnerić?

- S Nedom sam sagradio nekoliko vrlo zanimljivih sudbina u Purišinim filmovima, još dok je, može se reći, bila dete. Četrnaest godina!







Često sam nailazio na ljude koji su joj odricali vrednosti, jer ona nije ličnost koja odmah budi simpatije.

Ali Neda, mala Neda, unela je u naš film nešto svoje, što mnogi nikad nisu uspeli: mladost, spontanost, ljupkost, lepršavost. 

Odmah se dopala gledaocima, osvajala ih je svojim detinjastim šarmom i - osvojila ih.

I danas mi je žao što se, u prirodnoj gladi za mladalačkim avanturama otisnula u svet.

Imala je čak i uspeha, ne znam kako je materijalno prošla, ali kad se vratila počele su oscilacije koje su trajale nekoliko godina.

Danas je, međutim, to jedno snažno i sigurno glumačko biće s kojim je uživanje raditi.

Veoma mi se sviđa način na koji se ponaša na početku, tokom snimanja i po završetku filma.

Ona uvek zna tekst, ne "juri" ga na sceni, uvek ima nekoliko rešenje za svoju ulogu, pravi je profesionalac, od ogromne pomoći partneru. 

S njom sam u poslednje vreme igrao u dva filma: "Rad na određeno vreme" i "Moj tata na određeno vreme" i nadam se da je i ona delila moje zadovoljstvo.




Kod nje možda nedostaje samo mrvica - postotak je posredi - neposrednosti pa da postane druga Milena. 

Jedino mi je žao što je nedovoljno iskorišćena. 

Siguran sam da bi s pravim zadacima dala i mnogo više nego što je dosad dala.



Mir u nemiru



Kao ugledan i popularan glumac, koga reditelji pitaju za mišljenje u mnogim stvarima (zli jezici tvrde da svaki reditelj prvo angažuje njega ili Batu Živojinovića pa tek onda pristupa pisanju knjige snimanja), verovatno je bio i u prilici da odlučuje o svojim budućim partnerkama. 

- U takvim situacijama kakve je glumice želeo?

- Kad si mlad, radiš ono što ti ponude i s kim ti ponude, mladost se, uopšte, ne odlikuje bogzna kakvom izbirljivošću. 

Kad stekneš ime, u prilici si da te pitaju za mišljenje i to onda treba iskoristiti. 

Film je jedna porodica, provede se dva - tri meseca zajedno i to vreme je kao stvoreno da dobiješ čir. 

Da se to ne bi desilo, treba se okružiti ljudima prijatnim za saradnju i to je jedino što sam želeo. 

Ako je od dve dobre glumice jedna "tvrda" u komunikaciji, uvek sam bio za mekšu, fleksibilnuju, prijatniju.

Onu koja će pomoći da se uspostavi mir u atmosferi nemira, kakva je ona kad se rađa jedan film.

Sećam se, kad smo snimali seriju "Kuda idu divlje svinje" Ivan Hetrich me je upitao da li, možda, znam neku glumicu koja bi mogla da u svemu odgovara kao moja partnerka.




Rekao sam da sam zapazio jednu glumicu u pozorištu koja mi se neobično dopala i po talentu, i po načinu kako oblikuje svoje likove. 

Bila je to Svetlana Ceca Bojković.

Hetrich me je poslušao i - nije pogrešio.

Posle smo Ceca i ja igrali i u "Dimitriju Tucoviću" i opet je sklad bio potpun.

- Da li je, možda, odbio saradnju s nekom partnerkom?

- Nikad. I kad sarađujem s nekom glumicom koju bije fama da je neprijatna za rad, ja se prilagođavam i pokušavam da uskladim zajednička htenja.

Isključivost nikud ne vodi, samo onom prokletom čiru u stomaku koji preti svima nama.


Vesnina bezuspešna dijeta



Vesna Čipčić, partnerka iz "Vrućeg vetra", sigurno nije jedna od tih zbog kojih nastaju stresovi u ekipi.

- Ma kakvi... Njoj se na licu čita da je jedno dobro i drago stvorenje.

Ona je u tom "Vrućem vetru" bila prolećni vetar, zračila je madošću, vedrinom, jednostavnošću.

Za seriju je na probno snimanje bilo pozvano čak dvadesetak glumica, među njima i Vesna, koja se i Aci Đorđeviću i meni ponajviše dopala.

Dogovorili smo se da je pozove na proveru.

I, sve je bilo u redu, jedino je imala desetak kilograma više.

"Slušaj, Vesna", rekao joj je tada Aca, "tvoj lik dozvoljava koji kilogram, ali ti ih imaš previše. Probaj da oslabiš, za tebe je bolje".

Vesna se oduševila ponudom, krenula je da drži dijetu, desetak - petnaest dana bila je veoma disciplinovana...

A onda je - opet počela da se goji i Đorđević joj je to prebacio.

"Aco", rekla mu je, "šta mogu kad volim da jedem. Pusti me da živim, a ja ti jamčim da će sa ulogom sve biti u redu!"

- Tako je i bilo - završio je Ljubiša Samardžić - i videli ste, tu slatku debeljucu gledalište je od sveg srca prihvatilo.

Ja sam joj takođe pomogao od sveg srca da savlada ulogu i danas mogu reći da mi je to jedna od najdražih partnerki u karijeri...

Napisao: Slavko Lazarević, obrada: Yugopapir (Letnji AS, 1983.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)