Branko Oblak, 2. deo feljtona o jednom od naših najboljih fudbalera svih vremena! (1981)




Naročito je dolazilo do sukoba kada je trebalo da dođem u Jugoslaviju, na pripreme reprezentacije. Nisam se uopšte obazirao na pretnje, iako su kazne za takav prestup bile prilično visoke - od 5 do 10.000 DM. Kad bismo se oko toga posvađali, prilikom svakog polaska u domovinu rekao bih: Ja odoh, a vi kako znate!

Ostaje, dakle, Brane Oblak uporan, baš kao što je bio na terenu. Ne popušta ni za dlaku, a i nema dlaka na jeziku. Što na umu - to na drumu. Nikom ne oprašta, ništa ne zaboravlja...

- Zašto bih se stideo ili plašio istine - pita - kada su me učili da istinu iznosim uvek i na svakom mestu.

Ima ljudi koji su mi u životu pomogli - i odmogli - red je da ih spomenem.

U protivnom, omalovažio bih i sebe i svoje dobrotvore.

Rekao sam da me Olimpija rezultatski prijatno iznenadila, nisam u toku zbivanja u njenoi kući - ne mogu da preciziram kome pripadaju zasluge za njen jesenji uspeh.

U svakom slučaju - igračima pre svih!

Svojevremeno, trener Nedeljko Gugolj je iz podmlatka Olimpije odabrao, odgajio i promovisao u prvotimce više njih, između ostalih, u toj grupi bili su: Škulj, Golec, Popivoda, Vili Ameršek i ja.

Nedavno je na scenu stupio Domedenik - biće odličan ako ga neko isforsira.

Ali, ne treba se oslanjati isključivo na tuđu pomoć, pa i trenerovu.

Po mom iskustvu, razlika je prevelika - od trenera do trenera ... I od selektora do selektora. Osim Gugolja, fudbalu su me učili - Konjevod, Kaloperović, Hočevar, Minda Jovanović, Elzner...

Kod Gugolja sam naučio fudbalsku abecedu, od ostalih sam ponešto poprimio, kod Vlatka Konjevoda - najviše nazadovao!

Gugolj je znao sve o meni, baš kao Miljanić o svojim igračima, kada je radio u Crvenoj zvezdi. Zato je mogao da me usmerava kako valja, da otkrije sve moje sposobnosti.

Ako sam grafičku školu završio pomalo i zaslugom profesora, fudbalsku - više svojim nego tuđim trudom. Izuzetnim htenjem i zalaganjem!

Inače: ko bi mogao da izdrži tolike "šetnje" - od desnog halfa do levog krila!?

Bio sam pravi profesionalac, posle svih peripetija uporno tvrdim da su profesionalnom klubu preko potrebni i profesionalni rukovodioci - ne samo fudbaleri. I to dobri rukovodioci!


Ko je mene sažaljevao?



- Ima li nečeg za čim žalite u Olimpiji?

- Nema! U svakoj fudbalskoj sredini prvo sam nastojao da me prime saigrači i navijači - uspeo sam. U Olimpiji, Hajduku, Šalkeu, u Bajernu ni u reprezentaciji nisam razlikovao kolege-fudbalere i gledaoce po "obojenosti".

Sa svima sam bio dobar i na ravnoj nozi.

Uvek sam pružao maksimum - smatrajući da je to moj prvenstveni zadatak. I nisam pogrešio! Kad čovek dobro odradi svoj posao - ne treba da se plaši direktnih prekora i zakulisnih insinuacija.

Nisam poželeo da me neko posebno forsira i ističe moje zasluge u igri, nikog nisam optuživao. Izbegavao sam i sažaljenja na tuđ račun - a ko je mene sažaljevao? I da ja neko pokušao, bila bi to velika uvreda za mene.

Zna se da je fudbal naporna i dosta rizična igra - ko ne može da izdrži...

- Upornost vam, izgleda, vrlo pristoji?

- Da, kao da sam je od nekog nasledio... Dok je radio, moj otac nikad nije govorio, posle rada... Ja sam, recimo, pored fudbala mnogo zavoleo hokej na ledu i košarku. I to najviše zahvaljujući dvojici uzornih, veoma upornih sportista - Toni Galeu i Borutu Basinu.


Prvi - nezamenljiv golman naše hokejaške reprezentacije, drugi - košarkaški velemajstor.

Galeu je svojevremeno povređeno jedno oko, na sportskom terenu platio je velik danak, ali je i posle toga nastavio u istom stilu i još upornije se zalagao za boje svog kluba i državnog tima.

Basin je u saobraćajnoj nesreći zadobio teške povrede, niko nije verovao da će se ikad vratiti - a on se ipak vratio omiljenom sportu. I bio još dugo u vrhu jugoslovenske klupske i reprezentativne košarke!

I danas sam oduševljen njihovim natčovečanskim, dostojanstvenim podnošenjem žrtava sportu! Bili su i ostali moji prijatelji, uzori na koje sam se u mnogo čemu ugledao.


Hajduk mi je odgovarao



Po ovoj i ranijim pričama, pretpostavili smo da je Oblak prilikom transfera iz Olimpije poželeo da ode u nekakvu ratobornu, fudbalsku sredinu.

- U to vreme Hajduk je igrao vodeću ulogu u jugoslovenskom fudbalu, želeo da se vine u evropske, svetske sfere. Pošto je bio zainteresovan baš za mene - mnogo mi je godilo. Zbog toga što je tada imao tim asova a mesto mi je bilo "zagarantovano".

To je značilo da cene moje kvalitete, da sam neophodan za još veće podvige.

Oblak: Sa svima dobar i na ravnoj nozi
(foto: Tempo)
Ispostavilo se da je sve tačno. Međutim, svoju preveliku želju da odem baš u Hajduk - dobro sam platio. Ponavljam: Olimpiji sam dao stan za koji je prethodno tvrdila da je moj, a uz to - 50.000 dolara prilikom odlaska iz Hajduka u Šalke 04.

Žao mi je tih para - kao da sam ih bacio u vetar - smatram da sam se Olimpiji, i bez tog novca, odužio - igrački i ljudski. No, bilo pa prošlo...

- Retko koji, pa i najveći fudbaler, prilikom dolaska iz manjeg u veći klub uspe da se nametne novoj sredini, da odmah stekne poverenje saigrača i navijača. Oblak je to uspeo - kako?

- Prvenstveno radom! Trener Tomislav Ivić, tada prilično mlad, iznad svega je cenio dobre radnike, simuliranje nije moglo da mu promakne. Umeo je da podvikne, da se naljuti, ali - uvek u interesu kluba, a ne da bi istakao svoju neprikosnovenost.

Osim toga, došao sam u izuzetno jaku fudbalsku sredinu - evo tog tima: Mešković, Džoni, Peruzović, Buljan, Boljat, Holcer, Žungul, Mužinić, Oblak, Jerković, Šurjak. Ne zna se ko je od koga bio bolji. 

Hajduk je postizao izvrsne rezultate. Po dvaput je osvojio prvenstvo i kup. Bila je to kruna njegovih uspeha u domaćoj konkurenciji.

U takvoj fudbalski jakoj sredini, došle su do punog izražaja i moje specifične sposobnosti. Ivić nije odstupao od svog strogog, možda i prestrogog kriterijuma, svi smo radili od jutra do sutra.

Stvorio je igračku "mašinu", prosto je mlela sve suparnike!

Odgovarao mi je takav način rada, bio sam jedan od najizdržijivijih. A i najbržih - u to vreme 100 metara mogao sam da istrčim za oko 11 sekundi.

Svi smo bili mladi i željni dokazivanja i svi su iskoristili svoju šansu u zemlji i inostranstvu.

Bila je to Hajdukova zlatna generacija, ko zna kad će se ponoviti ... 

Tadašnji tim splitskih "belih" mi je "legao", iz njega sam sasvim spreman - uprkos brojnim povredama - krenuo u inostranstvo

- Šta vam je u Hajduku bilo - loše?

- Ništa loše, osim .. što sam stalno igrao povučenog centarfora. Nisam voleo tu ulogu, ali sam je, ipak, uspešno obavljao - bio sam zadovoljan što sam na tom mestu dosta doprinosio. Računao sam da tako treba da bude, svoje želje i interese podredio sam - klupskim.

U tome je i bila "prava snaga" Hajduka - niko nije odbijao Ivićeve zadatke - mada se mnogima nisu baš dopadali.

Moram da spomenem: igrajući za Hajduk doživeo sam tešku povredu Ahilove tetive, a klub se svesrdno pobrinuo da što pre ozdravim. 

Otišao sam, zatim, u vojsku, a kad sam se vratio - trebalo je da ostanem u Splitu još pola godine. Međutim, iz inostranstva su stizale vrlo primamljive ponude, a Hajduku sam još bio potreban.

Zahvaljujući razumevanju rukovodećih ljudi, dozvoljeno mi je da, pre isteka dvogodišnjeg ugovora, odem u Šalke 04.

Rekoh da sam ovaj transfer platio Olimpiji, ali i Hajduku - 40.000 dolara. Ovih para mi nije žao, Hajduk mi je mnogo više pružio!


Ima i poštenih menadžera



U Nemačkoj je razbio famu o
"Jugoslovenima neradnicima"
Nije zazirao Brane Oblak ni od najvećih i najbogatijih fudbalskih glavešina - van zemlje. Prilikom odlaska u Šalke 04 ponašao se dostojanstveno, izbegao je svako cenkanje i nipodaštavanje.

- Ja sam jednostavno cenio svoju vrednost - igračku i ljudsku - nisam želeo nikom da se udvaram. Uostalom, predstavnici Šalkea znali su odranije ko sam i šta sam, nije ni bilo mesta nekom posebnom mudrovanju.

I oni su, sigurno, unapred izračunali šta im se isplati da investiraju u moj dvogodišnji ugovor... Naravno, nisam išao "grlom u jagode", pobrinuo sam se da moj transfer obavi dobar poznanik i pošten menadžer.

Po preporuci, a i svojom voljom, odabrao sam Antu Dujmića. On već godinama pomaže našim fudbalerima prilikom transfera u SR Nemačku.

Rekao sam da je Dujmić pošten menadžer - zato što se menadžerstvom bave i mnogi nepošteni!

- Ima li nekakvih tajni u vašem transferu?

- Nikakvih! Od Šalkea sam dobio milion i sto pedeset hiljada DM, a Dujmiću je pripalo 10 posto od ove sume. Dugo posle obavljenog transfera, Dujmić mi se javljao telefonom, pitao kako sam se snašao i da li mi je nešto potrebno. Ostao ie korektan do kraja.

Na prvom koraku u tuđini - Oblak, opet, ne odustaje od svojih ustaljenih principa:

- Ne znam šta je trebalo da učinim u Šalkeu - valjda "da pojedem loptu" da bih dokazao da sam ja "taj Oblak". Prvi trener, Maks Merkl, iznad svega je cenio rad i zalaganje, po svim igračkim kvalitetima uvek me svrstavao među najbolje.

A ja sam se, inače, zainatio da i kod njega razbijem famu o "Jugoslovenima neradnicima", o našem zaostajanju u modernom fudbalu.

Nije voleo igrače koji mnogo pričaju, uvek im je odgovarao istim rečima:

- Sve što želite da kažete, pokažite delom, na terenu, u igri. 

Za mene to nije važilo, jer nisam dolazio u takvu situaciju.

Dobro sam prošao kod Merkla, a kad je otišao iz Šalkea...


Odoh, a vi kako znate!



U najdražem dresu: Branko Oblak
(foto: Tempo)
Merklov naslednik u stručnom štabu Šalkea, Rauš, pokušao je "da primiri" Oblaka raznim, rigoroznim merama, ali naš internacionalac nije ustuknuo!

- Sa Raušom se nisam slagao, pokušavao je, na sve načine, da me dezavuiše. I njemu sam dokazao da jugoslovenski fudbaleri nisu lenji i da znaju svoj posao! 

No, moram da kažem da je Rauš, prethodno i Merkl, vrlo loše informacije o meni primio od nekih naših, jugoslovenskih fudbalera - takođe transferovanih u SR Nemačku. Reći ću kasnije nešto konkretnije o tome ...

Znao sam, dakle, kako stvari stoje, pa sam se još upornije borio za svoje "ja".

Jednom prilikom, Rauš je zahtevao da sedim na klupi za rezerve - odbio sam!

Zapravo, presedeo sam na klupi celu utakmicu, ali - u civilu. Nije mu bilo pravo, mnogo se naljutio na mene, očekivao sam strogu kaznu. Začudo, brzo se odljutio, nije me kaznio!

Sve vreme "prepucavanja" s trenerom Raušom maksimalno sam izvršavao profesionalne obaveze, nisam dozvoljavao "da me uhvati na spavanju".

- A kasnije?

- I kasnije je Rauš terao svoje, a ja - takođe svoje!

Naročito je dolazilo do sukoba kada je trebalo da dođem u Jugoslaviju, na pripreme reprezentacije. On se tome protivio, upozoravao na posledice. Nisam se uopšte obazirao na njegove pretnje, iako su kazne za takav prestup bile prilično visoke - od 5 do 10.000 DM. 

Kad bismo se oko toga posvađali, prilikom svakog polaska u domovinu - rekao bih:

- Ja odoh, a vi kako znate!

Nije im bilo pravo, gledali su me začuđeno.

Vraćao sam se u Gelzenkirhen srećan zbog obavljenog posla u našem državnom timu, u nadi da ću zbog samovolje biti kažnjen.

Ne znam kako, tek - poslodavci su mi uvek opraštali.

Kao "stranac", sedam puta sam igrao za reprezentaciju i uvek pri povratku, dobro prolazio.

napisao: Ljubomir Ristić, obrada: Yugopapir (Tempo, mart 1981.)



Kraj 2. dela - 1. deo je OVDE 

Postoji i 3. deo, u Tempu broj 786 - koji nisam uspeo da pronađem...

Supruga Maja, deca Robert i Anja i Branko Oblak
(Ljubljana, 1981 - foto: Tempo) 



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)