Stevan Pišta Gromilović, skromni delija: Atletika, moja ljubav i glavna preokupacija (1972)



Moj najveći hendikep, u odnosu na sve ostale "zvezdaše" je što nisam u Beogradu, što živim, radim i treniram u Somboru. Neću da krijem, imao sam povoljnih ponuda da se preselim u drugi grad, u drugi klub, da živim i treniram pod daleko povoljnijim uslovima, a sigurno da postižem i bolje rezultate. Ostao sam ovde, gde sam odrastao i počeo karijeru

On nije ni rekorder ni šampion, nije ni slavan, recimo kao njegovi klupski drugovi: Korica, Rak, Ivančić, Križan i ostale "zvezde" Crvene zvezde, ali je, ipak, svojim odličnim rezultatima omogućio beogradskim "crveno-belima" da u poslednjih nekoliko sezona osvoje sve domaće trofeje u ekipnoj konkurenciji i po rangu postane drugi reprezentivac u bacanju kladiva.

Stevan Pišta Gromilović (foto: Tempo)
Reč je o Stevanu Gromiloviću, standardnom članu "prve postave" najboljeg atletskog kolektiva Jugoslavije i jedinom atletskom reprezentativcu iz Sombora. 

Jer, ovaj skromni delija, mada je već šest godina član Zvezde nikada nije napuštao svoj rodni grad, u kome je počeo atletsku karijeru i u kome i danas živi i radi, ima svoj dom i porodicu...

U ovih poslednjih desetak godina, koliko se bavi atletikom, 30-godišnji Stevan Gromilović je bacao i kuglu i disk, po potrebi.

Ali, najveća je priznanja dobio kao kladivaš. 

Najbolje rezultate je postigao u poznim godinama, baš onda kada su mnogi govorili da bi ga trebalo "poslati u penziju". 

Zablistao je prošle sezone na Balkanskim igrama u Zagrebu, kada je njegovo kladivo preletelo "granicu snova" - preko 65 metara, što je ujedno bio i rezultat bolji od nacionalnog rekorda. 

Ipak, Gromilović nije doživeo i tu čast da se njegovo ime nađe na vrhu najboljih jugoslovenskih "kladivaša", jer samo nekoliko minuta kasnije opet ga je, "jačim" hicem, pretekao njegov najopasniji rival, Zagrepčanin Srećko Štiglić.

- Eh, da sam samo mesec dana ranije postigao taj rezultat, svoj hitac snova, danas bi se i moje ime nalazilo među jugoslovenskim rekorderima - pričao nam je sa setom u glasu Gromilović u Izmiru, za vreme Mediteranskih igara. - Ovako, ostao sam rekorder bez rekorda. 

Ali, ko zna, možda ću i ja taj dan doživeti, ja se nikad ne predajem, marljivo i predano vežbam, radim, treniram...


Ipak rekorder



U prošloj sezoni Gromilović je blistao na atletskim borilištima, dokazao je svojim rezultatima i formom da se na njega mora i ubuduće ozbiljno računati. 

Žal za izgubljenim rekordom u bacanju kladiva nadoknadio je nekoliko meseci kasnije, kada se, ipak, upisao u listu jugoslovenskih rekordera, ali u dizanju tegova.

- U takozvanoj mrtvoj atletskoj sezoni ja redovno treniram, jačam svoje mišice dizanjem tegova - kaže on. - Znajući da svojim mišicama mogu da podignem dosta tereta moji prijatelji su me naterali da postanem član lokalnog kluba u dizanju tegova. 

Pristao sam da im pomognem u bitkama za bodove i, eto, kad već nisam uspeo kao atletičar, uspeh kao dizač tegova - postadoh jugoslovenski rekorder. 

Ali, tegove dižem ne zato da bih u tom sportu dogurao do vrha, do rekorderske titule, već više zbog atletike, koja i dalje ostaje moja prva i jedina ljubav, glavna preokupacija.


Od sporta se ne živi



Bio bi Stevan Gromilović i uspešniji, možda bi bio i jugoslovenski rekorder u bacanju kladiva, svog omiljenog sporta, da kojim slučajem ima bolje uslove ne samo za trening, već i za život.

- Ja sam član velikog kluba, najvećeg i najboljeg u zemlji, međutim, šta mi to vredi kada treniram pod "najgorim" uslovima. Moj najveći hendikep, u odnosu na sve ostale "zvezdaše" je što nisam u Beogradu, što živim, radim i treniram u Somboru. 

Neću da krijem, imao sam povoljnih ponuda da se preselim u drugi grad, u drugi klub, da živim i treniram pod daleko povoljnijim uslovima, a sigurno da postižem i bolje rezultate. 

Ostao sam ovde, gde sam odrastao i počeo karijeru, jer ja nisam profesionalac...

Gromilović zna, kako nam reče, da veliki broj naših vrhunskih atletičara ima "bogate" stipendije, da mnogi zahvaljujući atletici lepo žive, mesečno zarađuju i po 200.000 starih dinara. 

Ipak, on se zadovoljava onim što već ima, njemu je atletika samo jedna lepa epizoda iz njegovog teškog života, u kome jedva sastavlja kraj s krajem.

- Možda me je za Sombor vezala i ova kućica, koju sam počeo da gradim i u koju ulažem svaki, ne baš tako lako zarađeni dinar - nastavlja najbolji kladivaš Crvene zvezde. - Zadužio sam se, grcam u dugovima, odvajam tako reći od usta, da bih imao svoj dom.


Bez zarade



"Pišta" je, kako ga obično zovu, zaposlen u fabrici građevinskih okova, kao fizički radnik, u magacinu gotove robe. Zarada mu je skromna, a posao naporan.

- Teško je, zaista teško, posle 8 časova napornog rada trenirati po 3 do 4 sata dnevno, dizati tegove - veli Stevan - ali sport je moja ljubav, moja jedina i najveća razonoda, pa mi zato ništa nije teško, bez obzira što je ponekad, baš zbog nje, moj koverat sa mesečnom zaradom znatno tanji. 

Jer, znate, u mojoj grupi ima nas 10 radnika, a plaća se samo onaj ko radi. 

Dakle, ja na zaradu ne mogu da računam, što uostalom ne bi bilo ni fer, kada sam na putu, na nekom takmičenju...

Zbog atletike je mnogo žrtvovao, i mnogo žrtvuje. 

Jer, ona mnogo traži, a malo daje.

To i on zna, znaju najbolje i njegova supruga Jovanka i 7-godišnja kćerkica Nataša koja, ipak, za svaku "peticu" u školi od svog tate dobije skroman poklon - čokoladu ili bombone.

Nataši je tata u Izmiru, od skromnih dnevnica, želeo da kupi neki lepši i veći poklon, a vratio se praznih ruku, jer mu je na aerodromu izgubljena (ili ukradena) putna torba, sa opremom i novčanikom.

- Ja znam, a to često čitam i u našoj štampi, da su pojedini sportski asovi u povlašćenom položaju, da mnogi dobro zarađuju, da lepo žive, ali je, čini mi se, ipak više nas koji baš zbog bavljenja sportom mnogo žrtvujemo, mnogo čega se odričemo, da bismo postigli što bolje rezultate - rekao je na kraju Stevan Gromilović.

napisao: Toša Marković, obrada: Yugopapir (Tempo, februar 1972.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)