Branko Oblak, 1. deo feljtona o jednom od naših najboljih fudbalera svih vremena! (1981)




Brane je oduvek imao svoj cilj, nikad nije odustajao. Nije ni posustajao! Hrabro se hvatao ukoštac sa svim ličnim i porodičnim problemima, fudbal mu je bio u prvom planu. Kadgod je poželeo da istera svoje - isterao je, nikom se nije klanjao ni priklanjao. Žao mi je, jedino, što je dugo godina isuviše potcenjivao sebe, silom se gurao u drugi plan

U početku, pozajmljivao novac od dr Aleksandra Obradovića, na kraju sportske karijere - suvlasnik avionske kompanije u Minhenu! Ollmpija se protivila da pređe u Hajduk, a kada je otišao, zatražili su da vrati stan, zato rastanak nije bio baš najsrdačniji...

Da li je prestao fudbalski život Branka Oblaka? On tvrdi da jeste:

- Moja jedina deviza oduvek je bila - dati celog sebe sportu, odnosno fudbalu. Mislim da sam to postigao, a ne želim da razočaram svoje pristalice - samo one koji su verovali mojim rečima i mogućnostima.

Vratio sam se, posle dve decenije - smučanju.

U 12. godini skočio sam na smučkama čak 16 metara - podvig za tadašnji uzrast!

Fudbal me skoro uopšte ne interesuje, odem na utakmicu hladnokrvno, svejedno mi je da li će, recimo, pobediti Olimpija ili Hajduk. Uvek navijam za slabije.

Svakog vikenda stavim u džip smučarske rekvizite i okupim porodicu, najčešće odemo na Škofju Loku, naš omiljeni teren je Stari trg. Retko, zabavim se malim fudbaiom, više zbog rekreacije i društva, tek toliko da očuvam kondiciju...

Vedre na izgled, pomalo i melanholične reči proslavljenog reprezentativca i internacionalca.

U domu Oblakovih (Rožna dolina 285) vlada samo prividan porodični mir, u stvari - niko ne miruje. Ponajmanje glava porodice - Brane. Prihvatio se posla koji mu, zasad, ne donosi prihode, uložio je deo zarade u aviokompaniju:

- Ima nas četvorica, dobro smo krenuli, svaki posao nosi i rizik... No, mislim da će se, kasnije, isplatiti.

Dogurao je jedan naš fudbaler do suvlasnika avionske kompanije u SR Nemačkoj i - vratio se kući, svojima i svojoj Ljubljani.

Nekoliko puta mesečno ode kolima do Minhena, pogleda račune, plati stanarinu (1.000 DM mesečno) I - vrati se. Tako već osam meseci - sa i bez pravog zanimanja, bez fudbala - sigurno.


Porodična harmonija



- Prijatno mi je u krugu porodice, tek se sada osećam pravim suprugom i ocem - uverava Brane Oblak. - Kćerka Anja (9) i sin Robert (12) vrlo dobro uče, supruga Maja (32) odlično obavlja kućne poslove, kada je potrebno - priteknem joj u pomoć. Svi smo zadovoljni, lepo nam je u Ljubljani...

Porodica na okupu: Danica, Maja, Anja, Edvard, Robert i Brane Oblak
(foto: Tempo)

Nedaleko od nas, u roditeljskom domu, živi moja majka Andrina (otac, Franc - obućar, je umro). Nije daleko ni brat Andrej, nekadašnji prvotimac i golgeter Odreda i Olimpije, iz Toplakovog vremena. Često se posećujemo, zabavljamo, šalimo. Stalno smo i sa Majinim roditeljima - Danicom i Edvardom, vrlo su prijatni i predusretljivi. Divna je, zaista, naša porodična harmonija.

- Tako je to sada, a kako su Maja Keržan Oblak i Brane postali supružnici i začeli porodičan život? Kako su dospeli do sadašnje blagodeti, spokojstva i optimizma?

- Sasvim slučajno i jednostavno. Maja je iz Ljubljanske opštine Vič prešla u školu koju je Brane pohađao, u Rožnoj dolini. Svideli se jedno drugom, zaručili i venčali. Već u 20. odnosno 19. godini, postali i roditelji.

- Nije bilo problema - priseća se Maja - osim stambenih ... Nekoliko prvih meseci braka bili smo kod mojih, otac i majka imali su mnogo razumevanja... Obični ljudi, oboje su, kao simpatizeri i aktivisti Osvobodilne fronte proveli po 3 godine u ozloglašenim fašističkim logorima - Dahau odnosno Revesbrik

Našim brakom bili su srećni koliko Brane i ja... Kasnije smo se osamostalili, ali ostali - uvek uz njih. Brane je završio grafičku školu, ja gimnaziju, sticajem okolnosti - izabrali smo fudbal. Prvo kao zabavu, potom kao rad, danas od toga živimo.


Težak početak



Oblak kao sasvim mlad igrač
Nije lako dospeo Brane Oblak (33) do fudbalskog hleba. Kao 16-godišnjaka doveo ga je iz matične Svobode (Merkator) trener Nedeljko Gugolj, dve sezone branio je boje juniora ljubljanskih "zelenih", a potom, 1966. debitovao za seniorski tim, na utakmici Partizan - Olimpija 1:2.

Tada je postigao svoj prvi prvoligaški gol, na - kako se seća - izvrstan pas Popivode.

Kada smo već kod Oblakove fudbalske karijere, recimo gde je sve i koliko igrao.

U Olimpiji - 7 godina bez pauze (ne seća se broja utakmica, izuzev 16 u reprezentaciji), u Hajduku od 1973 - 75 (oko 100 susreta), u Šalkeu 04 od 1976 - 78 (više od 70 mečeva), u Bajernu od 1978 - 80 (ukupno 120 zvaničnih utakmica).

U juniorskoj i mladoj jugoslovenskoj selekciji po 4, u seniorskoj 49 (18 pobeda, 17 remija, 14 poraza) uključujući i nedavni oproštajni susret u Splitu, od dresa Hajduka, odnosno državnog tima.

O prvim Oblakovim fudbalskim danima radije priča Maja:

- Dok smo se zabavljali, gledala sam svaku utakmicu. Kad smo se uzeli, sklopio je prvi ugovor sa Olimpijom, uskoro smo dobili mali stan od kluba i odselili se od mojih roditelja. Bili smo mladi i uporni, izdržavali sve teškoće - nije išlo sve lako. Zapravo, ništa nije bilo lako!

Tvrdokoran, dosledan sebi - baš kao na terenu - Brane primećuje:

- I prvi i drugi - veći stan, dobili smo zahvaljujući u prvom redu dr Aci Obradoviću, u to vreme radio je u Olimpiji. U klubu su nam tada govorili da je stan naš, da ga je za mene kupila Radna organizacija "Slovenija-vino", a kad sam prešao u Hajduk - odmah su zahtevali da ga vratim. Vratio sam ga tek kada sam otišao iz Hajduka u Šalke 04, a mogao sam ga dati majci, bratu ...


Dani previranja



Očigledno, Brane Oblak i Olimpija nisu rasli i rastali se u najprijateljskijim odnosima:

- Svi su govoriti da sam kvalitetan igrač, da bi trebalo da odem u veći, jači klub. Te reči sam prihvatao samo delimično, nisam želeo da se ističem.

Inače, sasvim tačno: Olimpija je, u to vreme, uvek imala dobar tim - a vrlo loše rezultate! 

Navala, recimo, postigne tri gola, a odbrana primi - četiri!

Petorka: Popivoda, Oblak, Pejović, Vili Ameršek, Bečejac bila je izuzetno nadarena.

Bečejac, Vili Ameršek i ja smo, po potrebi, menjali mesta. Ipak, najviše sam, gotovo stalno, igrao na levom krilu.


- Znači li to da je Oblak čak potcenjivao sopstvene mogućnosti?

- Da, tako ispada... Svih sedam godina mog igranja u Olimpiji živeli smo u strahu od ispadanja iz Prve lige, a za to vreme 16 puta sam oblačio dres najdražih boja. Zar to nije bila potvrda da sam dobar igrač - reprezentativci se obično i najčešće regrutuju iz vodećih klubova, a ne autsajdera!

Ponavljam: bio sam svestan svojih igračkih vrednosti, ali i uporan u dokazivanju. Takav sam bio i ostao - ne očekujući milost ni od koga.

U sezoni 1969/70. Hajduk me je pozajmio od Olimpije za turneju po Južnoj Americi - igrao sam dobro, po povratku sam dobio ponudu da pređem u tabor splitskih "belih".

No Olimpija je tada bila opterećena mnogim internim problemima. Iako sam se dogovorio s Hajdukom, nisam dobio dozvolu da odem.

Na čelo stručnog štaba došao je dr Aca Obradović, odmah je preuzeo moj "slučaj". Prišao mi je prijateljski - kao otac sinu - i obećao:

- Dok sam ja ovde - slušaćeš me i dobićeš sve što ti je potrebno. Kada budem otišao i ti ćeš otići! 

Prihvatio sam doktorove reči, poverovao mu.

Trudio sam se, spasavali smo se ispadanja, dobijali po "neki dinar". To, međutim, nije bilo dovoljno - težio sam novom i većem.


Nova ponuda iz Splita



- Nastavio sam istim žarom - priča dalje Oblak - nisam želeo da se svetim klubu, odnosno sebi - lošim igrama. Hajduku sam zapao za oko, njegovi stručnjaci su stalno naglašavali da bih im dobro došao. A i ja sam bio rešen da promenim klupsku sredinu ...

Opet me Olimpija nije pustila da odem, obećavali su mi brda i doline, nisam tim obećanjima pridavao veliku važnost.


Na scenu je stupio dr Obradović, ovog puta me nije zadržavao.

Naprotiv, ubeđivao je rukovodeće ijude kluba da sam igrački prerastao Olimpiju, da je red da me puste, da sam to zaslužio. 

Najveće spoticanje bilo je oko izbora novog kluba - nisu mi dozvoljavali da odem baš u Hajduk, a tamo sam žarko želeo.

Nije se radilo o novcu, igračka sredina "belih" mi je najviše odgovarala, računao sam da ću u njoj najviše doći do izražaja.

A Olimpija je nastojala da ta nova sredina bude manje jaka i popularna - ne znam zbog čega?

Obe strane - Olimpija i Oblak - bile su uporne, počele su i prve smicalice:

- Doktor mi je, rekoh već, pomogao da dobijem, prvo manji, pa veći stan, a Olimpija je - i to sam ranije rekao - između mnogih uslova za moj transfer, zahtevala da joj vratim stan.

Sve što je Olimpija tražila od Hajduka i mene - dobila je.

Napustio sam Ljubljanu u nedoumici - da li sam u matičnom klubu uopšte imao pravih prijatelja? 

Od ljudi kojima sam najviše verovao, doživeo sam najveće neprijatnosti, zar sam to zaslužio?

Mada došljak, dr Obradović je učinio sve sa svoje strane da nastavim karijeru u klubu sa većom perspektivom, otvorio mi, da tako kažem, životni put.

Često mi iz svog džepa zajmio novac, uredno i pošteno sam mu ga vraćao, hvala mu za sve!

Ostali smo veliki prijatelji, retko se ali srdačno srećemo.

Smatrao sam ga i smatram pravim, ne samo fudbalskim čovekom, izuzetnim entuzijastom i organizatorom.


Nikad zadovoljan sobom



Maja Oblak potkrepljuje izlaganje svog supruga:

- Brane je oduvek imao svoj cilj, nikad nije odustajao. Nije ni posustajao! Hrabro se hvatao ukoštac sa svim ličnim i porodičnim problemima, fudbal mu je bio u prvom planu. Kadgod je poželeo da istera svoje - isterao je, nikom se nije klanjao ni priklanjao.


Žao mi je, jedino, što je dugo godina isuviše potcenjivao sebe, silom se gurao u drugi plan.

Zbog toga je, to i sam zna, mnogo izgubio, igrački u prvom redu. 

Sada smo zadovoljni - zbog svega: dobar brak, dobra deca, zajednički i uredan život. Baš zbog toga, nisam pristalica da naš Robert pođe očevim stopama.

Bavi se sportom, zdrav je, fudbal mnogo voli, trenira u Olimpiji ... sve je to lepo. Međutim, ne bih poželela, nikad, da bude profesionalac. Jer, ne verujem da bi bio uporan i istrajan kao Brane!

Život Branetov bio je prepun rizika i samoodricanja, zašto bi se i Robert uputio njegovom, po mnogo čemu nezavidnom stazom?

Brane Oblak, jedan od naših najtalentovaniiih, najborbenijih i najboljih fudbalera svih vremena - bez fudbala! 

Kako to uopšte može, tu, u Ljubljani - nadomak kluba u kome je začeo fudbalsku karijeru i slavu?

- Može, može - sve se može kad se hoće! - uverava doskorašnji internacionalac. - Ne pitate samo vi zašto nisam u Olimpiji, zašto sam se odvojio od fudbala.

Mnogi smatraju da Olimpija juri za mnom - nije tačno. Ne jurim ni ja za njom. Izgleda da više nismo potrebni jedno drugom, više ja njoj nego ona meni. Olimpija - klub, uvek će mi ostati na srcu, od te ljubavi nemoguće je pobeći. Ni odreći se!

Još sam mlad da direktorišem, a kad bih se, kojim slučajem - u šta malo verujem - vratio u Olimpiju, doveo bih i svoje ljude. One za koje smatram da bi dobro došli profesionalnom fudbalu u jugoslovenskim uslovima. Nikako drugačije!

napisao: Ljubomir Ristić, obrada: Yugopapir (Tempo, mart 1981.)


Kraj 1. dela - 2. deo je OVDE

Brane Oblak u svojoj kući u Ljubljani, 1981. godine
(foto: Tempo)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)