Mladen Vojičić Tifa, prvi intervju novog pjevača Bijelog dugmeta: Ide lokomo-tifa! (1984)




Ma, ima jedna sjajna stvar u svemu tome. Dvadesetak dana prije tog poziva, ja sam sanjao da pjevam u Dugmetu. Ozbiljno ti kažem. Ne znam otkud mi ta drskost, ali sam sanjao da sam pjevač Bijelog dugmeta. Dugme je prva i jedina grupa u Jugi. To je plafon. U našim okvirima sigurno jest. Zamisli jednog dečaka koji je odlazio na njihove koncerte, oduševljavao se njima, a sad odjednom, taj isti dečko je u situaciji da zamijeni Bebeka


Teško je reći ko se od nas dvoje više plašio. Ja nisam imala pojma kako treba da se ponašam, a Tifa, opet, nije znao kako bi trebalo da se drži. Dok smo išli prema stanu njegovog prijatelja, gdje smo mogli na miru da obavimo dužnost, jedva da smo izmijenili poneku riječ. Tifa je pozdravio svaku drugu osobu koju smo putem susreli. 

Sarajevska raja ga dobro poznaje. Izgledalo mi je kao da su mu sve to prijatelji. U jednoj prodavnici je kupio vino i kafu, i ja sam imala čudan osjećaj da idem na žur. 

Nelagodnosti je polako nestajalo, a zamijenila ju je znatiželja i lagano uzbuđenje. 


Tifa je postajao pričljiv.

Ipak, cvikali smo oboje.

Dok smo, kasnije, sjedeli u sobi Tifinog prijatelja, dvije stvari su me iznenadile. 

Prva je kafa koju Tifa izvrsno kuha. a druga je njegova izjava:

- Znaš, ja do sada nikada nisam... Ti si mi prva. 

Ja sam odgovorila isto tako iskreno:

- Znaš, i ti si meni prvi.

Tako smo Tifa i ja probil led. Dalje je sve bilo lakše.

Mladen Vojičić Tifa (foto: Zoran Trbović)

- Za početak, ko ti je dao taj čudni nadimak, Tifa?

- Kad sam bio mali, nisam znao da kažem slovo V. Umjesto volim te, govorio sam folim te. Kad je prolazio voz govorio sam:

"Ide lokomo-tifa!"

 I tako, tifa, tifa - ostade Tifa.

- Pričaj mi o svom školovanju.

- U osnovnoj školi bio sam odličan đak. Kad sam došao u gimnaziju, odmah sam izgubio godinu. Do tada su mi roditelji vjerovali. Tad sam ih dobro razočarao. Kasnije je sve bilo u redu, završio sam gimnaziju i upisao se na mašinski fakultet... Ej, obriši tu kafu s nosa.

- Zašto baš mašinski fakultet?

- Ma znaš, moji roditelji su željeli da studiram nešto aktuelno da mogu sa se zaposlim. Otac je intelektualac, pa je htio da i ja budem intelektualac. Ništa od toga. Ja sam rođen da budem muzičar. Meni je muzika dala pedigre. Stariji brat je završio pravo. Nema posla.

- Kad su ti prvi put rekli da dobro pjevaš?

- Ja sam muzikalan na mamu. Ona stvarno strašno dobro pjeva. Od moje pete-šeste godine znao sam čitav repertoar Indexa

Jednom me tetka u Zagrebu pitala ko pjeva te pjesme. 

Ja kažem Davorin Popović Pimpek, a ona počne da se smije.

Tada nisam znao što se smije. Kasnije mi je mama rekla da je Pimpek "ona stvar". A znaš li ti šta znači "pimpek"?


Prvi čin



- Znam, znam. Nego, kad si se ti ozbiljnije počeo baviti muzikom?

- Krajem prve godine u gimnaziji. Prvo sam svirao bas-gitaru u jednoj grupi, više se ne sjećam kako se zvala. Bio sam basista i sasvim slučajno sam propjevao. Poslije sam bio basista u grupi Prvi čin

Mjesec-dva smo zajedno radili, oni su bili prava heavy-metal grupa. Ja sam bio početnik, neiskusan, nisam mogao da ih prihvatim.

E, onda su me nogirali. Ja sam plakao, mnogo sam plakao.

Nije prošlo možda mjesec dana, ja sam prešao u grupu koja je svirala džez-rok. I tada je već krenulo. Počelo se pričati pomalo da ja nešto pjevam, da dobro pjevam. U toj grupi sam prvi put bio pjevač. 

S njima sam prekinuo, jer mi se ta njihova muzika nije sviđala. Tu su vokali bili malo zastupljeni. 

Onda sam otišao u grupu Paradox. To mi je najmilija grupa prije moga Topa

Tada sam otišao u vojsku. U vojsci se nisam mnogo bavio muzikom. Zato sam dosta pisao tekstove. Znaš, ja se inače bavim pisanjem. Dosta sam tekstova napisao.

- Šta se desilo poslije vojske?

- Poslije vojske sam kontao da nastavim sa Paradoxom. Od toga nije bilo ništa, a ja sam ubrzo otišao u grupu Top, koja je tada već postojala. 

Bio je tu još jedan pjevač. Htjeli smo da probamo sa dva vokala. To je bilo nešto novo, ili se bar nama tako činilo. 

Imali samo dosta koncerata, kao predgrupa, normalno. Imali smo neke velike planove, trebalo je da snimamo ploču. Pokušaću da budem realan, to je uglavnom bila moja zasluga jer sam se pročuo kao pjevač. 

Ljudi su bili voljni da nam izađu u susret, ali mi smo još bili nezreli. Jedan pjevač je otišao, došlo je do neke frke. 

Usred te frke, ja sam otišao na omladinski festival u Suboticu, kao vokalni solista. Pjevao sam pjesme Davorina Popovića i Kemala Montena "Titovo buduće doba". To nije bilo takmičarsko veče, nije bilo nagrada.


Bijeli čin



- Na red je došlo Bijelo dugme?

- E, do Dugmeta ima još fore. U međuvremenu sam radio malo sa Teškom industrijom. U to doba je bilo forsirano da nam tekstove piše Duško Trifunović. Ja se s tim nisam složio i otišao sam. 

Tad je uslijedila jedna pauza od dva-tri mjeseca.

- Kako si se osećao ne radeći ništa?

- Znaš to je jedan od ružnih perioda mog života. Bio sam nesretan, bilo mi je teško što ne radim. Pio sam mnogo. Odao sam se svim porocima. Gledao sam oko sebe ljude koji znače nešto u muzici, a lošiji su od mene. 

A ja nisam poznavao prave ljude.

- Kako se došao u kontakt s Dugmetom?

Mene je Zoka još ranije poznavao. Sa grupom Top sam snimao u studiju njegovog brata Fadila Redžića. Njega je strašno zaintrigiralo kako ja pjevam i ponudio je Zoki da snimi neke numere za Nedjeljni zabavnik

Meni je bilo veoma stalo, da na tom planu nešto uradim, jer nam je svako pojavljivanje na TV mnogo značilo. 

Uradili smo jednu pjesmu. Zoki se to svidjelo, pa je nabacio Goranu da postoji jedan momak koji strašno pjeva. 

To je bilo godinu dana prije Bebekovog odlaska iz Dugmeta. Zoki je predložio Ipetu, koji je priremio samostalni album, da mu ja gostujem na projektu.

Do realizacije te ploče nije došlo iz nekih razloga.

Tad je došlo do one moje pauze.

I jednog dana dođem ja kući, a majka mi kaže da me je tražio menadžer Bijelog dugmeta. Tada nisam znao o čemu se radi.

- Iznenadio si se?

- Ma, ima jedna sjajna stvar u svemu tome. Dvadesetak dana prije tog poziva, ja sam sanjao da pjevam u Dugmetu. Ozbiljno ti kažem. Ne znam otkud mi ta drskost, ali sam sanjao da sam pjevač Bijelog dugmeta.

- Da li ti je godio taj poziv?

- Dugme je prva i jedina grupa u Jugi. To je plafon. U našim okvirima sigurno jest. Zamisli jednog dečaka koji je odlazio na njihove koncerte, oduševljavao se njima, a sad odjednom, taj isti dečko je u situaciji da zamijeni Bebeka.

To je velika čast.

- Da li su ti promene u fizičkom izgledu teško pale?

- Ja sam dotad nosio dugu kosu i drugačije se ponašao. Trebalo se privikavati. Nije mi teško palo što sam morao da se ošišam ili da se drugačije oblačim. Ja bih za muziku sve uradio. Ako treba ići bez ruke, ja ću ići bez ruke.

- Ajde, priznaj, jesi li se bar malo uplašio?

- Nisam se plašio. Nisam imao čega da se plašim. U početku nisam bio ni svjestan šta se sa mnom događa, u šta sam se uvalio. To je velika odgovornost. 

Što se tiče pjevanja, tu nema problema, mada ima ljudi koji još sumnjaju da Tifa odgovara Dugmetu. Nisam prepotentan, ali siguran sam u svoje mogućnosti,

- Smetaju li ti poređenja sa Željkom?

- Ne smeta mi to. Željko je prvi pjevač u Jugi, ali ja ću biti još bolji. Željko je veliki drugar, cijenim ga, ali ja bolje pjevam.


Plišani čin



- Slušajući kako pričaš, čovjeku uopšte nije teško da zaključi da je muzika stvar broj jedan u tvom životu. Šta je broj dva?

- Moja djevojka i moji prijatelji. Ja sam ostao isti. Družim se s istim ljudima, izlazim na ista mjesta. Ostao sam onaj isti blenta koga svako može prevariti.

Ja vjerujem ljudima, često sam se opekao, ali ne umijem da vraćam. Ne umijem da se osvetim.

Takav sam po prirodi.

- Kažeš da ne umiješ da se svetiš, umiješ li bar malo da se braniš?

- Sad ću ti nešto reć’. Ja sam imao običaj da se tučem sa pankerima. Mrzim pank i sve pankere. Zamrzio sam pankere onog ljeta kad sam bio u vojsci. Pljuvali su mog prijatelja koji nije znao da se brani.

Ja sam bio dovoljno lud da se bijem s njima. Pobio bih se sa svakim ko me dira. Ne dam nikome da dira mene i moje prijatelje. Ja ne diram nikog, ali ne znam da se branim.

- S kim spavaš?

- Pa, ja imam lutku sa kojom spavam. To je, u stvari, jedan plišani miš. Jednom sam bio prehlađen, bolilo me je grlo, pa sam oko vrata stavio neki šal. Kad sam ja odbolovao, počeo sam da umotavam tog miša i tako sad spavam s njim.

Nosim ga uvijek sa sobom kad idem van Sarajeva. To je kao dio moje kuće, mog grada, moje djevojke. 

Ja u svemu uživam. Volim da se mazim. Ne samo u krevetu, u svakom pogledu. (činilo mi se da je Tifa ocijenio da bih ja radije razgovarala o nečem "konkretmjem")

Ja ne mogu da te foliram. Da budem strašan laf ako nisam. Što da te lažem. Da, recimo, od prijatelja posudim šesto milja da te vodim na neke ručkove i večere, šta ja znam. 

Da te to veče šarmiram, da te dobijem, pa da sutra budem kokuz. Ja nisam takav. Reci mi, vjeruješ li ti u ljubav?

- Pa dobro, ko koga ovdje ispituje?

- Ma onako pitam. Ja sam takav. Kad tek upoznam neku osobu, ja mogu s njom da razgovaram o najintimnijim stvarima. Ozbiljno ti kažem. Ja se sad baš super osjećam. Baš fino pričamo. 


Ljubavni čin



- Jesi li za još jednu kafu?

- Može.

Kada je Tifa došao sa kafom, pokušala sam da ga podsjetim da je ovo poslovni sastanak.

- Postoji li neka slika koju želiš da javnost ima o tebi?

- Ma, ne. Volio bih da me vide onakvog kakav sam. Važno mi je da moji prijatelji znaju kakav sam. Znaš, ljudi imaju dosta predrasuda o ovoj branši. Ja nisam onaj koji pravi recke. Koji nabada. Mogu. Mogu da iskoristim ovaj moj položaj.

A to me nervira. 

Postoje neke ribe koje možeš imati samo zato što si neko i nešto. Ima ljudi koji bi da se druže sa mnom samo zato što sam neko i nešto. A takvih ima dosta. Ne volim to.

- Ljudi misle da je lako biti pjevač.

- Nije tako. Poslije jednog napornog koncerta, svako od nas izgubi neke dvije kile. A najnezahvalnije je biti pjevač. Kao gitarista ili bubnjar mogu otić' na binu malo i pripit, mogu otić' neraspoložen, ali pjevač to ne smije. 

Pjevač je onaj koji sebe daje do kraja.

- Ti mi izgledaš kao neko ko je stvarno sretan.

- Ispunile su se moje želje, moji snovi. Znam šta hoću. Sigurno gledam u budućnost. Jesam, ja sam sretan čovjek. Gdje ne bih bio.

Tada sam ja isključila magnetofon.

Mislila sam da sam dovoljna saznala o Tifi. 

Još dugo sam pričala s njim, slušali smo muziku i ja sam mislila kako je posao novinara nekad stvarno uzbudljiv (ali uzbudljiv u onom pravom smislu te riječi).

Sa nama je sve vrijeme bio Tifin prijatelj, koji nam je velikodušno obezbijedio mjesto za razgovor. Kad sam se pozdravila s njima, Tifa je rekao:

- Možda bi ovaj naš razgovor tekao drugačije, da smo bili nasamo.

- Kako bi to trebalo da shvatim?

- Mislim, možda bi bilo drugačije da smo bili u četiri oka.

- Dobro, to ćemo probati neki drugi put.

Više se nisam dala zbuniti. 

Tifa i ja smo se rastali kao neki stari drugari.

Više nismo cvikali.

Razgovarala: Suzana Trbarić, obrada: Yugopapir (Rock, decembar 1984.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)