Iza kulisa osnivačke konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu 1961. godine (1. deo)



Kolega Rasim Crnišanin provukao se između nogu nekog fotoreportera koji mu je, kad se pomerio, zgazio na ruku. Nesvestan da ne stoji na zemlji nije se pomerao. Rasim je osećao žestok bol, a ruke su mu bile zauzete. Jednom je držao kameru, druga je bila pod cipelom. U magnovenju, Rasim je kolegu ugrizao za nogu 

Sećajući se Beogradske konferencije - prvog, osnivačkog sastanka pokreta nesvrstanih - jedan od doajena beogradskog novinarstva Slobodan Glumac kaže:

"Svi mi koji smo tih dana ulazili u Saveznu skupštinu - od šefova država i vlada zemalja-učesnica, do nas koji smo bili samo svedoci sastanka dvadesetpetorice - odista smo osećali da događaj ima istorijsku dimenziju. 

Masa Beograđana je stajala nasuprot zgrade Skupštine, ispred Pionirskog parka, i pratila dolazak delegacija, prepoznavala vrlo visokog Modiba Keitu, arhiepiskopa Makariosa u njegovoj svešteničkoj odeći, cara Haila Selasija, Nehrua u tradicionalnom, skromnom odelu, Sirimavo Bandaranaike, jedinu ženu u tom skupu... 

Unutra, u zgradi Skupštine, vladala je atmosfera koja karakteriše velike događaje: prijatna mešavina svečanosti i poslovne užurbanosti. Započinjao je jedan veliki posao, svi su toga bili svesni, svi su prionuli da svoj deo posla što bolje urade. Od početka je vladalo uverenje da će sve biti kao što treba."

Ali, bilo je i nepredviđenih događaja. Doživljaja iza scene, do sada neobjavljenih. Evo nekoliko sećanja učesnika događaja od pre četvrt veka... 


(foto: Žika Vučić)


Milutin Milenković, Borba: Juriš na državnike



Na Konferenciji, između ostalog, zapazio sam i različite modele državničkog ophođenja prema nama novinarima. Brzo smo stekli iskustva sa šefovima delegacija. Neki su imali svitu, neprolaznu, od po pet-šest saradnika, koji su oko šefa išli u elipsi. Niko nije mogao da prinese mikrofon, niti da pita bilo šta.

Neki su, međutim, svraćali u pres centar, kontaktirali sa nama kao ljudi koji razumeju značaj publiciteta.

Na kraju Konferencije, trebalo je da novinari "Borbe" leteći, uzmu osnovni utisak, da snimimo ocenu Konferencije. Zadatak je bio da svako od nas donese što više izjava.

Naša služba bezbednosti nas je poznavala, mnogi od nas su mogli da uđu u gotovo sve prostorije Skupštine. Tako sam, u hodniku, malo na juriš, prošao između Nkrumahovih pratilaca. Obratim mu se, a on me ledeno pogleda i kaže da nema komentara.

Njegovi pratioci su sevali očima. 

Kasnije su mi naši ljudi objasnili da je to bila teška povreda pravila njihove bezbednosti, da sam na određen način narušio integritet njega kao šefa države, zato što sam bez molbe, bez preporuka, hteo direktni kontakt.

Uzgred rečeno, pokazalo se da je Nkrumah imao pravo što je bio okružen, jer je njegova vlada u Gani likvidirana pučem dok je on sletao na aerodrom u Pekingu.

Drugi primer je kad sam sreo Sihanuka, princa Kambodže, za koga se znalo da se bavi i džezom i glumom, režijom, da drži prosvetiteljske skupove na travnjaku ispred svoje palate ...

Umesto jedne rečenice, dao mi je celu priču.

Počeo je da pravi analizu, uhvativši me pod ruku dok smo išli hodnikom. Bio je problem šta iskoristiti od svega toga.


Blagoje Lazić, Borba: Ambasador kao pres ataše



Možda će malo čudno zazvučati, ali moja sećanja na prvi beogradski sastanak šefova nesvrstanih država i vlada počinju nečim što se desilo četiri meseca ranije. U prvoj polovini juna 1961. u palati egipatske vlade u Heliopolisu, u Kairu, održana je bila takozvana preliminarna ministarska konferencija 21 nesvrstane zemlje, čije su delegacije utvrdile mesto i vreme prvog sastanka šefova država i vlada - Beograd i prvi septembar iste godine - i sastavile predlog dnevnog reda i spisak učesnika, posle formulisanja kriterija nesvrstavanja.

Na tom prethodnom sastanku - na kome je jugoslovensku delegaciju predvidio Koča Popović, tada državni sekretar za inostrane poslove - obavljen je ogroman posao, veoma značajan po dalji razvoj pokreta nesvrstavanja.

Uz pripremu svega onog što je bilo potrebno za sazivanje prve konferencije šefova država i vlada blokovski nevezanih zemalja (u ono vreme takav je termin bio u upotrebi), na sastanku u Heliopolisu bili su u mnogome postavljeni i učvršćeni temelji demokratskih odnosa koji će se poštovati i razvijati u novom pokretu, s odlučnim odbijanjem svake pomisli da bi se moglo raditi o stvaranju neke vrste trećeg bloka u svetu - tada već dovoljno opterećenom postojanjem dva vojnopolitička saveza, zapadnog i istočnog, i njihovim upornim nastojanjima da se svi krupni problemi posmatraju kroz prizmu takvih podela.

To bi bio jedan od razloga zbog kojih mi sećanja na Beogradsku konferenciju idu najpre na onu u Kairu, koja se danas više gotovo i ne pominje, mada je mnogo značila u vremenu kada se pokret nesvrstavanja počeo uobličavati da bi krenuo putem brzog rasta.

Drugi razlog što govorim o Kairskoj preliminarnoj konferenciji leži u okolnosti da sam se kao "Borbin" specijalni izveštač iznenada našao u prilici da na malom prostoru i u ograničenom vremenu istovremeno upoznam, i vrlo impresivno, dve veoma različite mogućnosti gledanja - da upotrebim taj pojam na saradnju države sa štampom, sa sredstvima informisanja.

Na Kairskoj konferenciji bilo je mnogo novinara iz nesvrstanih zemalja, a među njima i pet-šest iz Jugoslavije, koliko mogu da se setim sa razdaljine od četvrt veka. U svakom slučaju, nije nas bilo mnogo.

U Heliopolisu se vrlo intenzivno radilo, danonoćno se zasedalo, i to iza zatvorenih vrata. Sve su delegacije imale, stoga, ponekog zaduženog da povremeno izlazi iz dvorane i obaveštava novinare svoje zemlje.

Nevolja nas jugoslovenskih novinara bila je u tome što je naša delegacija - sigurno slučajno, ne sluteći ishod - poverila taj posao jednom članu s apsolutnim odsustvom svakog dara, smisla, a i želje za saradnju sa štampom.

I dok su ljudi iz drugih delegacija svaki čas dolazili u novinarski salon, nas nekoliko jugoslovenskih izveštača čekali smo i satima kao neka napuštena siročad, a mnogo nismo dobili ni kada bi se zvanični čovek za vezu pojavio.

Nije mu ni na kraj pameti bilo da nam da neki pravi podatak, da kaže šta se dešava u dvorani, ko zastupa šta, ko se čemu protivi, kako se usklađuju različita početna mišljenja prema nekim bitnim pitanjima među kojima je bilo i prisustvovanje ili neprisustvovanje Alžira pre završetka oslobodilačkog, antikolonijalnog rata.

Taj naš diplomata vrlo birokratskog profila izbacio bi nekoliko vrućih a neodređenih fraza o "progresivnom delu čovečanstva" i njegovoj "borbi za mir i napredak", potom bi izbegao da išta konkretno odgovori na bilo koje naše pitanje, a onda je gledao da se što pre izgubi i na što duže vreme.

Morali smo da se snalazimo kako znamo.

Srećom, u našoj delegaciji bio je i tadašnji ambasador SFRJ u Indiji Dušan Kveder, na žalost sada već pokojni. Bio je to divan čovek, velike inteligencije i kulture, u ratu briljantan vojnik, general, a posle diplomata sa velikim ugledom - u to sam mogao i sam da se uverim dve godine ranije, kada sam 1959. bio u Delhiju.

Kveder je sasvim slučajno video kako nas zaduženi čovek kao obaveštava, a naročito kako ne informiše ni o čemu.

I, kao veoma fina ličnost - ni ne pominjući to što smo videli da je on video - predložio je da se u zoru nađemo u "Hiltonovoj" kafeteriji koja je bila otvorena, 24 sata. 

Tu bismo svake zore večeravali ili doručkovali - moglo se zvati i ovako i onako - a Kveder nam je stenografski precizno iznosio tok sednica održanih tog dana i večeri, pri čemu nijednom jedinom prilikom nije rekao za nešto da je važno, da treba zabeležiti ili da se ne sme objaviti.


Dragoljub Trailović, TV Beograd: Smoking za uspomenu



Govoriti danas o jednom događaju koji se zbio pre 25 godina, i lako je i teško. Lako jer je to zaista bio istorijski događaj čiji je domaćin bio Beograd, a teško jer ja, kao i sve moje kolege, osećamo da je tih 25 godina prohujalo veoma brzo, i što je još važnije, da su sećanja u detaljima isto tako brzo izbledela.

Pripremajući se za ovaj razgovor, smatrao sam za potrebno da razgovaram i sa ljudima koji su bili angažovani oko realizacije direktnog televizijskog prenosa.

Tu mislim na tadašnjeg direktora TV Beograd, Vladu Mitrovića, na pomoćnika glavnog i odgovornog urednika informativno-političkog programa Igora Leandrova, i Nebojšu Popovića, tadašnjeg urednika spoljne rubrike, mog kolegu iz reporterske ekipe, kasnije direktora TV Beograd.

Svi oni, pa i ja, imaju veoma malo podataka zapisanih, a i sećanja su nekako otpirila sa ovim protokom vremena.

Čudno je utoliko što su neki od njih pisali knjige o razvoju televizije i o događajima koji su se zbili od početka rada televizije, zaključno sa 1962. godinom.

Pomenuo sam sve te ljude zbog toga što je direktan TV prenos bio velik ispit i izazov za tu mladu granu koja je trebalo da stekne pravo građanstva u sistemu informisanja.

Ta 1961. godina bila je provera naših sposobnosti da budemo očevici pojedinih događaja i da ih što verodostojnije prenesemo tadašnjem relativno malom TV auditorijumu u Jugoslaviji.

U toj godini, TV Beograd je ostvarila evrovizijski prenos pomračenja Sunca sa Jastrepca, direktan prenos iz Titovog Užica proslave dvadesetogodišnjice ustanka, prenose sa evropskih prvenstava u boksu i košarci, i Konferencije nesvrstanih. 

Tada je jugoslovenska TV u stvari bila zajednica samo tri studija, Beograda, Zagreba i Ljubljane.

Studio Skoplje je tek povremeno proveravao mogućnosti da postane samostalan. U svim tim događajima glavni teret je nosio Beograd, uz pomoć ostalih studija i njihovih kadrova.

Kada je reč o Konferenciji, kao tadašnji glavni i odgovorni urednik informativno-političkog programa, bio sam određen da sa Nebojšom Popovićem predstavim taj događaj od početka do kraja.

Moram da priznam da smo svi bili impresionirani važnošću, svesni da polažemo veliki ispit, jer TV Beograd je imala tek nekoliko godina neprekidnog stvaralačkog rada i osećali smo velike teškoće i u pogledu elektronske i filmske tehnike, a i u pogledu kadrova koji bi mogli da se uhvate ukoštac sa jednim takvim zadatkom.

Sećam se veoma živo da mi, u stvari, nismo bili neposredni očevici onoga što se zbivalo u Skupštini jer je naš studio bio u Domu sindikata, gde je bio štab oko 1.000 novinara. To je, razume se, bio hendikep, jer normalno je da reporteri budu na licu mesta i što neposrednije osete atmosferu događaja koji prenose.

Na početku rada, jedan od zadataka bio je predstaviti učesnike u kratkom roku.

Naime, šefovi 23 zemlje, osim Jugoslavije, dolazili su ulicom Miloša Velikog pored Pošte do Skupštine, po redosledu koji je unapred bio utvrđen i ja sam imao 30 do 40 sekundi koliko je trajalo to pristizanje delegacija da predstavim te izuzetne ličnosti savremenog sveta.

Moram da priznam da su mi umnogome pomogli Beograđani koji su srdačno pozdravljali sve šefove.

Laknulo nam je kad je predsednik Tito otvorio Konferenciju.

Tada su ulogu prenosa preuzeli simultani prevodioci koji su na pet jezika pratili tok izlaganja: francuskom, engleskom, arapskom, španskom i srpskohrvatskom.

Nije nam bilo lako, jer smo morali da menjamo i svest organizatora Konferencije o tome šta TV treba da predstavlja i kakve su ogromne mogućnosti medija kada je reč o jednom neposrednom kontaktu između događaja i miliona ljudi koji ga prate.

Imali smo teškoća oko postavljanja kamera, reporterskog mesta, ali sve je to nestalo kada je prenos već počeo i imao svoj tok.

Ako je reč o detalju, koji je i mojim kolegama u sećanju, to su smokinzi koje smo bili obavezni da sašijemo za svečani prijem koji je Tito priređivao u Metropolu. Na početku je trebalo da budu besplatni, ali smo kasnije morali da ih platimo, doista po povoljnoj ceni.

Nebojša Popović je u svojim zabeleškama pronašao račun koji je platio za smoking.

Pošto je kasnije ukinut protokol o obaveznom smokingu, o "black tie", stoje nam u ormarima kao materijalni deo naših uspomena.


Rade Martinović, TV Beograd: Ko to tamo grize



U vreme održavanja prve Konferencije nesvrstanih televizijski studio je bio u krugu Beogradskog sajma. Sećam se da smo trčali preko železničke rampe kako bismo skratili put i što pre predali materijal. Konferenciju je pratio pokojni Miodrag Aksentijević, a na aerodromu i po gradu smo dežurali pokojni Ilija Miletin, Ljubomir Ivković i ja.

Tek sam počinjao ra radim.

Na Batajničkom aerodromu, dok su državnici dolazili, dežuralo se po ceo dan, na smenu. Šef snimatelja je tada bio Ivanjikov Mihailo-Deduška, Rus, a režiser Boža Vučurović.

Na kolegijumu, drugog dana po dolasku državnika, zamerili su Deduški što su svi snimci sa dočeka isti: stiže avion, izlazi državnik, pozdravlja se sa našom delegacijom.

Tražili su da nešto promenimo.

Deduška je odgovorio:

- Može. Evo sutra, stiže Makarios, javite mu da umesto što silazi niz stepenice, skače iz aviona padobranom.

Tada nije bilo rampe koja označava odakle se snima. Samo se znalo ko je u prvom redu, ko slika krupne planove, ko je u drugom i slika totale.

Ja sam bio u drugom redu.

Tito je priredio prijem u Metropolu za strane državnike. Bila je velika gužva. Protokol je odredio da naš predsednik pored ogledala dočekuje goste.

Ogledalo je stvaralo veliki refleks i mi smo morali skoro da posedamo po podu da bismo ga izbegli. 

Kolega Rasim Crnišanin provukao se između nogu nekog fotoreportera koji mu je, kad se pomerio, zgazio na ruku.

Nesvestan da ne stoji na zemlji nije se pomerao.

Rasim je osećao žestok bol, a ruke su mu bile zauzete. Jednom je držao kameru, druga je bila pod cipelom. U magnovenju, Rasim je kolegu ugrizao za nogu. 

Bila je to efikasna opomena.

Posle tog prijema, prišao mu je jedan drug iz obezbeđenja i besno mi rekao da sutra vratim bedž, akreditaciju.

Nabedio me je da sam Sukarna vukao za rukav.

Bio sam očajan, trebalo je dokazati da to nisam bio ja.

Malo kasnije, prišao mi je poznati fotoreporter Nikola Babić i rekao da je sve razjašnjeno.

Sukarna je vukao za rukav jedan turski kolega koji je ličio na mene.

Zabeležile: Sonja Novakov i Ljiljana Bulat, obrada: Yugopapir (Duga, septembar 1986.)


2. deo novinarskih sećanja - OVDE




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)