Branko Oblak, 2. deo feljtona o jednom od naših najboljih fudbalera svih vremena (1981)




Naročito je dolazilo do sukoba kada je trebalo da dođem u Jugoslaviju, na pripreme reprezentacije. Nisam se uopšte obazirao na pretnje, iako su kazne za takav prestup bile prilično visoke - od 5 do 10.000 DM. Kad bismo se oko toga posvađali, prilikom svakog polaska u domovinu rekao bih: Ja odoh, a vi kako znate!

Ostaje, dakle, Brane Oblak uporan, baš kao što je bio na terenu. Ne popušta ni za dlaku, a i nema dlaka na jeziku. Što na umu - to na drumu. Nikom ne oprašta, ništa ne zaboravlja...

- Zašto bih se stideo ili plašio istine - pita - kada su me učili da istinu iznosim uvek i na svakom mestu.

Ima ljudi koji su mi u životu pomogli - i odmogli - red je da ih spomenem.

U protivnom, omalovažio bih i sebe i svoje dobrotvore.

Rekao sam da me Olimpija rezultatski prijatno iznenadila, nisam u toku zbivanja u njenoi kući - ne mogu da preciziram kome pripadaju zasluge za njen jesenji uspeh.

U svakom slučaju - igračima pre svih!

Svojevremeno, trener Nedeljko Gugolj je iz podmlatka Olimpije odabrao, odgajio i promovisao u prvotimce više njih, između ostalih, u toj grupi bili su: Škulj, Golec, Popivoda, Vili Ameršek i ja.

Nedavno je na scenu stupio Domedenik - biće odličan ako ga neko isforsira.

Ali, ne treba se oslanjati isključivo na tuđu pomoć, pa i trenerovu.

Po mom iskustvu, razlika je prevelika - od trenera do trenera ... I od selektora do selektora. Osim Gugolja, fudbalu su me učili - Konjevod, Kaloperović, Hočevar, Minda Jovanović, Elzner...

Kod Gugolja sam naučio fudbalsku abecedu, od ostalih sam ponešto poprimio, kod Vlatka Konjevoda - najviše nazadovao!

Gugolj je znao sve o meni, baš kao Miljanić o svojim igračima, kada je radio u Crvenoj zvezdi. Zato je mogao da me usmerava kako valja, da otkrije sve moje sposobnosti.

Ako sam grafičku školu završio pomalo i zaslugom profesora, fudbalsku - više svojim nego tuđim trudom. Izuzetnim htenjem i zalaganjem!

Inače: ko bi mogao da izdrži tolike "šetnje" - od desnog halfa do levog krila!?

Bio sam pravi profesionalac, posle svih peripetija uporno tvrdim da su profesionalnom klubu preko potrebni i profesionalni rukovodioci - ne samo fudbaleri. I to dobri rukovodioci!


Ko je mene sažaljevao?



- Ima li nečeg za čim žalite u Olimpiji?

- Nema! U svakoj fudbalskoj sredini prvo sam nastojao da me prime saigrači i navijači - uspeo sam. U Olimpiji, Hajduku, Šalkeu, u Bajernu ni u reprezentaciji nisam razlikovao kolege-fudbalere i gledaoce po "obojenosti".

Sa svima sam bio dobar i na ravnoj nozi.

Uvek sam pružao maksimum - smatrajući da je to moj prvenstveni zadatak. I nisam pogrešio! Kad čovek dobro odradi svoj posao - ne treba da se plaši direktnih prekora i zakulisnih insinuacija.

Nisam poželeo da me neko posebno forsira i ističe moje zasluge u igri, nikog nisam optuživao. Izbegavao sam i sažaljenja na tuđ račun - a ko je mene sažaljevao? I da ja neko pokušao, bila bi to velika uvreda za mene.

Zna se da je fudbal naporna i dosta rizična igra - ko ne može da izdrži...

- Upornost vam, izgleda, vrlo pristoji?

- Da, kao da sam je od nekog nasledio... Dok je radio, moj otac nikad nije govorio, posle rada... Ja sam, recimo, pored fudbala mnogo zavoleo hokej na ledu i košarku. I to najviše zahvaljujući dvojici uzornih, veoma upornih sportista - Toni Galeu i Borutu Basinu.

Prvi - nezamenljiv golman naše hokejaške reprezentacije, drugi - košarkaški velemajstor.

Galeu je svojevremeno povređeno jedno oko, na sportskom terenu platio je velik danak, ali je i posle toga nastavio u istom stilu i još upornije se zalagao za boje svog kluba i državnog tima.

Basin je u saobraćajnoj nesreći zadobio teške povrede, niko nije verovao da će se ikad vratiti - a on se ipak vratio omiljenom sportu. I bio još dugo u vrhu jugoslovenske klupske i reprezentativne košarke!

I danas sam oduševljen njihovim natčovečanskim, dostojanstvenim podnošenjem žrtava sportu! Bili su i ostali moji prijatelji, uzori na koje sam se u mnogo čemu ugledao.


Hajduk mi je odgovarao



Po ovoj i ranijim pričama, pretpostavili smo da je Oblak prilikom transfera iz Olimpije poželeo da ode u nekakvu ratobornu, fudbalsku sredinu.

- U to vreme Hajduk je igrao vodeću ulogu u jugoslovenskom fudbalu, želeo da se vine u evropske, svetske sfere. Pošto je bio zainteresovan baš za mene - mnogo mi je godilo. Zbog toga što je tada imao tim asova a mesto mi je bilo "zagarantovano".

To je značilo da cene moje kvalitete, da sam neophodan za još veće podvige.

Ispostavilo se da je sve tačno. Međutim, svoju preveliku želju da odem baš u Hajduk - dobro sam platio. Ponavljam: Olimpiji sam dao stan za koji je prethodno tvrdila da je moj, a uz to - 50.000 dolara prilikom odlaska iz Hajduka u Šalke 04.

Žao mi je tih para - kao da sam ih bacio u vetar - smatram da sam se Olimpiji, i bez tog novca, odužio - igrački i ljudski. No, bilo pa prošlo...

- Retko koji, pa i najveći fudbaler, prilikom dolaska iz manjeg u veći klub uspe da se nametne novoj sredini, da odmah stekne poverenje saigrača i navijača. Oblak je to uspeo - kako?

- Prvenstveno radom! Trener Tomislav Ivić, tada prilično mlad, iznad svega je cenio dobre radnike, simuliranje nije moglo da mu promakne. Umeo je da podvikne, da se naljuti, ali - uvek u interesu kluba, a ne da bi istakao svoju neprikosnovenost.

Osim toga, došao sam u izuzetno jaku fudbalsku sredinu - evo tog tima: Mešković, Džoni, Peruzović, Buljan, Boljat, Holcer, Žungul, Mužinić, Oblak, Jerković, Šurjak. Ne zna se ko je od koga bio bolji. 

Hajduk je postizao izvrsne rezultate. Po dvaput je osvojio prvenstvo i kup. Bila je to kruna njegovih uspeha u domaćoj konkurenciji.

U takvoj fudbalski jakoj sredini, došle su do punog izražaja i moje specifične sposobnosti. Ivić nije odstupao od svog strogog, možda i prestrogog kriterijuma, svi smo radili od jutra do sutra.

Stvorio je igračku "mašinu", prosto je mlela sve suparnike!

Odgovarao mi je takav način rada, bio sam jedan od najizdržijivijih. A i najbržih - u to vreme 100 metara mogao sam da istrčim za oko 11 sekundi.

Svi smo bili mladi i željni dokazivanja i svi su iskoristili svoju šansu u zemlji i inostranstvu.

Bila je to Hajdukova zlatna generacija, ko zna kad će se ponoviti ... 

Tadašnji tim splitskih "belih" mi je "legao", iz njega sam sasvim spreman - uprkos brojnim povredama - krenuo u inostranstvo

- Šta vam je u Hajduku bilo - loše?

- Ništa loše, osim .. što sam stalno igrao povučenog centarfora. Nisam voleo tu ulogu, ali sam je, ipak, uspešno obavljao - bio sam zadovoljan što sam na tom mestu dosta doprinosio. Računao sam da tako treba da bude, svoje želje i interese podredio sam - klupskim.

U tome je i bila "prava snaga" Hajduka - niko nije odbijao Ivićeve zadatke - mada se mnogima nisu baš dopadali.

Moram da spomenem: igrajući za Hajduk doživeo sam tešku povredu Ahilove tetive, a klub se svesrdno pobrinuo da što pre ozdravim. 

Otišao sam, zatim, u vojsku, a kad sam se vratio - trebalo je da ostanem u Splitu još pola godine. Međutim, iz inostranstva su stizale vrlo primamljive ponude, a Hajduku sam još bio potreban.

Zahvaljujući razumevanju rukovodećih ljudi, dozvoljeno mi je da, pre isteka dvogodišnjeg ugovora, odem u Šalke 04.

Rekoh da sam ovaj transfer platio Olimpiji, ali i Hajduku - 40.000 dolara. Ovih para mi nije žao, Hajduk mi je mnogo više pružio!


Ima i poštenih menadžera



Nije zazirao Brane Oblak ni od najvećih i najbogatijih fudbalskih glavešina - van zemlje. Prilikom odlaska u Šalke 04 ponašao se dostojanstveno, izbegao je svako cenkanje i nipodaštavanje.

- Ja sam jednostavno cenio svoju vrednost - igračku i ljudsku - nisam želeo nikom da se udvaram. Uostalom, predstavnici Šalkea znali su odranije ko sam i šta sam, nije ni bilo mesta nekom posebnom mudrovanju.

I oni su, sigurno, unapred izračunali šta im se isplati da investiraju u moj dvogodišnji ugovor... Naravno, nisam išao "grlom u jagode", pobrinuo sam se da moj transfer obavi dobar poznanik i pošten menadžer.

Po preporuci, a i svojom voljom, odabrao sam Antu Dujmića. On već godinama pomaže našim fudbalerima prilikom transfera u SR Nemačku.

Rekao sam da je Dujmić pošten menadžer - zato što se menadžerstvom bave i mnogi nepošteni!

- Ima li nekakvih tajni u vašem transferu?

- Nikakvih! Od Šalkea sam dobio milion i sto pedeset hiljada DM, a Dujmiću je pripalo 10 posto od ove sume. Dugo posle obavljenog transfera, Dujmić mi se javljao telefonom, pitao kako sam se snašao i da li mi je nešto potrebno. Ostao ie korektan do kraja.

Na prvom koraku u tuđini - Oblak, opet, ne odustaje od svojih ustaljenih principa:

- Ne znam šta je trebalo da učinim u Šalkeu - valjda "da pojedem loptu" da bih dokazao da sam ja "taj Oblak". Prvi trener, Maks Merkl, iznad svega je cenio rad i zalaganje, po svim igračkim kvalitetima uvek me svrstavao među najbolje.

A ja sam se, inače, zainatio da i kod njega razbijem famu o "Jugoslovenima neradnicima", o našem zaostajanju u modernom fudbalu.

Nije voleo igrače koji mnogo pričaju, uvek im je odgovarao istim rečima:

- Sve što želite da kažete, pokažite delom, na terenu, u igri. 

Za mene to nije važilo, jer nisam dolazio u takvu situaciju.

Dobro sam prošao kod Merkla, a kad je otišao iz Šalkea...


Odoh, a vi kako znate!



Merklov naslednik u stručnom štabu Šalkea, Rauš, pokušao je "da primiri" Oblaka raznim, rigoroznim merama, ali naš internacionalac nije ustuknuo!

- Sa Raušom se nisam slagao, pokušavao je, na sve načine, da me dezavuiše. I njemu sam dokazao da jugoslovenski fudbaleri nisu lenji i da znaju svoj posao! 

No, moram da kažem da je Rauš, prethodno i Merkl, vrlo loše informacije o meni primio od nekih naših, jugoslovenskih fudbalera - takođe transferovanih u SR Nemačku. Reći ću kasnije nešto konkretnije o tome ...

Znao sam, dakle, kako stvari stoje, pa sam se još upornije borio za svoje "ja".

Jednom prilikom, Rauš je zahtevao da sedim na klupi za rezerve - odbio sam!

Zapravo, presedeo sam na klupi celu utakmicu, ali - u civilu. Nije mu bilo pravo, mnogo se naljutio na mene, očekivao sam strogu kaznu. Začudo, brzo se odljutio, nije me kaznio!

Sve vreme "prepucavanja" s trenerom Raušom maksimalno sam izvršavao profesionalne obaveze, nisam dozvoljavao "da me uhvati na spavanju".

- A kasnije?

- I kasnije je Rauš terao svoje, a ja - takođe svoje!

Naročito je dolazilo do sukoba kada je trebalo da dođem u Jugoslaviju, na pripreme reprezentacije. On se tome protivio, upozoravao na posledice. Nisam se uopšte obazirao na njegove pretnje, iako su kazne za takav prestup bile prilično visoke - od 5 do 10.000 DM. 

Kad bismo se oko toga posvađali, prilikom svakog polaska u domovinu - rekao bih:

- Ja odoh, a vi kako znate!

Nije im bilo pravo, gledali su me začuđeno.

Vraćao sam se u Gelzenkirhen srećan zbog obavljenog posla u našem državnom timu, u nadi da ću zbog samovolje biti kažnjen.

Ne znam kako, tek - poslodavci su mi uvek opraštali.

Kao "stranac", sedam puta sam igrao za reprezentaciju i uvek pri povratku, dobro prolazio.

Napisao: Ljubomir Ristić, obrada: Yugopapir (Tempo, mart 1981.)



Kraj 2. dela - 1. deo je OVDE 

Postoji i 3. deo, u Tempu broj 786...

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)