Glas omladine o Bregovićevoj izjavi: "Između rockera i narodnjaka, izabrao bih... " (1986)




Pristao bih na alternativu kao skup ljudi koji se u to trpaju jer su neuspešni, ali ako je kriterijum uspeha zaraditi pare i ako je to sveopšta ideja kako Bregović tvrdi, ostaje potpuno nejasno zašto Koja, na primer, ne ode u neki od splavova na Adi Ciganliji ili jednostavno ne sedne pred podzemni prolaz sa akustičnom gitarom i ne zasvira, budući da bi tako zaradio mnogo više nego sa Disciplinom Kičme

Usnio sam pre neku noć ovakav san: kao sedim ja za pisaćom mašinom u rano jutro (po tome sam kasnije i shvatio da se radi o snu) i usput gledavam i jutarnji program, u kom se, naravno, ne događa ništa posebno zanimljivo. 


A onda se pojavljuje predstavnik neke turističke organizacije i priča o specijalnim aranžmanima koje njegova agencija sprema za zimu za prosečnog Jugoslovena i objašnjava prednosti kolektivnog smeštaja u zemunicama, skloništima, škrapama, vrtačama i pećinama.

Drug nam zatim svima stavlja do znanja kako će zahvaljujući toj dosetki hotelski smeštajni kapaciteti biti u potpunosti oslobođeni za strane goste iz inostranstva, a prosečnom Jugoslovenu će biti omogućeno da sa ženom i dvoje dece provede na svežem i hladnom vazduhu tri dana za iznos manji od svog dvogodišnjeg prihoda, normalno, pod uslovom da je dovoljno brz i spretan da stigne i golim rukama hvata divokoze kojih su puni predeli oko smeštajnih kapaciteta.

Jebem ti, kakav košmar.

Dobro i to prođe nekako, završi direktor i onda izađe grupa.

Zovu se, kaže voditelj, Rokeri s Miljacku i izvešće svoj veliki hit "Hajdemo u pećine", sa najnovije ploče "Pljuni i zapevaj...".

Tu on reče još neke dve reči koje nisam baš najbolje razumeo, pa digoh glavu sa teksta.

Imao sam šta i da vidim: za bubnjevima Ipe Ivandić, bas Zoran Redžić, klavijaturisti Laza Ristovski i Vlado Pravdić, pevač Alen Islamović i gitarista (a po ponašanju sudeći i vođa grupe) Baja Patak.

Otpevaše oni tu pesmu gotovo do kraja i ja onda shvatih da sam u krevetu, i da sam zaboravio da ugasim televizor od sinoć, ali da na programu nije bilo ništa ni slično ovome što sam ja video.

Dakle, sve sam sanjao.


Cenim da se Bregović neće naljutiti



Ustanem ja, uzmem crkveni "večni kalendar" sa sanovnikom, roždanikom i sličicama jugoslovenskih fudbalskih reprezentativaca od onog rata naovamo i počnem da tražim.

Naravno, pod "sanjati Baju Patka sa članovima Bijelog dugmeta" ne nađem ništa, pod "Rokeri s Miljacku" i "pećinski turizam" opet ništa.

Šta ću sad?

Skuvam kafu, zamotam jednu cigareticu i krenem u analizu sna.

Negde odmah ispod tog sna, u memoriji nađem da sam prethodnog dana gledao televiziju i emisiju "Rok oko".

Tu nekako svežem konce i shvatim zašto sam ja ono sanjao.

U tom "Rok oku" su neki viđeniji jugoslovenski muzičari pričali o svojim kolegama koji se bave narodnom muzikom. 

Bajaga nije rekao ništa, Bora Đorđević se diplomatski čuvao da nekog ne uvredi, Balašević je pričao nekakve viceve, ali je zato Goran Bregović vrlo rado pristao da na trenutak prekine sa glancanjem svog prvog zarađenog novčića i održi ovom narodu kraće predavanje iz ekonomske estetike, psihologije odraslih lica i genetike. 

Nemam ni video-rikorder, ni raketu u ruci, tako da nisam u stanju da tačno reprodukujem ono što je rekao, ali s obzirom na to da neću iskriviti osnovni smisao njegovih iskaza (a i s obzirom na činjenicu da je ovo više nego dobra reklama za đabe) cenim da se Bregović neće naljutiti.

A ako ipak negde pogrešim, pa se on_ naljuti, neka javi "Glasu omladine", a ja obećavam da ću napisati novi i još veći tekst i tako sve dok ne bude zadovoljan.

Djelem, reče Bregović da ako mora da bira između narodnjaka i rockera više voli da bude narodnjak, jer su rockeri "krdo polupismenih manje-više idiota" (ovu crticu nije rekao, ali mislim da je hteo). 

Budući da se Bregović još pre dosta godina bavio čobanskim rokom, jasno mi je odakle mu termin "krdo", ali nisam siguran da je primeren za ljude.

Ukoliko, pak, Bregović ceni da su rock-muzičari po svojim psihofizičkim osobinama sličniji tapirima, gnuovima, muflonima ili nekoj drugoj sorti, ne bi bilo zgoreg da kaže čega su krdo rock-muzičari, kako bi novinarima olakšao posao kada budu pisali o njegovoj grupi i njemu - "bivši gnu predvodnik krda gnuova rock muzičara Goran Bregović" - kako to gordo zvuči.

Izvinjavam se gospodi gnuovima za slučaj da i oni misle kako su rock-muzičari niža bića od njih.

Dalje, Bregović koristi termin "polupismeni".

Pošto svi znamo na šta se ovaj pojam odnosi, odnosno šta označava, ostaje samo da se zapitamo ima li takva tvrdnja, smisla jer su po Bregoviću narodnjaci ona pismenija strana (ako su narodnjaci ono za šta se on opredeljuje jer su rockeri "krdo polupismenih manje-više idiota", sledi da su pismeniji).

Pošto ne volim da bilo šta tvrdim dok se ne proveri, naročito kada se radi o ovako osetljivim stvarima, predlažem da se izvrši jedno malo istraživanje koje bi se sastojalo u tome da se od rockera i narodnjaka zahteva da pismeno odgovore na dva pitanja vezana za izlaganje koje je G. B. održao te večeri.

Prvo pitanje za rockere bi glasilo: Goran Bregović je jednom prilikom izjavio da mu se "ponekad omakne i poneka refleksivna pesma".

Šta označava pojam "refleksivna pesma"?

Prvo pitanje za narodnjake bi glasilo: da li se reč "refleksivna" odnosi na muziku ili na tekst?

Drugo pitanje za rockere bi glasilo: Bregović je jednom prilikom pomenuo Čarlsa Darvina. Po čemu je on poznat?

Drugo pitanje za narodnjake:

Da li je Čarls Darvin bio: a) muzičar b) biolog c) bogati Arapin koji je Bregoviću prodao stan u Parizu?

Ovim, na izgled komplikovanim istraživanjem, istovremeno bismo mogli doći do kakve-takve slike u kojoj skupini ima veći broj manje-više idiota.

Svečano se obavezujem da pojedem (i to bez lomljenja) sve LP ploče Baneta Loknera, dakle oko četiri hiljade komada, ako se pokaže da je "polupismenih manje-više idiota" više među rock-muzičarima nego među narodnjacima.

Dalje reče mnogopominjani nešto kao:

"Poenta svega ovoga je u lovi. Oni koji nisu zaradili lovu, znači da nisu ništa ni vredjeli."

Svemu tome dodade još i nekoliko reči o tome kako je "alternativa" prilično sumnjiva stvar i kako se tu trpaju tipovi koji nisu uspešni.

Oko alternative bih bio spreman da se uglavnom složim sa Bregovićem, jer da bi nešto imalo alternativu najpre mora da bude dovoljno razvijeno, odnosno svaka stvar ima onakvu alternativu kakvu zaslužuje. 

A za "stvar" je, makar to sada ne želeo, i te kako zaslužan i čovek koji sada tu alternativu u celini negira. 

Pristao bih na alternativu kao skup ljudi koji se u to trpaju jer su neuspešni, ali ako je kriterijum uspeha zaraditi pare i ako je to sveopšta ideja kako Bregović tvrdi, ostaje potpuno nejasno zašto Koja, na primer, ne ode u neki od splavova na Adi Ciganliji ili jednostavno ne sedne pred podzemni prolaz sa akustičnom gitarom i ne zasvira, budući da bi tako zaradio mnogo više nego sa Disciplinom Kičme, bez obzira na činjenicu da je "Čudna šuma" jedina pesma iz njegovog repertoara koja se na akustičnoj gitari može i odsvirati. 

Da ne tupim previše, očigledno je da Bregović nije baš najbolje savladao dijalektički metod, tj. ono od opšteg ka posebnom i ponovo nazad na opšte. 

Materijalizam je savladao za čistu desetku. 

Što se toga tiče, potpuno je u pravu i više je nego kompetentan da o parama i zarađivanju govori. To ni jednog trenutka nije ni bilo sporno.


Nakaznost ove logike



Ali, čak ni takav finansijski stručnjak ne bi smeo da dozvoli sebi brutalne iskaze tipa "oni koji nisu zaradili lovu znači da nisu ni vredeli". To je, ipak, mešanje nekih vrlo sumnjivih elemenata. 

Naime, Bregović nije jedini čovek na svetu, a ni u ovoj zemlji, koji zastupa teoriju po kojoj se estetski dometi umetničkih dela (u ovom slučaju rock muzike) ne mogu meriti, pa je tako jedini objektivan kriterijum za utvrđivanje umetničke vrednosti nečijeg dela količina potrošača koji su spremni da plate da bi u njemu uživali. 

Nakaznost ove logike se uistinu ne vidi spolja, međutim mnoga istraživanja iz oblasti sociologije umetnosti su pokazala da, potrošači kao razlog za kupovinu određene ploče, knjige, gledanja filma i slično ne navode da su to učinili jer je to uradilo mnogo ljudi pre njih, već svoje razloge najčešće iskazuju rečenicama tipa "meni se to sviđa" ili "zato što mislim da je to dobro"

Mislim da ne treba biti previše pametan da bi se ustanovilo da su navedene rečenice estetski sudovi, iako najprimitivnijeg tipa, što znači da taj kriterijum postoji, nezavisno od toga što se ne može brojati kao pare i od toga što se ljudi vrlo neestetskim argumentima mogu ubediti da nešto jeste estetski valjano iako to u svojoj biti nije.

Očigledno je, dakle, da se prosečan potrošač ravna prema svojim estetskim kriterijumima jednakim njegovom poznavanju umetnosti koju troši.

Još je očiglednije da su estetski kriterijumi ljudi koji dotičnu umetnost bolje poznaju (kritičari i sami umetnici) viši i prosečnom čoveku teško dokučivi, pa je obično ta "viša" umetnost ona što se manje troši i proglašava alternativom. 

Ne treba, valjda, dokazivati da je u principu, sa umetničke tačke gledišta, vrednija od onoga široko prihvaćenog, a Bregović prodaje upravo suprotnu teoriju.

I da nije potrebno posebno dokazivati da su mnogi rockeri u Jugoslaviji ostali praznog džepa iako su im pojedini radovi bili na umetničkom nivou, bar jednakom onom koji je u svojim najboljim umetničkim delima postigao Goran Bregović.

To što Bregović ovu priču priča sve glasnije ne treba tumačiti njegovom željom da se pripremi za pevanje pesme "Zlatibore, pitaj Taru" bez mikrofona, već činjenicom da je svestan kako, uprkos svim vodenim krevetima, skijanjima i jahtanjima, počinje da kreativno lapi. 

Daleko od toga da je izlapeo, ali o opadajućem trendu se ipak može govoriti (ukoliko priznajemo estetske kriterijume). 

Što je i tako opao, dosta iznad apsolutno najvećeg dela domaćih muzikanata, stvar je talenta, a što i dalje prodaje sve više ploča pitanje je velikih kredita koje ovaj narod mora da otplati i kreditorovog lukavstva da svoje (više ne tako dobre) ploče proda više od onih koje su bile bolje.

Da li uopšte trošiti još prostora na iskaz glavnog junaka ove priče kako "multimedijalna zvezda može postati svaki klinac čiji mama i tata imaju dovoljno para da mu kupe gitaru".

Na kraju krajeva znam za Bajagin slučaj: pozajmio je pare da kupi gitaru, a od prvih zarađenih para je dug vratio.

Da ne pričamo o tome kako su i oni koji su gitaru dobili uložili mnogo u taj dobitak, mislim, mnogo minulog rada i nerviranja: jesi li se dobro obukao, šta imaš sutra za domaći, nemoj da se vratiš kasno kući... 

I to treba neko da plati.

A osim toga, valjda je gitara pametniji poklon od jarca pečenog, vazdušne puške, plastičnog govneta i da ne ređam dalje.

E sad, šta je Bregoviću trebala ova skalamerija od izjava?

Verovatno da izmanipuliše i iznervira nekog majmuna kao što sam ja i da privuče sebi još mnogo "malih, običnih" ljudi.

Po toj brizi za male ljude - da bi im se kasnije uzele njihove male pare i dodale na veliku gomilu, Bregović me neobično podseća na nekoga, samo ne mogu da se setim na koga.

Ali ga svejedno poštujem bar zbog toga što svoje namere ne krije, iako bi mogao.

I iskreno mu želim da uspe u svojoj nameri da se popne na tu jebenu šljivu, izvadi frulicu iz torbaka i zasvira, ako mu već nije bilo dobro, tamo gde je bio.

Samo, valja biti oprezan - južni vetar iovako jako duva, dune li još jače, biće padanja sa šljive. To može da bude neprijatno. Iako ne sumnjam da će se dočekati na noge.

napisao: Vladimir Stakić, obrada: Yugopapir (Glas omladine, decembar 1986.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)