Ljubiša Samardžić, sve moje glumačke partnerke (1. deo): Milena Dravić - neprevaziđena!




Milena je na početku bila mlado, bezazleno devojče s prostosrdačnim licem, dakle tipična "naivka", kako mi to kažemo, a već posle samo dve-tri godine postala je i izvrsna dramska glumica. Tumačila je s lakoćom i komične i tragične uloge. Kakav je to samo raspon - od Malene u "Prekobrojnoj" do "Kozare" gde s tako dubokim dramskim izrazom doživljava moju smrt 

Leto 1983: Punih dvadeset godina Ljubiša Samardžić Smoki prisutan je - a i mnogo više od toga - u jugoslovenskom filmu, sasvim dovoljno dugo da bi se u njegovu svest utisnulo saznanje da je film, uprkos značaja snažne individualnosti, pre svega i ponajviše kolektivan čin, s glumom "kao segmentom tog zajedničkog stvaralaštva".

- Gluma je - kaže on - strast i stres, uzbuđenje, neizvesnost, neprospavana noć, naoko nerešiv zadatak koji se ipak može savladati, ali uz potpuno predavanje poslu, svesnu žrtvu i maksimalnu koncentraciju.

Svako ko u sebi nosi spremnost na saradnju, na učenje i slušanje, na žrtvu pre svega, bio je za mene dragocen. 

Gluma je nadopunjavanje, nadigravanje, dodavanje, pomeranje svojih i tuđih mogućnosti, pomoć u nevolji. 

Bio sam, priznajem, srećne ruke da u svojoj sad već dugoj karijeri i ja obilato delim ali i dobijam tu pomoć, jer glumac, osobito dok je mlad, nije sposoban da otkrije sve svoje mogućnosti. 

Zato mu partner ili partnerka, pomažu da spozna samoga sebe. 

Meni je to, pre svih, pomogla Milena Dravić.


25 puta zajedno



Zaigrali su zajedno još u onoj sad već antologijskoj "Prekobrojnoj" 1962. godine - ona, seljančica Malena - on, smešni Mikajlo, i nikada se više, kao partneri, nisu razdvojili.

Evo ih ponovo rame uz rame i ove godine, u filmu Milana Jelića "Moj tata na određeno vreme", 25. filmu u kojem zajedno nastupaju.




To je sigurno jugoslovenski i evropski rekord, možda i svetski. 

Povremeno bi se, doduše, rastali, prošle bi i dve-tri godine bez zajedničkog posla, a onda bi ih ponovo sastavila ruka nekog reditelja ili scenariste, svesnih da film u kojem igraju kao neposredni partneri Milena i Ljubiša ne može da promaši.

Tako je odista i bilo.

Igrao je Ljubiša Samardžić u međuvremenu sa mnoštvom partnerki, sa Olgom Vujadinović, Verom Čukić, Stanislavom Pešić, Špelom Rozin, Silvom Košćinom, Nedom Arnerić, Svetlanom Bojković, Ljiljanom Šljapić, Sanjom Vejnović i ko zna s kim još sve do poslednje, Savine Geršak...

Igrao je s lepim ženama, dobrim glumicama, snažnim indivudualnostima, ali je Milena ostala nezaobilazna, neprevaziđena - partnerka za ceo život, koja se voli, kojoj se veruje, za koju se žrtvuje ako treba.

- O Mileni se osećam nekako najkompetentniji da govorim, jer je i ona, kao i ja, četvrt stoleća pred očima javnosti i izdržala je, opet kao i ja, sva iskušenja i provere.

Prvim svojim koracima Milena je unela u našu kinematografiju mladost, lepršavost, prćavost, šarm, detinjastu ljupkost koji su, uz ogroman prirodni dar, na juriš osvojili srca producenata, reditelja, gledalaca.

Srećan sam što sam uz nju ušao u kinematografiju i uz nju tu i ostao.

Milena je na početku bila mlado, bezazleno devojče s prostosrdačnim licem, dakle tipična "naivka", kako mi to kažemo, a već posle samo dve-tri godine postala je i izvrsna dramska glumica.




Tumačila je s lakoćom i komične i tragične uloge. 

Kakav je to samo raspon - od Malene u "Prekobrojnoj" do "Kozare" gde s tako dubokim dramskim izrazom doživljava moju smrt. 

Nije nimalo čudno što ste je vi novinari proglasili "prvom damom našeg filma" i što se mnogi pitaju - kada će, i da li će, biti rođena glumica ravna Mileni?

Baš zato što je toliko volim i poštujem imam pravo da primetim da se u jednom trenutku svog života našla, rekao bih, na glumačkoj stranputici. 

To je onaj trenutak kad se, pre desetak godina, okrenula pozorištu. 

S jedne strane to je, razume se, dobro: što se više menjaš, duže ćeš trajati. 

Ali, Milena je ušla u "Atelje 212", teatar specijalnog manira glume, među glumce čiji je stil "poigravanje" u igri. 

Prirodno, počela je da to primenjuje i na filmu, što je udaljilo od spontanosti i prirodnosti koja je krasila. 

Srećom, toliko je talentovana da je pozorišni manir u svojoj glumi uspela da prevaziđe i da ponovo postane ona stara Milena.



Igrati leđima



Jedan velikan sa dasaka, a inače poznat kao sujetan glumac, imao je običaj da u velikim dijalozima partnera ili partnerku okreće leđima publici.

On se, naravno, namesti licem prema gledalištu, a partner (partnerka) hoće-neće mora da "glumi" leđima.

- Da li Ljubiša Samardžić primenjuje ovaj glumački trik pred kamerom?

- Odbijam tako nešto!

To kažem kao student profesora Jovana Kulundžića, koji je svoje vaspitanike učio ne samo glumi, već i poštenju, kolegijalnosti, moralu.

Ali, ne poričem: nesporazuma je bilo, ali mnogo više sa kolegama.

Sa partnerkama - nikad!

Šta ćete, glumci su ljudi sujetni, zavidljivi, ponekad spremni i mogu da podmetnu.

Nađe se takav zlobnik.

Ali taj sitni glumački lopovluk koji nameću neke meni nerazumljive niske ljudske strasti trudim se što pre da zaboravim, jer to nije dobro za film.

A što se tiče "igre leđima", to i ne mora da bude tako loše.

Ja znam da leđima može da se igra - kad ti režija postavi kameru u potiljak - ako se scena dobro pripremi, ako se u njoj čvrsto stoji, ako se tačno orijentiše - publika će biti usredsređena na mene.

- S druge strane, da li je spreman na žrtvu da bi pomogao partneru ili partnerki?

Ljubiša je odlučan: da! 

Spreman je da žrtvuje i deo teksta i svoje slobodno vreme, da prestoji celo prepodne pored kolege ili koleginice dok ne ispliva iz teške scene.

Baš nedavno dogodilo se da jedna partnerka (ime ne želi da joj spomene) nije mogla nikako da savlada problem u kadru i on je pritekao u pomoć.

- Nemojte misliti da je ovo neka lakirana priča. Takvo je moje ponašanje, to sam ja.

Naposletku, uspeh partnera je dobar za film, a čim je nešto dobro za film u kojem igram, dobro je i za mene. 

Prosto, zar ne.


Zanosna Špela



Stariji se sećaju: Špela Rozin! Lepa, fražilna, moderna, sa očima tamnim i dubokim kao glečerska jezera i nekom nedorečenom misli, ili tajnom, u njima.

Sećanje na nju i kod Ljubiše budi prijatan osmeh, igrali su zajedno u "Štićeniku", filmu koji je za njega predstavljao u neku ruku prelomni trenutak u karijeri.

Sada je to već gotovo davna prošlost, godina 1966...

- Špela je - govori Ljubiša - partnerka koja je, na žalost i moju i svih koji su je prihvatili, igrala samo jedno leto. 

Osvojila je srca gledalaca, a režiseri su se priklonili pred tim lepim, tajnovitim okom.




Od nje se ogromno očekivalo, ali je Špela na ekran donela više prisutnosti, više sebe, nego što je donela specifičan karakter, svoj sopstveni bogat unutrašnji svet bez koga se na filmu ne može trajati.

Da bih bio precizniji, film traži, rekao bih, da nešto zatitra, zatreperi.

Ona je imala oči kao stvorene za to, ali ih je više pokazivala nego što je iz njih izbijao neki titraj.

Blistala je kratko vreme, pa ipak svojom zanosnom prisutnošću ostavila je trag, od nje je nešto počelo. 

Sećam je se u "Čudnoj devojci", njene ravne kose, njenog specifičnog hoda gradskim ulicama - stvorila je tip velegradske devojke, kakav dosad nismo imali. 

Ona, na primer, nije mogla da igra seljanke, kao što je Milena mogla i jedno i drugo.

Špela je bila urbani tip - i to je bila savršeno.

Kad je već reč o "Štićeniku", u njemu je Ljubiša igrao sa još jednom partnerkom, Stanislavom Pešić, pa je u to vreme dolepotpisani, u svom listu, objavio jednu slikovanu komparaciju, pod naslovom "Estetske - neestetske".




U njoj su na jednoj stranici fotosi koji pokazuju kako (na filmu) treba ljubiti, dok su s druge strane oni na kojima se vidi kako ne treba. 

Na snimcima su Stanislava Pešić i Ljubiša koji, iako je od tada proteklo mnogo vode Savom i Dunavom, sve to odlično pamti.

Štaviše, ovo podsećanje inspiriše ga na jednu novu, malo poznatu temu kad je on u pitanju - temu ljubljenja na filmu.


Više - za ruku



- Ja sam jedan od glumaca koji je mnogo igrao na ekranu, mnogo voleo na ekranu, a nije mnogo ljubio!

Jedan sam od onih retkih koji je ljubav iskazivao okom, kroz "progutanu knedlu", kroz treptaj, kroz drhtaj, kroz način na koji se izjavljuje ljubav, često kroz ljubavni poraz. 

Više sam držao partnerku za ruku nego što sam je ljubio.

Često sam svoju ljubav ispatio u nekom ćošku. 

Donosio sam ljubavnu setu, tako poznatu i prihvatljivu onim gledaocima koji usamljenost i sami u tom trenutku osećaju.

Ima tu i nešto za Riplija:

Ljubiša i Milena Dravić igrali su zajedno u 25 filmova tokom 20 godina i za to vreme - nijednom se nisu poljubili!

Napisao: Slavko Lazarević, obrada: Yugopapir (Letnji AS, 1983.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)