"Pozorište u kući" - Goran Trifunović, uskoro gimnazijalac: Malo bezobrazniji nego Borko?



Ne plašim se ničega. Gimnazija mi ne predstavlja nekog bauka. Toliko je generacija izišlo iz tih škola. Što bih ja sada morao da se plašim. Kažu, teška je ... pa dobro, ako se uči neće biti mnogo problema. Ova deveta beogradska, kažu, važi kao strašnija, ali sam čuo od ovih posljednjih generacija koje su iz moje škole prešle u nju da je sada situacija mnogo bolja

Smeđokosi četrnaestogodišnjak ljupkog lica naprečac je osvojio publiku kraj malih ekrana još u prvim emisijama serije "Pozorište u kući". Razgovarali smo u maloj kafanici u Beogradskom parku Tašmajdan. Uz koka-kolu, malo udaljeni od prolaznika koji su ga ipak prepoznavali. Tihim glasom, bez ikakve treme, govorio je pravo u mikrofon, u magnetofonsku traku, o onim prvim danima. Kada je započeo glumiti.

- Mama i tata su radili, kao i sada, i do četvrtog razreda osnovne škole išao sam u obdanište. Vaspitačica je pročitala da je raspisan konkurs za audiciju u Dramskoj grupi Radio-Beograda i upozorila mamu da imam talenta.

Bilo je veoma komplikovano, jer se audicija ponovila još nekoliko puta, pa sam tek nekoliko meseci kasnije bio definitivno primljen u Radio-grupu.

- Da li ti sada nedostaje "Pozorište u kući"?

- Pa, sada mi je veoma neobično kada ponedeljkom ne idem na snimanje, jer ... to je prešlo već u naviku. Sada sam završio i osnovnu školu pa gotovo i nemam šta da radim.


Ne teško nego neobično



Goran Trifunović (foto: Mioljub Veličković)
- Kako si doživeo susrete sa tolikim poznatim glumcima?

- Šta da kažem? Prvo mi je bilo veoma čudno. Gde baš ja da se nađem u tom. Toliko je dece u Radio-Beogradu, a mene su pozvali.

Ali, nije bilo baš teško, više - neobično. Brzo sam se privikao.

Mislim, nije bilo čega da se plašim. Ljudi su svuda isti, bili glumci ili ne.

- Da li si se definitivno odlučio hoćeš li se posvetiti glumačkom pozivu?

- Ja ... ja sam ranije bio pri čvrstoj odluci da ne idem na Akademiju. Međutim, ovako... idem sada u gimnaziju, normalno da nastavljam da idem u Radio-grupu.

Kao neki hobi, a posle ću ići na neki fakultet, a možda i na Akademiju.

Pomišljam uporedo, ili jedno pa drugo, samo jedno ... ne znam. Stvarno ne znam.

- Zbog čega se kolebaš da budeš samo glumac?

- Kada bi... mislim, kada sam počeo da razmišljam da budem glumac, nikako mi nije išlo sve to zajedno. Doduše, glumci se ne žale, ali ne znam kako bi to izgledalo: svake večeri predstava, pa drugi lik. 

Opet, ako ne radim u pozorištu već budem slobodan umetnik, onda nije siguran posao ...

- S kakvim uspehom si završio osnovnu školu?

- S vrlo dobrim. Zadovoljan sam. I mama i tata, ali sada dolazi prijemni ispit za gimnaziju.

- Strahuješ li od nove škole?

- A, ne znam ... ja se ne plašim ničega. Gimnazija mi ne predstavlja nekog bauka. Toliko je generacija izišlo iz tih škola. Što bih ja sada morao da se plašim. Kažu, teška je ... pa dobro, ako se uči neće biti mnogo problema. 

Ova deveta beogradska ... kažu, važi kao strašnija, ali sam čuo od ovih posljednjih generacija koje su iz moje škole prešle u nju da je sada situacija mnogo bolja.


Goran i Borko: isti ili drukčiji?



- Kako su nastavnici gledali na tvoja česta odsustva iz škole?

- Najprije sam morao često da pitam nastavnike da li mogu da idem na snimanja, pa je njima to dosadilo. Onda sam školi dao jedno opravdanje za celu godinu. 

Oni su mi odobrili da svakog ponedeljka, kada sam išao popodne u školu, ne prisustvujem časovima.

- Kako su te drugovi prihvatili kao glumca?

- Nije bilo nikakve promene ... Kada sam na televiziji nešto malo bolje odglumio ili neki "štos odvalio", onda su me malo zafrkavali... i tako. Inače, ne pominju to i sve je ostalo isto.

- Jesi li sličan Borku čiji si lik tumačio?

- Ja sam malo drugačiji. Možda malo bezobrazniji.

- Onda tata sigurno kaže: "Boga mu poljubim"?

- A ne. Neće da psuje jer ja odmah ... ako ja slučajno opsujem, odmah kažem:

"Od njega sam čuo!" 

Zato ne sme da psuje.

- Imam utisak da si veoma miran dečko?

- Pa ne znam. Kako kad. Nekad se ućutim, ne mogu da progovorim ni reč, a nekad samo pričam.

Volim da čitam stripove. Ako sam napolju, vozim bicikl ili... igram i košarku i fudbal. 

Ja mislim da bolje igram fudbal.

- Sigurno primaš dosta pisama. Što ti pišu Tine (čitateljke magazina Tina - op. Y.)?

- Uglavnom se devojčice i javljaju. Ovako, bilo je jedno pismo, ne znam odakle je ta Tina pisala, ali je rekla da je poslala jednu čestitku na radio-stanicu kao... pošto je njoj bio rođendan, kao da sam joj ja poslao čestitku.

Napisala mi je i tekst koji je ona poslala tamo ... kao ja pozdravljam nju, njene roditelje, sestru i brata.

Ima i ljubavnih pisama, a i ja na poneko odgovorim ...

Razgovarao: Mioljub Veličković, obrada: Yugopapir (Tina, jun 1974.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)