RK Metaloplastika Šabac: Jedan dan u društvu nenadmašne rukometne superekipe (1984)



Čini se da nikad ni jedna naša klupska ekipa nije igrala sa toliko oduševljenja i želje za nadigravanjem. Isaković kaže da nema reprezentacije u svetu koja bi mogla da pobedi "Metaloplastiku" ako bi taktika bila nadigravanje. Nažalost, rukomet je i gruba igra, ali tada "Metaloplastikini" bekovi, inače suvi tehničari, postaju bedem pred golom. Kuzmanovski je, na primer, visok 198 santimetara i ima 95 kilograma. Pa, pokušaj grubu igru sa njim! 

Fudbal nikad nije mogao da stekne status sporta u kome je važno doći na utakmicu i biti viđen, jer muškarci tada ne žele društvo žena. Rukomet budi druge osećaje i veoma je važno reći da si bio na utakmici i gledao Mileta, Vuju, Vuka, Baška, Rašu ... To je u ženskom svetu u mestima gde Šapčani gostuju postao znak prestiža. Kako je lepo biti mlad, vrhunski sportista, popularan, a imati love!

Od vremena "kad je deda lumpovao u svih dvanaest carskih soba" Šabac nije imao uigraniju ekipu u zaluđivanju.

Ono što rade igrači "Metaloplastike" na rukometnom terenu graniči se sa savršenstvom kome streme svi igrači i treneri sveta.

U Evropi se već priča o čiviji, specifičnom napadu koji izvodi "Metaloplastika" u trenutku kad ima igrača više. Evropski treneri upisuju gol za "Metaloplastiku" čim njihov kažnjeni igrač krene na klupu i srećni su ako u kontranapadu ne izgube loptu, jer to znači još jedan gol.

Proveli smo jedan radni dan sa igračima "Metaloplastike" i pokušali da kroz razgovore sa njima, posmatranje onoga što se dešavalo na treningu, aktivnim učešćem fotoreportera na tuširanju, zajedničkim ručkom sa trenerom Živkovićem (takođe aktivnim), anketiranjem građana - saznamo šta je zapravo ta rukometna čivija i kako je rođena, zahvaljujući čemu se održava i razvija.

Ono što je nekad bila košarkaška reprezentacija sa Mokom i Kićom sada je "Metaloplastika" sa svojih osam potencijalnih reprezentativaca i pet sigurnih putnika na Olimpijske igre: Bašićem, Isakovićem, Kuzmanovskim, Vujovićem i Vukovićem.

Trener Živković, inače pomoćnik saveznog kapitena Pokrajca, kaže da bi u prvoj postavi reprezentacije trebalo da igra osam njegovih igrača, pod uslovom da sudija to ne primeti.

A šta je to čivija u trenutku kada Šapčani izvode napad?

I u Evropi se sve više priča o čiviji (foto: Milinko Stefanović)


Dobri domaćini i nežni muževi



Šapčani imaju ubedljivo najmlađu ekipu od svih učesnika u Kupu šampiona. U vreme kad su bjelovarski "Partizan" i "Borac" iz Banjaluke bili prvaci Evrope, njihove ekipe su bile znatno starije i posle finalnih borbi u pečalbu su odlazili najbolji igrači, rešavajući tako "svoje egzistencijalno pitanje".

U ekipi "Metaloplastike" još niko od reprezentativaca nije ispunio normu za odlazak u inostranstvo: 28 godina i uslov da savezni trener ne računa na njega.

Najstariji je Isaković rođen 1958. godine, zatim golman Bašić koji je godinu dana mlađi, a borbe na Olimpijadi u Rimu u direktnom televizijskom prenosu nisu posmatrali ostali stalni i potencijalni reprezentativci.

Čak se teško može govoriti o tome da je neko od njih zapamtio detalje finalne utakmice u Minhenu, kada su naši postali olimpijski pobednici u direktnom susretu sa Česima.

Kako je lepo biti mlad, vrhunski sportista, popularan, a imati lovu!

Rukometaši jesu prvi građani Šapca, ali i prvi građani u svojim porodicama. Osim Isakovića i dva tri časna izuzetka među petnaest reprezentativaca, ostali su oženjeni. I to srećno, kako sami kažu.

Narod ima poslovicu o tome kako se u prvim godinama braka liže med sa vrha lonca, a posle...

Ali, ko da razmišlja o tom pokvarenom, zavidljivom narodu koji samo gleda kako i kome da uvali.

Pojedincima, nećemo ih imenovati zbog oštrih supruga, dolazi desetak pisama nedeljno na adresu klupskih prostorija. Nećemo reći i da li odgovaraju na ta pisma, šalju li slike u odelu ili ovakve - iz svlačionice.

Ubedljivo najmlađa ekipa od svih učesnika u Kupu šampiona (foto: Milinko Stefanović)

Miljanić je svojevremeno maltene zahtevao od svojih fudbalera da se žene mladi, pa se javno bavio provodadžisanjem što je navika koju je doneo iz Crne Gore. 

Od ovih momaka niko ne zahteva da se žene, ali staju na ludo kamenje kao na gusto postavljeno minsko polje.

Odoleva Mile Isaković koji se zabavlja samo sedam godina sa istom devojkom. 

Pa gde je tu rukometna čivija?

Reprezentativci su odvojeni od kuće šest meseci godišnje i to vreme uglavnom provode u trenerkama, menjajući hotele i tuševe.

Trener Živković kaže da su to sve dobri domaćini i nežni muževi dok su u Šapcu.

Na pripremama postaju nešto drugo: postaju znoj, mišić i mašta, a tada čoveku žensko ne pada na pamet. Ili se to šegači Živković?

Šegačio se ne šegačio, treba s dužnom pažnjom uvažavati njegovo mišljenje, jer je više od 25 godina u rukometu. Prvo kao golman niškog "Železničara ", zatim kao reprezentativni golman uz Arslanagića i sada kao vrhunski trener.




U trenutku kad smo se družili sa "metaloplastičarima" ova ekipa nije izgubila već 57 uzastopnih susreta. 

Praktično od dana kad je na njeno kormilo došao Živković, koga iz milošte zovu Tuta.


Uprava nešto tamo muti



Svojevremeno su igrači "Železničara" takođe bili poznati po lepršavoj igri, a Nišlije, naslednici junaka "Ivkove slave ", nikad neće priznati da su maiji mangupi od čivijaša. Tuta kaže da nikad nije video složniju ekipu, koja je spremna na šeretluke, na mlevenje protivnika, na proigravanja zbog kojih protivnički trerer vrši stalne izmene tražeći pravu postavu za pariranje.

Kako se slaže sa igračima?

Pre tri nedelje, dok su igrali u Ljubljani, javljeno je telegramom da je Rašić dobio sina. Ceh su platili Ljubljančani, jer su im, po starom običaju, Šapčani na terenu iscepali kapu tako da publika nije mogla da prepozna svoje ljubimce.

Par dana posle povratka u Šabac, igrači su pozvali trenera na malo slavlje u - "Ludnicu". To je kafana desetak kilometara udaljena od Šapca.

Tuta kaže da takav dernek ne pamti, a od njegovih igrača niko ne pije. Ne zato što im neko brani, već zato što povećani napori i vrhunski rezultati koji idu u seriji ne podnose piće. U "Ludnici" je bilo kao u ludnici!

U redu, ali čivija nije rođena u ludnici već na terenu. Kako?

U ekipi "Metaloplastike" sa strane su došli Bašić iz Bjelovara, Vujović iz Cetinja i Mrkonja iz Zavidovića.

Portner je igrao u Crvenki, ali je tamo kao igrač juniorske škole išao uz saglasnost kluba. Portner je inače rođen dvadesetak kilometara od Šapca, u Hrtkovcu.

Priča Mrkonja kako je bilo teško prva četiri meseca bez supruge, nov grad, dobri drugari, ali je detinjstvo i mladost ostala u Zavidovićima. Kad je uleteo u mašinu zvana "Metaloplastika" - nostalgija je izbrisana.

Ove jeseni klub je počeo intenzivnije da rešava stambeno pitanje igrača. Iza kluba stoji praktično ceo grad, pa se zato ne može reći kako "uprava nešto tamo muti".

A nije uvek bilo tako: setite se utakmice u kojoj je izbila tuča sa igračima "Crvene zvezde". Na utakmicu je Vujović došao posle neprospayane noći. Živeo je sa ženom i detetom u skučenoj garsonjeri, pa kad se razvuče bračni ležaj nema čovek gde da stoji. 

Dete malo, san neophodan, rodbina i detinjstvo u Cetinju, titula se smeši i - bum u nepravdu. Tog snimka sa utakmice se sigurno sećate.





Bašić je sa 24 godine već najbolji golman sveta, a golmani zenit dostižu između 26 i 30 godina. Specijalista za sedmerce. Gumenjak koji oseća kontru kao najvisprenije krilo.

Ima li hobi?

Voli da se rve sa drugim golmanom Karanovićem, s kojim je najbolji pajtos u klubu. Na putovanjima spavaju zajedno, u igri čim oseti zamor ili primeti da mu ne ide, sam zove Karanovića na gol.

To je zaista srceparajuće, ali nije odgovor na pitanje kako je rođena rukometna čivija?


Lumperaj u svih dvanaest carskih soba



Svi igrači "Metaloplastike" studiraju, rade ili i studiraju i rade. Nekolicina je završila studije. Kakvi su to radnici koji šest meseci odsustvuju s posla?

Imaju drugovi razumevanja za njih. Isaković je, na primer, magacioner i završava Višu poljoprivrednu školu. Kako prolazi magacin u onih šest meseci kad je Isaković van Šapca?

U Šapcu su odavno shvatili da je "Metaloplastika" njihov ambasador i da će dok rukometašima ide mnogi magacini biti prazniji.

"Adidas" godišnje na reklamu daje deset do dvadeset odsto od ukupnog profita u kome je teško izbrojati nule, a Šabac i njegova privreda imaju besplatnu reklamu u rukometašima koji nemaju milosti kada pregovaraju na terenu. 

Zaista, šta je jedan magacin u odnosu na rabote za koje je potrebno po dvadeset pregovarača, prevodioci, lepe žene, skupi hoteli i slično. Sve se to lepo reši na sportskom terenu, jer čudna reč Šabac ostaje u uhu i onima koji nisu imali pojma da je nekad jedan deda iz ovog grada lumpovao u svih dvanaest carskih soba i dobijao izravno poljupce od čuvene pariske lepotice Mona Lize.

I u Šapcu je teško doći do posla, posebno ako si žensko. Ali, ako si žensko koje je reklo da u duetu sa igračem "Metaloplastike" nije važno na kom si mestu na spisku nezaposlenih. 

Grad se potrudio da prekrši samoupravni sporazum o zapošljavanju, ali ih teši činjenica da nije jedini i da u Jugoslaviji ima oko pet miliona samoupravnih sporazuma, dogovora ili zakonskih propisa i sigurno bi bilo jako dosadno kad bi se svaki od njih i primenjivao.

Dakle: devojke šaljite i dalje pisma igračima "Metaloplastike", jer je to najčvršća veza za zapošljavanje, pod uslovom da postanete supruga nekog od rukometnih čivijaša (posle ovog slogana, ide muzika). Postoji i mali uslov: potrebno je da se svidite nekom od preostalih "Metaloplastikinih" neženja.

To je zaista dobra čivija što se zapošljavanja tiče, ali nije dovoljna za objašnjenje rukometne čivije. Kako do nje doći?


Savesno planiranje vragolija



Rukometni trener Zoran Tuta Živković
(foto: Milinko Stefanović)
Čini se da nikad ni jedna naša klupska ekipa nije igrala sa toliko oduševljenja i želje za nadigravanjem.

Isaković kaže da nema reprezentacije u svetu koja bi mogla da pobedi "Metaloplastiku" ako bi taktika bila nadigravanje.

Nažalost, rukomet je i gruba igra, ali tada "Metaloplastikini" bekovi, inače suvi tehničari, postaju bedem pred golom.

Kuzmanovski je, na primer, visok 198 santimetara i ima 95 kilograma.

Pa, pokušaj grubu igru sa njim!

Ili sa Vujovićem, posebno ako si gledao snimak utakmice sa "Zvezdom".

Preostaje nadigravanje, a tek tu nema šansi.

Vrlina savršenstva je u jednostavnosti.

Šapčani su svoju igru doveli do jednostavnosti koja zbunjuje.

Ljudi misle da je i ta jednostavnost plod čiste imaginacije na terenu, trenutne inspiracije.

Pošto smo bili na dva treninga (treniraju i pre i posle podne), utvrdili smo da se svaka vragolija do tančina planira, a da je posle snažno individualna, jer je pre svega reč o skupu igrački izrazitih individualaca. 

Koliko je igre u toj rukometnoj igri?

Isaković, za koga svi smatraju da je tehničar kakvog nismo imali i za koga nam se uvek čini da se igra i poigrava, priznaje da rukomet u njegovom slučaju odavno već nije samo igra.

Od sedamnaeste godine je u prvoj ekipi, poslednjih pet godina po pola godine odsustvuje iz rodnog grada, nekad mu se čini da je zasićen rukometom. Ali, kad utakmica počne i kad još padne par čivija, sve se promeni.

A šta beše čivija?

Za Vukovića, inače pivotmena u klubu i reprezentaciji, kažu da je najsnažniji igrač u ligi.

Ko bi recimo, mogao da na leđima nosi po tri protivnička beka, izvede šut, zatim ustane, otrese prašinu i krene nazad u odbranu.

Kuzmanovski ima najjači šut u državi, a utakmice sa mađarskim prvakom pokazale su da i prvi topdžija Evrope Kovač, nema jači šut od našeg Slobodana K.

Kovač je, inače, na dve utakmice sa "Metaloplastikom" dao samo pet golova, a u proseku na dve utakmice daje po 25 golova!

Kad je Stekić svojevremeno odlazio na velika takmičenja, pored kompleksa vitamina u pripremnom periodu, njegov trener je tražio svakodnevne teleće šnicle i drugu jaku hranu, neophodnu za održavanje organizma u top formi.





Za naše uslove to je smešno, ali se tako radi svuda u svetu.

Kako Vuković i Kuzmanovski održavaju snagu?

Smeju se obojica i ne veruju šniclama i posebnim tablicama.

- Jedemo što i ostali svet - a Kuzmanovski dodaje kako vrlo malo jede, ali se zato dosta troši.

Naravno, reč je o kontradikciji, ali nije li i "Metaloplastika" rukometna kontradikcija, jer se danas u svetu igra agresivan, snažan, često grub rukomet.

Poznato je da u predolimpijskim godinama sovjetski i rumunski šampioni ne igraju u međunarodnim kupovima. Prošle godine je u finalu Kupa Evrope sovjetski prvak u Šapcu izgubio sa šest golova razlike, a u Moskvi je pobedio sa osam golova.

Nije li ove godine neučestvovanjem pružio "Metaloplastici" šansu koja bi inače bila nemoguća?

Ovo pitanje ljuti Šapčane.

Trener Živković, nepopravljivi optimista, čak tvrdi da bi "Metaloplastika" i u Moskvi išla na pobedu, jer jedan šampionski tim mora tako da igra. Tvrdi, da će to i pokazati u avgustu, u direktnim susretima na turniru prvaka Evrope.


Dve hiljade zgodnih žena



Da li su Šapčani ljuti na fudbalere i novac koji zarađuju? Kažu da neko ko na stadion dovede sto hiljada ljudi mora da bude dobro plaćen. Poslednje utakmice, na gostovanjima, pokazale su da i rukomet može da ima brojnu publiku (Šabac se podrazumeva).

Isto onoliko ljudi koliko uđe u salu, čeka ispred ulaza, tražeći kartu više.

Znači, može i rukomet da živi od publike, ali pod uslovom da se igra kao u Šapcu.

Zato je u ovom gradu smešno postavljati pitanje rukometašima da li su ljubomorni na fudbalere. U Šapcu bi trebalo pitati fudbalere da li su ljubomorni na rukometaše!

Ali, u spiskovima građana koji su prijavili porez u prošloj godini nema rukometaša. U Šibeniku je prava senzacija bila vest da su tri košarkaša prvi na listi građana koji su prijavili porez. Da li to znači da se Šabac ne odužuje na pravi način u materijalnom pogledu?

Vujović ima 22 godine, a već se može pohvaliti sa tri medalje sa omladinskog Svetskog prvenstva, jednom sa studentskog svetskog prvenstva, medaljom sa seniorskog svetskog prvenstva.

Tri puta će biti prvak sa "Metaloplastikom" (u ovom trenutku Šapčani beže drugoplasiranima deset bodova). Medalje sa prvenstva Balkana rukometaši i ne računaju. To se ne može platiti.

Ipak, kao zaslužni sportista, Vujović, kao i još nekoliko igrača "Metaloplastike", ima dva i po miliona (starih), dobija platu kao zaposlen.

Međutim, ta dva i po miliona treba zaraditi, a ima klubova koji svojim reprezentativcima to ne mogu da obezbede.

Trener Živković tvrdi da najbolje plaćeni u "Metaloplastici" ne prelaze četiri stara miliona.

Treba imati u vidu i to da trener sigurno ne zaviruje u sve "radne liste", mada je reč o amaterima koji su veći profesionalci od onih koji se prse i hvale svojim profesionalnim statusom.

A čivija?

I žene su osetile njenu moć, jer na utakmicama na kojima prisustvuje pet hiljada gledalaca, dve hiljade su žene i to zgodne.

Fudbal nikad nije mogao da stekne status sporta u kome je važno doći na utakmicu i biti viđen, jer muškarci tada ne žele društvo žena. Rukomet budi druge osećaje i veoma je važno reći da si bio na utakmici i gledao Mileta, Vuju, Vuka, Baška, Rašu ... 

To je u ženskom svetu, u mestima u kojima gostuje "Metaloplastika", postao znak prestiža.

Možda poređenje nije najodmerenije, ali ga je dao trener Živković: kao kad se nekad išlo na hipodrom da pokažeš novu garderobu.

Samo u Bitolju, pre desetak dana, u sali je bilo 6000 ljudi, a isto toliko je čekalo ispred ulaza.


Ekskluzivno za čitateljke Reportera (foto: Milinko Stefanović) 


Ko to gasi svetlo?



Koliko koštaju najbolji igrači "Metaloplastike"? Španci za Isakovića, Vukovića, Bašića, Vujovića i Kuzmanovskog nude po 400.000 maraka za dve godine. Oni u proseku imaju 23 godine, pa je lako izračunati koliko će vredeti kada budu imali pravo na odlazak u inostranstvo kroz pet godina.

Tada će "Metaloplastika" postati jedan od jačih izvoznika Šapca.

Tim je spoj niza srećnih okolnosti, a jedna preteže: našla se generacija koja voli rukomet, slično razmišlja i ozbiljno shvata posao kojim se bavi.

Ekipu zasad ne potresaju generacijski nesporazumi, jer je najstariji Isaković tek napunio 26.

Ima još podataka koji bi trebalo da reše nerešiv problem za protivnike: šta je to čivija?

Košarkaši podižu prste, fudbalski trener se izdire na svoje igrače tražeći kombinaciju G6, vaterpolisti imaju svoje znake, a u "Metaloplastici" samo kažu "čivija" i protivnici pitaju ko je ugasio svetlo?

Umesto stručnih odgovora ili neodmerene novinarske interpretacije, prvi put javno za milionski auditorijum, Slobodan Kuzmanovski otkriva svetu šta je čivija. Svesni smo da će ovo možda biti adut u rukama Sovjeta i Rumuna, ali obaveza prema čitaocima "Reportera" nalaže da tekst završimo odgovorom na pitanje koje smo na početku postavili. 

Govori Slobodan Kuzmanovski:

"Pođe zabadanje od desnog krila, desnog beka, prebaciš, tj. ne prebaciš ništa već daš srednjem, ide normalno i posle se opet vratiš. I sad opet ide, kad navučeš zonu, desno krilo, desni bek, Vujović kao levi bek ide prema penalu, daje pivotmenu i on daje desnom ... levom krilu, jer se uvek nađe prostora za jednog igrača, za Vuka ili Mileta lsakovića, ili Vuja šutne. U stvari, ima više varijanti. A to je sto posto gol."

Kratko i jasno.

Sigurni smo da će ovaj deo teksta uskoro na svom radnom stolu imati svaki rukometni trener na svetu, ali će ga sigurno zbunjivati ono "u stvari, ima više varijanti."

A postoji samo jedna varijanta u kojoj je sto posto sigurna odbrana od čivije: ne igrati s "Metaloplastikom"!

Postoji i način da i druge ekipe nauče čiviju, ali je potrebno nekoliko sitnica od kojih su samo neke iznesene u ovom tekstu.

Ostalo je čista formalnost.

napisao: Vanja Bulić, obrada: Yugopapir (Reporter, april 1984.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)