Oktobar 1864 / Tanja, Goran, Miško: Divan je osećaj biti sa Milanom Mladenovićem u studiju (1991)






Siromašna zemlja - siromašan rokenrol, mala zemlja - mali rokenrol! Koliko novca u igri, toliko optimista u opticaju. Šta znam, ima gomila stvari koja u rokenrolu počiva na entuzijazmu. To je prva stvar. Uostalom, kada izađeš na stejdž, ako nemaš ljubav i ako nemaš entuzijazma, nemaš ni rokenrola. Znači, nemaš ljubavi ni za šta. To je otprilike to

Beogradski rock-sastav "Oktobar 1864" je, može se reći, umnogome specifičan: zašto? Pre svega, što su naš najbrojniji bend; što drže svoje koncerte svuda gde ljudi požele da ih vide, i što svoje albume ne izdaju - redovno. O ovome, i ostalim zanimljivostima, proćaskao sam malo s članovima ovog zaista vanserijskog benda: Goranom, Miškom i Tanjom - najukusnije obučenom rock-pevačicom prošle godine po ukusu čitalaca lista "ĆAO".

Oktobar 1864 (foto: Ćao)

ĆAO: Za šest godina postojanja snimili ste "samo" tri albuma?

GORAN: Vidiš, toliko je nama tad trebalo da bismo dosad snimili samo tri albuma. Znači; kad nam ideje sazre u glavi i kad iskapiramo da se dosta toga novog desilo, onda pustimo da sve to protiče između nas i sazri u pesme, što je znak da treba raditi novi LP i staviti to na vinil da to bude muzika tog perioda. Zato, ubuduće, kada budemo snimali ploču, da li će nam biti potrebno dvanaest godina za pet, ili jedna godina za jednu ploču, zavisiće upravo od toga!

MIŠKO: Mislim da ploča, kao što kaže Goran, prvo treba da sazri, jer je glupo snimati bilo šta čime nisi zadovoljan. Uostalom, treba uzeti i proraditi ideju a za to, sigurno, treba vremena.

ĆAO: Ipak, reklo bi se da je vaša treća ploča "Crni ples" samo nastavak prethodnih?

GORAN: Treća ploča je to o čemu smo razmišljali dve godine. Zašto toliko? Pa, zato što čekamo da to jednostavno ostane pečat, koji može da nam stoji na čelu i da shvatimo da težinu tih pesama možemo da nosimo. Znači, razlika u odnosu na prethodne sigurno da ima, jer to što se dešavalo dve godine u našim glavama je jedno, a drugo je to o čemu su oni mislili. Znači, toj ekipi, koja svira u bendu i koja je potpisana na ploči, trebalo je toliko vremena da ukapira šta ostaje kao dokument tog perioda u njihovim životima. Kada sve to ukapiramo, bacamo na plastiku i puštamo medu ljude i onda sviramo kako bismo im dali podršku, jer oni od te pesme žive.

MlŠKO: Znaš, neke stvari postepeno dolaze na svoje mesto. Tu muziku su napravili isti ljudi i odsvirali isti ljudi, razumeš. Tako da je to ono: slušaš ploče i gledaš kako su se ljudi u muzici razvijali. Znači, i kao ljudi, i kao muzičari, kao bilo šta!

ĆAO: Gorane, reci mi, zašto stalno pišeš o noći i samoći?

GORAN: Verovatno zato što čovek, koji to uradi, živi noću. Kad god se probudi - njemu je mrak! Često mu je mrak u glavi, a ta pesma nastaje u periodu ako je čovek video dosta stvari, onako sivo, ako su nijanse išle između sive i bele, a više u rasponu ka crnoj. Onda nastane takva pesma. A samoća, verovatno zato što je pisac bio sam dok je ta pesma izlazila iz njega.


Milan Mladenović je jedan od naših prijatelja



ĆAO: Zanima me zašto uvek sviraš na "džipson" gitari?

GORAN: Meni, u principu, treba više gitara. Trenutno imam ovu i ne bih mogao da se sastavim sa nekom drugom iz raznoraznih razloga, a iskreno da ti kažem i sviđa mi se kako zvuči. Volim tu gitaru!

ĆAO: Negde sam pročitao da, pre ulaska u studio, nemaš preciznu ideju o tome kakav zapravo zvuk želiš?

GORAN: Uglavnom ostavimo dosta stvari da se dese tokom samog snimanja. Znaš, sve nam je bitno! Bitno nam je gde smo, koja je ekipa u studiju, kakvi su ti ljudi mentalno, da li se slažemo, da li se naši ritmovi poklapaju. Znači, pažljivo biramo saradnike. Sve što možemo sebi da priuštimo, mi priuštimo. Ako možemo, biramo grad, biramo studio i sve ostalo. To opet znači da se taj kompletan utisak ili doživljaj i sve što se okolo događa ljudima stavlja na ploču, tako da je to jedan veliki deo zvuka, kojeg imamo. To je sve oslikano, kao i tonska igra među ljudima.

ĆAO: Vi ste ranije često imali frke sa diskografskom kućom PGP RTB. Imate li ih i sada?

GORAN: Više nemamo takvih frka, iz jednostavnog razloga što smo postali novčano isplativi, jer od nas dobijaju dosta novca, zahvaljujući dobrim tiražima ploča.

ĆAO: Za razliku od mnogih naših grupa, koje uglavnom sviraju po halama, pa čak i stadionima, vi se uglavnom zadovoljavate svirkama po diskotekama i drugim manjim mestima?

GORAN: Mi se zadovoljavamo i svirkama sa prijateljima, nama bliskim ljudima, koji svrate i vide nas u bilo kakvoj situaciji, kao, recimo, na probi. Znači, nama nije nikakav problem da li ćemo svirati sebi ili još pred par osoba ili, pak, par hiljada ljudi. Najbitnije u svemu tome je to da li su ti ljudi u igri!

ĆAO: Jedan od sve češćih gostiju na vašim albumima je i Milan Mladenović iz EKV?

GORAN: Milan Mladenović je jedan od naših prijatelja, kojeg često srećemo, pa se, eto, srećemo i kada snimamo ploču. To ti je jedan od ljudi iz studija i situacije, koji nam dosta pomaže. Dobro je biti sa prijateljima u studiju. To je divan osećaj!

Oktobar 1864: Postali smo novčano isplativi za PGP RTB
(foto: Ćao)

ĆAO: Isto tako, producent EKV Theodore Yanni i vaš producent?

GORAN: Do naše saradnje je došlo tako što nas je čovek sa kojim smo radili drugi album, upoznao sa njim. Inače, dopalo nam se to kako Ted radi i čuli smo kako njegova glava radi, kada smo postali prijatelji. Shvatili smo da je to istina, da nam taj čovek odgovara u potpunosti, zajedno otišli do studija i radili to što smo radili. Znači, poklapaju nam se vidovi.

ĆAO: Nije li to onda više nego dovoljan razlog, zbog čega vas mnogi poistovećuju sa EKV?

GORAN: Ne znam. To uopšte nisu stvari o kojima treba ja da mislim. To su meni smešne stvari. Mogu da nas upoređuju i sa grupama kao što su "Roboti" i "Elipse".

ĆAO: Jugoslovenska rock scena danas? 

GORAN: Vidiš, kada se ruše bazične stvari, to ti sve izgleda kao kula od karata, s tim što je rokenrol u srcima ljudi, normalno. Hijerarhijski gledano, negde je pri vrhu te kule i kada se ruši baza, automatski se ruši i nadgradnja. Rokenrol u Jugoslaviji je rezultat situacije, jugoslovenske i on je slika i prilika pakla ili, ako hoćeš, grotla đavoljeg u kome smo. Rezultat onoga što se događa u glavama ljudi, koji žive na ovoj teritoriji, je rokenrol.

ĆAO: Da li bi nekog, ipak, izdvojio?

GORAN: Ljudi, koje čuješ, koji su deo jugoslovenske rock scene, to su apokaliptični ljudi, ali ljudi koji plove, koji divlje plutaju. Oni šibaju. Znači, veruješ u ove zvuke, koje čuješ u ovakvoj sitaciji, u ovoj zemlji, ali razmisli o živim bendovima. Ne o budalama u igri, koji se u svetu šou biznisa zovu rokenrol, nego o rokenrolu u Jugoslaviji. Veruj mi da ti ljudi, koji sada brode - da su to žešći momci, kao mi!

ĆAO: Kada smo već kod rokenrola, kako biste ga deflnisali?

GORAN: Po meni, rokenrol je svašta! Dosta života je nestalo u tome što se zove rokenrol. Dosta ljudi je tu umrlo, zagorelo, izgubilo... Sada, da li je to igra, da li je to muzika, da li je to zabava, tu su velike nedoumice. Ali, za nekog je to opet bio život, smrt, filozofija... Kraj njegovog univerzuma je bio rokenrol. E, sada, kako za koga, za nekoga je to samo muzika, za nekoga opet svemir. A na pitanje kakav je, ja mislim da je takav kakvog ga ova zemlja i zaslužuje. Sada ću se opet vratiti na prethodno pitanje i reći da mi sebe ne smatramo delom jugoslovenske scene, pripadnika bilo čega, jer mi smo vanzemaljci!

MIŠKO: Siromašna zemlja - siromašan rokenrol, mala zemlja - mali rokenrol! Koliko novca u igri, toliko optimista u opticaju. Otprilike, tako neki fazon. Šta znam, ima gomila stvari koja u rokenrolu počiva na entuzijazmu. To je prva stvar. Uostalom, kada izađeš na stejdž, ako nemaš ljubav i ako nemaš entuzijazma, nemaš ni rokenrola. Znači, nemaš ljubavi ni za šta. To je otprilike to!

GORAN: Svodiš se na tipa u pustinji koji ubija da bi preživeo. To ti je bitno.

MIŠKO: A to ne sme da se dešava u rokenrolu, jer ima mesta za sve. Mislim, svaki čovek pravi svoju muziku i ja i bilo ko, ali kada u emocijama dođe do klanice, onda je to veliko sranje. Totalno sranje.

TANJA: Za mene je to način života, način razmišljanja, način opstanka, jer rokenrol ima svoja, naravno nepisana, pravila. Ali, rokenrol-ljudi se toga pridržavaju i ja stvarno mogu da ti kažem da živim jedan rokenrol-život. A, sad u rokenrol-život spada i muzika, i ljudi, i sve što postoji. Znači, to je način života, način razmišljanja, način ispoljavanja.


Ja se ipak nadam da dolaze bolja vremena



Tanja Jovićević (foto: Ćao)
ĆAO: Šta vam se ne sviđa u rokenrolu?

TANJA: To su uglavnom stvari tehničke prirode. Ali, to nije ništa strašno, jer u rokenrolu nema loših stvari. Sve je dobro.

GORAN: Mom rokenrolu ne smeta ništa, možda smeta meni kao fizičkom biću, koje se troši.

ĆAO: Da li vam je bitno kakav stav imaju rock-kritičari prema vama?

MIŠKO: Ne, uopšte nam nije bitno šta misle rock-kritičari o nama. Nama je prevashodni cilj da se mi trudimo i da zadovoljimo prvenstveno sebe i publiku kojoj sviramo.

ĆAO: Zašto više ne postoje radikalna dešavanja, rušenje starog i stvaranje novog?

GORAN: Upravo zato što je kraj XX veka. Ljudima je do kraja ostavljeno da prave sinteze već stvorenih stvari, što opet nije loše, ali kao činjenica, ipak, zvuči kao bedak. Sve evolucije su se već desile i sada se samo ciklusi ponavljaju, a meni sve to liči na "feder". Doduše, ide malo u gore, ali uglavnom se vrti u krug.

MIŠKO: Samo taj "feder" na vrhu je prilično zamršen. To je bogatstvo XX veka.

ĆAO: Tanja, reci mi zašto ima malo ženskih vokala kod nas?

TANJA: Zašto ima malo nečega kod nas u rokenrolu, malo ženskih vokala a pogotovu dobrih stvari, ja stvarno ne znam. Ali, ovaj posao... Ih, ne volim da kažem tu reč, ali ovo čime se ja bavim je, stvarno, dosta naporno i meni je ovo jedini način da preživim. A opet mislim da kod nas ima malo ženskih vokala upravo zato što nikad nisu ni probale. To je opet velika šteta, jer onda nemaš konkurencije, a samim tim nemaš ni šta da naučiš. Ali, ja se ipak nadam da dolaze bolja vremena i da će ih ubuduće biti mnogo više. Optimista sam i verujem u to!

ĆAO: Vaši dalji planovi?

GORAN: Stvarno, ne znam šta bih ti rekao. Imamo zaista gomilu planova i radimo na gomili stvari. Vreme je takvo da ne bih mogao ništa preciznije da ti kažem, jer ja ne znam šta će se dogoditi sutra a kamoli za jedno dva, tri mescca. Uostalom, ovaj bend je u nekom totalnom oktopodskom fazonu. Idemo negde duboko u kopnu, pa možda budemo i na Severnom ledenom moru. Videćemo!

Razgovarao: Peđa Ćirković, obrada: Yugopapir (Ćao, septembar 1991.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)