Iza kulisa osnivačke konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu 1961. godine (2. deo)



Pojavio se arhiepiskop Makarios. Ali, začula se, koliko se sećam, himna Cejlona, a na jarbolu se polako dizala zastava Sudana. Nastala je opšta zbrka. Svi su nekud trčali, menjana je zastava. Jednom rečju, stekli su se svi uslovi za incident

Sećajući se Beogradske konferencije - prvog, osnivačkog sastanka pokreta nesvrstanih - jedan od doajena beogradskog novinarstva Slobodan Glumac kaže:

"Svi mi koji smo tih dana ulazili u Saveznu skupštinu - od šefova država i vlada zemalja-učesnica, do nas koji smo bili samo svedoci sastanka dvadesetpetorice - odista smo osećali da događaj ima istorijsku dimenziju. 

Masa Beograđana je stajala nasuprot zgrade Skupštine, ispred Pionirskog parka, i pratila dolazak delegacija, prepoznavala vrlo visokog Modiba Keitu, arhiepiskopa Makariosa u njegovoj svešteničkoj odeći, cara Haila SelasijaNehrua u tradicionalnom, skromnom odelu, Sirimavo Bandaranaike, jedinu ženu u tom skupu... 

Unutra, u zgradi Skupštine, vladala je atmosfera koja karakteriše velike događaje: prijatna mešavina svečanosti i poslovne užurbanosti. Započinjao je jedan veliki posao, svi su toga bili svesni, svi su prionuli da svoj deo posla što bolje urade. Od početka je vladalo uverenje da će sve biti kao što treba."

Ali, bilo je i nepredviđenih događaja. Doživljaja iza scene, do sada neobjavljenih. Evo nekoliko sećanja učesnika događaja od pre četvrt veka... 


(foto: Žika Vučić)


Miodrag Ilić, Večernje novosti: Kad protokol krene nizbrdo



Intervju sa carem Hailom Selasijem bio je zakazan pre podne. Trebalo je da dođem sa još dva-tri strana novinara. Tražio sam i dobio odobrenje da dođe i fotoreporter Nikola Bibić.

Nikola je zakasnio i tako je nastala komična situacija.

Pre nego što je počeo intervju, neki drug koji se zvao Levi, radio je u protokolu SIP-a, saopštio nam je kako se po protokolu ponaša sa carem:

- Car ima najviši rang, posle dođu kraljevi, pa predsednici. Recimo, nemojte mu prići bliže od četiri metra, nemojte pružiti ruku ako on vama ne pruži, pita se ne direktno "šta mislite... " nego "šta vaše carsko veličanstvo misli" ...

Slušajući uputstva navukli smo veliku paniku i strahopoštovanje.

Kako ćemo?

Ja očajan što nema Nikole.

Car je bio na sred dvorane, mali, u maršalskoj uniformi, sa kapom, pružio je ruku gotovo je ne odvajajući od tela, nije on pravio nikakav mit od sebe, sve je to išlo krajnje normalno, odgovarao je na pitanja smerno i tiho, jedva smo ga čuli, to je trajalo 20 minuta.

Već krećemo, kad stiže Nikola sav zajapuren.

Neopterećen razgovorom sa drugom Levijem, prišao mi je i kaže:

- Ja zakasnio, zamoli da fotografišem portret.

Ja ga zamolim, car napravi jedan gest, kao slegne ramenima.

Nikola pritrči, uhvati ga za ruku, dovede ga do prozora, nakrivi mu kapu, kaže:

- Reci mu da je ovo zbog sunca!

Slika ga, i otrči na užas cele svite.

Ja, izvinjavajući se, natraške pobegnem iz salona ...


Branko Gardašević, Skupština grada Beograda: Struja protiv osigurača



Početkom maja 1961. godine formiran je Gradski odbor za pripremu grada koji je svako veče, sve do početka zasedanja, održavao sastanke od 21 do 24 časa. Štab je bio u zgradi Gradske skupštine. Odbor su sačinjavali ljudi iz raznih političkih i stručnih službi grada. Predsednik je bio Branko Pešić, a ja sam bio sekretar.

Zadaci Odbora bili su brojni: od organizacije smeštaja gostiju, obezbeđenja struje i vode, regulisanja saobraćaja, do umivanja i ukrašavanja grada.

Tako se, na primer, baš zbog održavanja Konferencije naš glavni grad otarasio ružnih nehigijenskih naselja, nastalih bespravnim useljenjem u barake koje su izgrađene još za vreme posleratnih radnih akcija.

Jednog popodneva sa Brankom Pešićem krenuo sam u obilazak nehigijenskog naselja "Ledine", između aerodroma i sela Jakovo.

Trebalo je pronaći lokaciju gde će ljudi iz tog naselja biti iseljani posle rušenja.

Vozimo se tako po Novom Beogradu. Na jednom mestu, Branko Pešić vidi lepu, zgodnu ledinu. Kaže:

- Mogli bi ovde.

Za kratko vreme napravljeni su projekti, izrađeni nacrti, urbanistički uslovi...

Problem je, međutim, nastao jer niko osim direktora Urbanističkog zavoda nije mogao da ih potpiše i odobri, a Aleksandar Đorđević, tadašnji direktor, bio je na odmoru, negde na srednjem primorju.

Samo toliko smo znali. Dobio sam zadatak da ga pronađem.

Kao i u većini stvari, u to vreme, važno je bilo snaći se.

Uveče, u Skadarliji, u kafani "Dva jelena", došao sam na ideju da pokrenem poteru. Tu sa šanka, telefonirao sam drugovima iz hrvatskog SUP, objasnio o čemu se radi i zamolio da provere sva mesta na njihovoj obali i pronađu arhitektu Đorđevića.

Bili su veoma efikasni. Do dva sata po ponoći pronašli su ga. Već sutradan oko 11 sati Đorđević je bio u Beogradu. Posao je mogao da počne.

Jedan od mojih zadataka bio je i obezbeđenje struje za glavni grad, a posebno za zgradu Skupštine Jugoslavije.

U saradnji sa elektroprivredom Srbije i ostalih republika i pokrajina, napravljen je plan.

Dogovoreno je da, ukoliko dođe do nestašice struje, što u to vreme nije bila retkost, bez struje prvo ostanu druge republike i pokrajine, a na kraju Srbija.

Ako i ta mera ne bude dovoljna, da poslednji bude isključen Beograd, a u njemu poslednja zgrada Savezne skupštine.

Bila je uspostavljena i rezervna, dupla veza sa trafostanicom u Kostolcu, a za zgradu Savezne skupštine kupljen je novi, najsavremeniji agregat koji je radio na foto-ćelije.

Posle svih tih priprema, mislilo se, nema mogućnosti da dođe do bilo kakvog propusta ili iznenađenja.

A do njega je ipak došlo. 

Kako?

Konferencija je počinjala tačno u devet časova. Posmatrao sam dolazak Tita koji je došao u pet do devet, okrenuo se prema narodu, mahnuo i ušao u zgradu Skupštine.

Posle toga krenuo sam kući. Bio sam iscrpljen danonoćnim, višemesečnim radom i jedva sam čekao, ubeđen da je posao oko struje besprekorno urađen, da se ispavam.

Međutim, samo što sam zaspao, probudi me majka. Kaže, javili iz Skupštine da je došlo do prekida struje. Prvo sam pomislio da to neko zbija šalu.

Na žalost, nije bila šala.

Šta se desilo?

Pre početka rada Konferencije, po planu, pet minuta je bilo rezervisano za novinare i razgovore sa učesnicima ovog skupa. Došlo je, za tadašnje prilike, neuobičajeno mnogo TV ekipa sa velikom opremom.

Kada su se svi, u istom trenutku, uključili - jednostavno su iskočili osigurači.

Na njih, eto, niko nije mislio.

Obezbedili smo struju, trafostanicu, agregat, a osigurače nismo. 

Prekid je trajao samo nekoliko minuta, ali je izazvao poprilično gužve. Naročito među ljudima iz obezbeđenja.

Uz struju i smeštaj, šezdesetih godina, i snabdevanje Beograda vodom bilo je veoma problematično. Vodovodna mreža je bila dotrajala. Tako je, pred početak Konferencije, završen vodovodni tunel - Banovo brdo - Tašmajdan.

U želji da poboljša snabdevanje, tadašnji direktor vodovoda Laza Ljujić pronašao je i patentirao način produžavanja veka trajanja reni-bunara čak za dvadeset godina.

Taj patent se primenjuje i danas.


Branislav Petrović, Politika: Borba za vest



Borba za informacije "iz prve ruke", za izjave istaknutih državnika, bila je bespoštedna. Junaci jedne takve bitke su bili Henri Bradžer, dopisnik agencije Asošijeted pres iz Nju Delhija i jedan od izveštača indijske štampe.

Iako poznanik tadašnjeg premijera Nehrua, Bradžer nije imao sreću da bude u grupi od sedam, osam novinara koji su bili u neposrednoj blizini jednog od osnivača pokreta nesvrstanih.

Čim uluče priliku, novinari iz Nehruove blizine postavili bi više pitanja, a on bi odgovorio samo na jedno. Naravno, i taj jedan odgovor je bio više nego zanimljiv.

Kad je čuo Nehruove reči, na aerodromu, dopisnik indijske agencije se trčeći uputio ka kolima u nameri da se iz Beograda što pre javi redakciji.

Henri Bradžer ga je presreo i upitao šta je Nehru rekao. Pošto je dobio odgovor, američki novinar je za tili čas otrčao do hangara, gde su bili montirani telefoni.

Dok je indijski novinar stigao do Beograda, bilo je već kasno.

Informacija Asošijeted presa bila je uveliko na stolovima urednika širom sveta.


Nebojša Bogunović, TV Beograd: Zbrka na aerodromu



Beogradska konferencija završena je šestog septembra kasno u noć. Predsednik Tito je ponudio svojim gostima odmor na Brionima nakon napornog šestodnevnog rada.

Kao urednik TV Beograd, zadužen za informacije iz Hrvatske za, u to vreme, centralni TV Dnevnik, dobio sam zadatak da pratim boravak državnika na Brionima.

Bio je najavljen dolazak predsednika Kipra arhiepiskopa Makariosa, predsednika vlade Cejlona Sirimavo Bandaranaike i predsednika Sudana generala Ibrahima Abdula.

Na vojnom aerodromu u Puli, 7. septembra ujutro, pripreman je zvaničan doček.

Po javljenom redu dolazaka, prvo je pripremljena zastava i himna Kipra, zatim Cejlona i na kraju Sudana.

Međutim, kako je Konferencija trajala duže nego što je predviđeno, iz Beograda su svakih pola sata javljane promene. Na aerodromu se zato, posle nekoliko sati više ništa nije znalo. Ni ko dolazi, ni kada.

Najzad, posle višečasovnog čekanja, sleteo je jedan avion.

Počasna četa je bila postrojena, a ispred aviona su čekali zvanični predstavnici i novinari. Pojavio se arhiepiskop Makarios.

Kada je izašao iz aviona stao je mirno očekujući, kako to protokol nalaže, podizanje zastave i himnu svoje zemlje.

Ali, začula se, koliko se sećam, himna Cejlona, a na jarbolu se polako dizala zastava Sudana. 

Nastala je opšta zbrka. Svi su nekud trčali, menjana je zastava ...

Jednom rečju, stekli su se svi uslovi za incident.

Međutim, arhiepiskop Makarios je bio izuzetno korektan. Shvatio je o čemu se radi i sve se završilo na izvinjenju.


Dr Dragan Marković, Borba: Jedan Kongo - dva šefa



Početkom 1961. vratio sam se iz Konga (danas Zair) odakle sam sedam meseci kao specijalni izveštač "Borbe" "pokrivao" dramu ove zemlje koja je tek stekla nazavisnost. Interesovalo me je posebno da li će Kongo, još razdiran unutrašnjim i spoljnim kontroverzama, učestvovati na Konferenciji, da li će dobiti status punopravnog člana porodice nesvrstanih.

Samo mesec dana pred Beogradsku konferenciju imenovana je nova kongoanska vlada sa premijerom Sirilom Adulom.

Posle velikih kolebanja, u vladu je kao potpredsednik ušao Antoan Gizenga, vođa lumumbista i jedno vreme šef kongoanske vlade u Stenlivilu - Istočnoj provinciji koju su držale pristalice prvog premijera ove afričke zemlje Patrisa Lumumbe (ubijenog u Katangi februara 1961).

Bilo je pitanje i ako Kongo učestvuje, ko će ga zastupati?

Konferencija je drugog dana rada donela odluku: Kongo se zvanično poziva da na samit pošalje svoju delegaciju.

U informaciji o tome u "Borbi" bilo je zabeleženo:

"Predstavnici Konga učestvovali bi punopravno u radu Konferencije, a na čelu delegacije ove afričke zemlje najverovatnije biće premijer Adula i potpredsednik vlade Gizenga."

Tako je i bilo. Adula i Gizenga su došli u Beograd a da prethodno nisu praktično ni počeli uzajamnu saradnju u sopstvenoj vladi.

Na samoj Konferenciji slučaj i dalje faktički podeljenog Konga ilustrovao je izuzetan status koji je njegova delgacija imala: dok su svi ostali učesnici imali po jednog šefa i prvog zastupnika i govornika, kongoanskoj delegaciji omogućeno je da ima dva prvaka, dva prva govornika.

Petoga septembra svoje, dosta različite, poglede na svet, nesvrstanosti, prilike u samom Kongu izneli su i Adula i Gizenga.

Adulu, inače, nisam bliže poznavao. On je bio samo prolazna figura u kongoanskoj drami - brzo je nestao sa centralne domaće političke scene.

Gizengu sam upoznao još dok je bio Lumumbin prvi saradnik (potpredsednik vlade). Pored ostalog, intervjuisao sam ga u Stenlivilu gde je predsedavao lumumbističkoj vladi nasuprot snagama koje su držale vlast u Leopoldvilu (sada Kinšasa) i većem delu Konga.

U toku Beogradske konferencije Gizengu sam posetio u njegovoj privremenoj rezidenciji na Dedinju. Podsetili smo se nekih burnih događaja koji su potresali Kongo nakon proglašenja nezavisnosti (poslednjeg dana juna 1960).

Mogao sam da konstatujem da je ostao veran nezavisnoj politici Patrisa Lumumbe ali i da je, u okolnostima kada su drugi faktički držali vlast i čistili zemlju od saboraca ubijenog premijera, bio nesiguran i zabrinut za sudbinu te politike i svoju ličnu.

Njegove zebnje su se obistinile: nije prošlo mnogo vremena a u Kongu je definitivno potisnut lumumbistički pokret, a Gizenga je politički nestao.


Žika Vučić, Foto Tanjug: Noga u džepu



Prvo snimanje je kod nas fotoreportera najteže. Vlada najveća napetost. Pre Konferencije, snimatelji su prisustvovali generalnoj probi. U dvorani su sedeli ljudi koji su markirali šefove država. Bilo nam je objašnjeno kuda da se krećemo.

Rečeno je da će zajednička fotografija biti snimljena u zgradi SIV.

Prvo je trebalo da se slikaju napolju, na terasi ispred Titovog kabineta. Ali, Tito je rekao da može i unutra. Kad su se oni poredali, otvorili su vrata da mi uđemo.

U želji da zauzmu što bolje pozicije, neki su sa terase ulazili i kroz prozore.

Jednom prilikom, u grupi su se našli Naser, Nehru, Sukarno i Nkrumah.

Stvorila se gužva.

Jedan kolega se popeo na stolicu. I drugi je hteo isto. Ali, bilo je mesta samo za jednu nogu.

Bez kolebanja, oslonio se o kolegu koji je stajao do stolice i stavio mu nogu u džep.

Kraj konferencije je bio najteži za snimatelje.

Prvo smo otišli u SIV, gde su šefovi zasedali, slikali početak, a onda nam je rečeno da idemo u Skupštinu gde će biti pročitana Rezolucija.

Rekli su da će oni uskoro završiti.

Međutim, potrajalo je do ujutro.

Čekajući, spavali smo u foteljama, a fotoreporteru je najteže kada čeka na događaj.

Zabeležile: Sonja Novakov i Ljiljana Bulat, obrada: Yugopapir (Duga, septembar 1986.)


1. deo novinarskih sećanja - OVDE



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)