Zagreb noću, srpanj 1988: Kako su tulumarili Davor Gobac, Jasenko Houra i novinari Poleta (2/2)




Rock’n’roll je zapravo laž u ovoj zemlji. Svi ovi naši rockeri, kad se sponapiju i odlaze u vojsku, ne pjevaju "Satisfaction", nego ono "Majko moja..."! Mi smo zemlja koja je izrasla na kultu Kozaračkog kola... Važno je da se svi držimo za ruke i da pjevamo: "Bum, Cile, bum"

Nakon neuspješna i uporna telefoniranja zaključujemo - zvijezde su neuhvatljive. Jebiga. A onda, ipak, iznenada, javi se mamurni Jasenko Houra:

"Nije mi sasvim jasno, ali pristajem!"

Davora Gopca budimo u već kasno popodne:

"Baš dobro kaj ste me probudili... Kol'ko je sati, jebote?"

Ugovaramo razgovor između Davora Gopca i Jasenka Houre!...

Dosad nisu imali prilike razgovarati, a upravo su im izašle nove ploče: Gopcu prva, Houri šesta.

Gobac voli pivo, a Houra, kažu whiskey. Očekujemo Fight.

A onda nas bacaju iz takta: u međuvremenu su se sreli u gradu, popričali i ... uzeli stvar u svoje ruke!

Čekaju nas u pola deset u "Staroj vuri". Vode nas van! Zagreb by night!




Kaj nije bilo 1977. bolje? 



Odlazimo iz "Točkice". Gopcu se, istina, i ne ide previše... Tvrdi da je teško negdje pronaći mjesto s toliko dobrih djevojaka po metru četvornom. Silazimo prema Trgu... A tamo su još uvijek grupice radoznalih klinaca, ispražnjenih džepova, okupljenih oko najupornijih uličnih svirača. Gobac i Jajo ne žele propustiti Manduševac.

"Jebiga, nema love ni za jednu pivu".

Obojica bacaju nešto sitnog u vodu...

Pred "Kvazarom" još uvijek gužva. Glasovi iz mraka, tapšanje po ramenima... Kratak susret sa "zločestim" Pirom.

Junaci priče i zločesti Piro koji se često smije pred Kvazarom (foto: Hrvoje Grgić)

Bježimo iz gužve i odlazimo u Omladinski centar.

Atrij je poluprazan i izgubljen u svojoj skupoći i bezidejnosti. Još uvijek je ugodnije sjediti na stepenicama...

Prolazimo kraj zaspalog "Blata".

S peračima ulica ulazimo u novi dan. Priču završavamo na stepenicama pred Kazalištem...

JAJO: Čuj, Gobac, mogao si ti ubrzati izlazak svoje ploče... No, dobro, izašla je konačno. Kol’ko si prodal dosad?

GOBAC: Sedamnaest hiljada...

JAJO: Uuu, jebote, misliš si auto kupiti?!

GOBAC: Ma, ajde... Sve to više niš’ nema smisla. Sve je u kurcu. Ima dobrih pjesama, kao na neku foru, onak komercijalnih...

Ali nema više bendova...

Nema više onoga da ti dođeš na koncert i zalediš se, čovječe, kad vidiš kako bend lomi, jebote, i svira... Kužiš, toga više nema.

A onda nema ni rock’n’rolla.

Sve ovo ostalo je zakurac, jebote bog. Razvlače se žvake. Niko ne bi sviral... konkretno, onako.

Ali nije to slučaj samo u Jugi. Celi svijet je u kurcu.

Pa pogle kaj se vrti po ovim top-listama... Gore su nego ikad!

Ljige su generalno u igri, ne?

Nema furke - sad se mi palimo, nego, ono moderan bubanj, moderna bas gitara... Pičke nešto odostraga pjevaju. To je sad super.

Kaj to nije mrak, Jajo? Kaj nije bilo 1977. bolje? Jebote, prštalo je na sve strane.

JAJO: Pa jeee, imam osjećaj da bi ti htio da sad svi sviraju kao što se sviralo 1977...

GOBAC: Ma, ne... Nije stvar u sviranju, u tonovima, jebiga. Nego, bilo je nekakvog naboja u zraku. Sad toga nema.

Boli ljude kurac za glazbu. Slušaju kaj stignu. Nema sad više to je moj bend, i ja sad to slušam.

A tog je prije bilo...

Sve se razvodnilo. Dosadno je. Pa kaj se tebi sviđa kad dođeš na koncert i popiješ sto piva od muke, da ih ne čuješ više?


Jednostavno tri harme, i deri...



Imaš grčeve kad dođeš doma... celu noć...

A prije, jebote, kao klinac sam znal otići na nekakve svirke i stvarno je bilo provoda.

U Omladinskom centru (foto: Hrvoje Grgić)
Sad bendovi nemaju poleta. Svi imaju odnos prema glazbi, ono daj da to odvalimo, da uzmemo pare koje možemo, da odvalimo to s kurca i odemo doma mirno uživat...

Niko se ne pali: ajmo na binu, jebem im mater, ajmo ih rasturiti! Znaš, to treba...

Imam osjećaj da smo mi jedini bend koji to tak dela. Mi se baš nabrijemo kad idemo svirat.

Onak, mater vam jebem, sad ćemo vidjeti ko tu koga jebe!

Sviraju ti bendovi, jebiga dobro, tehnički, ali kao da nemaju razloga da budu opasni, da lome. Pa kaj nije tak?!

JAJO: Ima u tome dosta istine...

GOBAC: Pa to je nas gonilo onda! Sad si to pretočiš onak u profi posel, ali da ti ostane ista takva vibra u glavi... To je onda dobar bend!

JAJO: Gledaj, kad smo mi počeli raditi bendove, imali smo idole, shvaćaš. Kakvi su nam bili idoli, takvi su nam bili bendovi...

Klinci će sve vrlo lako ukopčat u rock’n’roll preko tvog benda, shvaćaš, ali preko mnogih drugih neće nikak.

Mi smo ušli preko Sex Pistolsa, Clasha... Preko tri harme. Ali ja nisam aposlutno mogao ući u r’n’r dok su svirali Genesisi, Pink Floydi...

GOBAC: Ma kakvi!

JAJO: ... jer mi je bilo nejasno kak da ja to skinem dok žderem ćevapčiće! Nemam pojma iz koje je to harme, kak bi ja sad skinul onaj uvod... I tak.

Ne mogu to, shvaćaš. Jedino sam mogao ući u rock’n’roll skidajući "Kraljicu"... Jednostavno tri harme, i deri...




GOBAC: Uuu, boga ti! Kod mene svi moraju stajati dok sviram "God save the Queen" u gajbi...

JAJO: Rock’n’roll je zapravo laž u ovoj zemlji. Svi ovi naši rockeri, kad se sponapiju i odlaze u vojsku, ne pjevaju "Satisfaction", nego ono "Majko moja..."!

Mi smo zemlja koja je izrasla na kultu Kozaračkog kola... Važno je da se svi držimo za ruke i da pjevamo: "Bum, Cile, bum".

GOBAC: Pa, mi onda pišamo u vjetar... I po sebi.

JAJO: Ne, mi se na neki način zabavljamo sami sa sobom, i to je vrlo zgodno... Ali ako hoćeš raditi nekaj stvarno veliko moraš upadati u kompromis!

Eto, ti imaš prvu ploču, ja već šestu, i velim ti - na nekakve kurvaluke ćeš morati pristati...


Da mogu otić na sladoled kad god hoću



GOBAC: A kaj onda, kurac, kad nemreš spavati poslije toga? Dođeš doma, a onda imaš grčeve cijelu noć zakaj sam to napravil...

Onda skužiš drugi dan da je to cijeli grad popušil kao strašnu foru - a ti si jedva pristao na to.

"Na nekakve kurvaluke ćeš morati pristati", veli Jajo Gopcu (foto: Hrvoje Grgić)

JAJO: Ma, kaj, nije ovo grad! Pa vidiš da od njega pokušavaju napraviti palanku. Gledaj, ovo ti je korzo, šeću se parovi, pokazuju se... 

Nema Zagreba noću! Nema Zagreba danju, a kamoli noću...

GOBAC: Zagreb ne postoji...

JAJO: Shvaćaš, to je naša tragedija. Vidiš, "Kazališna kavana". Krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih okupljali su se tu rockeri, glumci...

Događalo se nekaj.

Malo pomalo počeli su se tu skupljati šverceri... Pa smo se selili u "Blato". I dalje.

Na kraju ćemo svi završiti k’o Tin Ujević. Po klupama.

Sve neke dobrovoljne svirke. Omladinska organizacija nas treba samo za radne akcije...

Ustvari, uvijek kad treba okupiti par hiljada klinaca, a oni sami ne mogu...

GOBAC: Čovječe, sve je u kurcu. Rikava država, pa rikava lagano i rock’n’roll....

Mi bismo ustvari trebali zadnji propasti! Kad je najgore, onda se svi vesele...

Pjeva se, svira, doma se ne ide... jer je doma too much bad, jebiga.

A baš mislim da bum ove jeseni konačno obrnul nekakvu lovu...

Da mogu otić na sladoled kad god hoću.

Novu ploču spremamo za poslije Nove godine... Kaj ti misliš, Jajo!

JAJO: Mi se spremamo na turneju... Planiramo živu ploču za desetogodišnjicu svirke. Možda i video-kazetu, ako uspijemo...

A veliš, zaradit ćeš lovu ove jeseni? Onda mi nemoj doći sa sto i pedeset hiljada...

GOBAC: Joj, Jajo, pa ti si najtvrđi... Nemoj mi sad to raditi, u pičku materinu... Pa ovih stopedeset hiljada mi traje već tri mjeseca!

Ajde, sutra vas sve vodim na piće! 

Zabilježili: Đurđica Klancir i Tihomir Ladišić, obrada: Yugopapir (Polet, srpanj 1988.)


Davor Gobac & Jasenko Houra (foto: Hrvoje Grgić)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)