Kućne pomoćnice u Jugoslaviji: "Gospođa je bila zla, a gospodin je bio - pravo zlato" (1975)




Mnoge kuće koje se sada grade imaju malo prostora, u njih se unosi laki nameštaj, umesto trpezarije pravi se prostranija kuhinja, sve se češće čuje da će kućne pomoćnice, u ne baš dalekoj budućnosti, potpuno nestati sa "lica zemlje". Ostaće, možda, u veoma bogatim porodicama, s tim što bi belu kecelju zamenile tamnim mantilom tehničara i samo isključivale i uključivale sijaset raznih kućnih aparata 

Kao što je poznato, kućnih pomoćnica je sve manje. Pogotovo je teško naći dobre i pouzdane. Zbog toga zaposlena žena kada završi posao, onako umorna, mora da trči kući i da skuva ručak za svoju porodicu. U takvim uslovima pomoć u kući zbilja postaje neophodna.

Sve manji broj kućnih pomoćnica - i kod nas i u svetu - svakako je i znak društvenog razvoja i šire emancipacije žene.

Sve priče o, navodnoj, dekadenciji civilizacije u stvari znače da su ljudi koji ih šire nekada imali služavke, a sada su prisiljeni da sami peru sudove.

Ovaj problem pogađa mnoge.

Na primer, u Italiji od gotovo 200 hiljada visokoobrazovanih Italijanki, oko 60 hiljada je izjavilo da ne mogu da se bave nikakvim poslom, jer su "vezane za svoju pseudo-vokaciju domaćice i majke" - kako to, pomalo gnevno, objašnjava Orijeta Avenati, lider Fronta za oslobođenje žena.

Nedostajanje kućne pomoći je prilično nova činjenica za celu evropsku civilizaciju.

Amerikanci su je prvi osetili i prvi su "isprobali" ono što bismo mogli da nazovemo - ljudskim društvom bez posluge.

Odsustvovanje kućnog personala odavno je sastavni deo američke porodice, kao i dva automobila u garaži, dva ili više televizora u boji, ćurka na stolu u čast Dana zahvalnosti, novine i boca mleka pred ulaznim vratima.

"Proces emancipacije žene" - kaže u svojoj knjizi "Osvajanje sreće" ne davno preminuli slavni engleski filozof Bertrand Rasel - "poklapa se s njenim uključivanjem u industrijski razvoj, ali i pretpostavlja stvaranje važnih socijalnih službi, bez kojih će i radnica i seljanka da se nađu pritešnjenje dvostrukim poslom."

Kod nas ovakvih javnih službi nema dovoljno, a teško je da se pronađe i ona tradicionalna - privatna.

Zašto?


Da se deca ne zaraze



Priča o kućnim pomoćnicama je, dobrim delom, priča o ženama bez škole i zanata. Ovo zanimanje prihvataju i to nerado, jedino one koje ne mogu da nađu redovan posao.

Pre dve godine, otprilike, novine su donele vest da je u Srbiji oko 60 hiljada žena bez ikakvih kvalifikacija tražilo posao. Malo ih se od toga zaposlilo, a još manje je otišlo u tuđe kuće da radi.

Ljiljana Lašić kao Tina: Najpopularnija kućna pomoćnica
 u Jugoslaviji (foto: Screenshot)

Razloga ima više. 

Pre svega, ovaj posao je vrlo težak, i pored modernih aparata za domaćinstvo. Izračunato je da žena koja radi u kući napravi u toku svog "radnog vremena" 27 hiljada koraka, što odgovara pešačenju od najmanje dvadeset kilometara.

Mesečno, to bi, otprilike bilo ravno putu od Beograda do Ljubljane.

Po količini utrošenih kalorija - 1.685 - kućni poslovi se, prema naučnim normama, svrstavaju u poluteške.

Zamor, ipak, ovo zanimanje ne čini toliko neprivlačnim, koliko "nemanje" slobode.

- Radnica u fabrici posle osam sati potpuno je slobodna, a kućna pomoćnica nije - kaže jedna od njih.

One nemaju mogućnosti za privatan život, čak ni u sobici koja je godinama sva njihova kuća. Posete, posebno muškaraca, ne dolaze u obzir!

- To je posao od jutra do sutra. Teglim kao marva, a celog dana neko nešto "zakera".

- Uveče osećam kako mi noge otiču u krevetu.

- Nikada nisam ručala sa porodicom. Za mene se znalo: odvojeno posuđe, poseban pribor - da se deca ne zaraze.

- Gospođa je bila zla, a gospodin pravo zlato ...

To su neki utisci kućnih pomoćnica koje smo zabeležili. Utisci mučni, koji mnogo govore o sudbini žena primoranih da hleb jedu pod tuđim krovom.

Paradoksalno je da, gotovo kao po nekom pravilu, ni "poslodavci" nisu zadovoljni kućnim pomoćnicama. Sve se, izgleda, vrti u krug, a "ceh" plaćaju deca, koja nisu kriva.

- Nikad nisam bila sigurna da ću je naći kod kuće kad se vratim s posla. Znala je da ostavi dvoje male dece, da ode u bioskop i da, kad se smiluje, dođe koji minut pre mene - žali se jedna učiteljica.

- Imao sam jednu pravu kleptomanku. Od nje, prosto, ništa nije moglo da se sačuva. Ipak, hobi joj je bio dečja kasica - kaže Vladimir Pantović, inženjer Elektronske industrije iz Beograda.

- One nisu sluškinje, kao što se misli, nego prave gospođe. Ja njima govorim "Vi", one meni kako stignu. Imao sam čak i jednu profesionalnu prostitutku. Predstavila se kao razvedena žena jednog uglednog čoveka, ali mi je ubrzo ukrala prsten i odmaglila. U miliciji sam, posle, čuo da je na "zvaničnom" spisku prostitutki.


Zanimanje drugog reda



Sve su to i te kakvi razlozi koji upozoravaju na težinu stanja u kojem se nalaze zaposleni roditelji i njihova mala deca.

Polazeći od toga da kućne pomoćnice, u odsustvu roditelja, imaju, prvenstveno ulogu vaspitača, a manje su radna snaga, umesno je pitanje: mogu li maloletne devojke ili stare nepismene žene, najčešće sa sela, pravilno da vaspitavaju decu?

(Duga, 1975. godine)

Odgovor nije teško naslutiti.

Dobar deo muka dolazi zbog toga što se kod nas niko ozbiljnije i organizovanije ne bavi zapošljavanjem i osposobljavanjem kućnih pomoćnica.

U Švedskoj - zemlji koja se, kad je o porodici i domaćinstvu reč, često uzima kao uzor - ove dileme rešavaju se ovako: već dvadeset godina ovde radi socijalni kućni servis, organizuju ga lokalne mreže, a stvoren je s ciljem da se pomogne porodicama gde je majka bolesna ili privremeno odsutna, da bi mogla da iskoristi praznike... 

A nađe se pri ruci i u svim hitnim potrebama.

Obuka za pomenuti posao traje 15 meseci. Da bi ušla u izbor, devojka mora da ima najmanje 19 godina, od toga najmanje dve provedene na radu u nekoj kući, i besprekorne preporuke.

Nije potrebno ni napominjati da je posao kućnih pomoćnica vrlo cenjen i dobro plaćen (poslodavac plaća jedan deo, ostalo nadoknađuje opština; ima i slučajeva kada se porodicama s mnogo dece i manjim platama ova pomoć daje potpuno besplatno).

Tako je u Švedskoj.

Kod nas se na taj poziv još gleda kao na zanimanje drugog reda:

- Kada je moj verenik saznao ko sam i šta sam, ostavio me je bez reči - žali se jedna mlada Banaćanka.

- Veliki je njihov problem u društvu. Ispitivanja su pokazala da se devojke koje rade po kućama teže udaju nego ostale radnice. Sve to govori da se kod nas na pojedini rad još gleda kao na rad niže vrednosti - izjavio je Tihomir Papić, zamenik republičkog skretara za rad.


Ljudi se teško menjaju



Vekovima stvarano shvatanje ne može se preko noći iskoreniti. Ljudi mogu da izmene lice Zemlje, mogu čuda da naprave, otišli su na Mesec - i dalje će - ali najteže se sami menjaju.

Sad, šta je - tu je.

U očekivanju da se nađe izlaz - a najrealnije je da se pomirimo s tim da zanimanje kućnih pomoćnica polako i neminovno umire - ljudi se snalaze kako znaju i umeju.

Mnoge kuće koje se sada grade imaju malo prostora, u njih se unosi laki nameštaj, umesto trpezarije pravi se prostranija kuhinja ...

A sve to s jednim ciljem: da se kućni posao svede na minimum.

Sve se češće čuje da će kućne pomoćnice, u ne baš dalekoj budućnosti, potpuno nestati sa "lica zemlje".

Ostaće, možda, u veoma bogatim porodicama, s tim što bi belu kecelju zamenile tamnim mantilom tehničara i samo isključivale i uključivale sijaset raznih kućnih aparata. 

Tekst: T. K, obrada: Yugopapir (Duga, novembar 1975.)


Domaćica - ekonomski fosil



Da li tehnička pomoćna sredstva rasterećuju domaćice? Proučavanja u SAD, Nemačkoj Demokratskoj Republici i Zapadnoj Nemačkoj pokazuju pre suprotno. Svet nisu mogli da izmene ni ekspres lonac, ni usisivač za prašinu, ni frižider, ni automatska mašina za pranje sudova. Današnje domaćice troše više vremena za domaćinstvo nego njihove staramajke pre pedeset godina.

Do ovog proražavajućeg rezultata došla je Džoan Vanek, sociolog iz Amerike, pošto je proučila istraživanja iz godina 1920-1930. i poredila ih sa sadašnjim statistikama. 

Nekad bilo: Moderna kuhinja dvadesetih
(foto: Duga)
U kuhinji onoga vremena, u kojoj je sijalica svakako nagoveštavala vek elektrike, domaćica je provodila punih 25 časova nedeljno u kuvanju i pranju sudova. Uz to još 27 časova za čišćenje, pranje, peglanje, nabavke i negu dece. 

Ukupno 52 časa.

Domaćica sedamdesetih godina kuva brže i potrebno joj je manje vremena za pranje sudova (ukupno 18 časova nedeljno), ali punih osam časova nedeljno utroši za kupovinu. Troši više vremena na porodicu - možda za kontrolu domaćih zadataka - i uvek joj je potrebno još 12 časova za čišćenje. 

Ukupni utrošak u proseku: 55 časova.

- Apsolutna katastrofa - komentariše Hanelota de Vendel, predsednica Zemaljskog udruženja domaćica u Hamburgu. 

Prema istraživanjima Helge Pros, sociologa iz Gisena, takvi brojevi važe i za Zapadnu Nemačku. 

Tehnika, kaže predsednica hamburškog udruženja, pruža ženi nesumnjivo šansu "da se najzad izvuče iz kuhinje". 

Zbog čega tako malo domaćica u industrijskim zemljama to koristi, objašnjava američka studija na jednom primeru. Sasvim automatizovana mašina za pranje rublja (u 88 procenata svih zapadnonemačkih domaćinstava) drastično je smanjila utrošak vremena po komadu rublja u poređenju sa prošlošću, ali porodice imaju više rublja i odeće nego ranije i žene peru češće

Da može biti i drukčije, dokazuje poređenje vremena s grupom zaposlenih žena. 

Prema studiji Džoane Vanek one izalze nakraj sa 26 časova nedeljno provedenih u kućnim poslovima. Time se izgleda potvrđuje mišljenje kritičara tradicionalne uloge domaćice, koji proglašavaju domaćinstvo "najpipavijim pogonom kojim upravlja jedan čovek", a domaćicu "ekonomskim fosilom". 

Tezu američke naučnice potkrepljuje i jedna studija Instituta za sociologiju u Budimpešti. 

"Rezultati domaćeg rada ne priznaju se, za razliku od zarađenog novca zaposlene žene kao ekonomski doprinos izdržavanju porodice."


Dalji dokaz u tom pravcu: žene - domaćice prevazilaze i krajem nedelje u marljivosti zaposlenu ženu. Subotom i nedeljom posluju domaćice po jedan sat duže.

Kućni posao se "može rastezati kao guma, on nikad nije završen... Nijedan drugi posao nema ovu osobinu", do ovog uverenja su nedavno došli sociolozi u Nemačkoj Demokratskoj Republici, gde je već zaposleno 88 procenata svih odraslih žena. 

Studija Nemačke Demokratske Republike koju komentariše Inge Lange, član Centralnog komiteta Istočnog Berlina, potvrđuje uostalom jedan nalaz koji saopštavaju Amerikanci: muškarci jedva da pomažu u domaćinstvu, bez obzira da li njihove žene zarađuju. 

Tako, u Nemačkoj Demokratskoj Republici prosečno od 47 časova rada nedeljno u kući otpada 37 časova na ženu, šest na muža i četiri na ostale članove porodice.

U Nemačkoj Demokratskoj Republici jasno je opovrgnuto mišljenje da samo zaposlenje oslobađa ženu - 70 procenata svih domaćih poslova i dalje obavljaju žene. Komentar sociologa Inge Lange: 

"Potcenili smo neprijatelja - tradiciju."



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)