Laboratorija zvuka, prvi LP "Telo": Naš rokenrol je jedino u živom kontaktu sa publikom! (1980)



Sigurno se sećaš da je Peti Smit svojevremeno izjavila da je Majakovski objektivno gledano jedan od prvih rok pesnika. Naravno, u vreme Majakovskog nije bilo te rokenrol muzičke podloge, međutim, kao oblik izvesnog kulturnog angažovanja... shvataš?


Već se pročulo da Vraneševići imaju konačno i svoj prvi album. Iza naizgled običnog naziva "Telo", krije se nešto manje obični odgovor, ili samo neki pokušaji da se daju odgovori na...

Po Peđi Vraneševiću nekakva definicija tog njihovog projekta izgleda ovako:

- Telo je sve. Stari Latini su rekli: u zdravom telu zdrav je i duh. Telo je materijalna baza. Marksizam... dijalektički materijalizam. To je osnova. Odatle sve ide: fiziologija, biologija, hemija ... 

Kad dolazimo do nadgradnje, stvar se razvija u dva pravca: sociološko-psihološki aspekti su osvetlili dve strane - mi se vrlo slično ponašamo, međutim, jedna vrsta naših aktivnosti, kažu, su poroci, a drugo su vrline. 

E, tu počinje album! 

Razmatranje pitanja šta je dobro u tim nekim našim telesnim aktivnostima, a šta je negativno. 

Dijalektički materijalizam kaže: postoji jedinstvo suprotnosti. 

Naravno, mi tu nismo dali, niti smo mogli i da smo hteli konačne odgovore. Mi smo samo nešto rekli na tu temu ili, da budem strožiji sudija, pokušali smo nešto da kažemo.

Razgovor sa Novosađanima vođen je u vreme dok ploča još nije bila odštampana i to na insistiranje potpisanog kojem je bilo potrebno podosta vremena da shvati da isti ti Vraneševići nisu "društvo blaziranih intelektualaca koji su se, ne znajući šta će, dohvatili prvoga na šta su natrapali - muzike". 

Demanti glasi - "Laboratorija zvuka je pravi pravcati rok bend, grupa koja ima dosta toga da kaže i, što je još važnije, u pitanju je društvo koje ZNA na koji način to što ima da saopšti treba da saopšti."



Reklamni štos sa kontra-idejom



Intervju je vođen noću, naravno, i uz nešto alkohola, naravno. 

Stariji burazer, Peđa, deluje dostojanstveno, na pitanja odgovara lagano, tečno i MUDRO. 

Mlađi, Bata, sušta je suprotnost bratu. 

U roku od par minuta kadar je da vam istrese svoju biografiju, a pri tom zabacuje i namiče svoj karirani kačket veličanstvenim gestom šofera sa stažom od bar dvadeset godina.

I, što bi još moglo da bude interesantno, kada priča, dere se kao da se čitavog života družio samo sa gluvima.

Ćaskanje je otpočelo na temu: značaj njihovog nastupa u TV emisiji "Leto na Adi"

Za one koji nisu imali prilike da vide to TV čudo, treba spomenuti detalj kada je uz braću, koja se uporno provlače kroz ovaj tekst, nastupio bilder, Petar Čelik

Naizgled običan reklamni štos, što je nekima odmah bilo jasno, krio je nešto mnogo značajnije:

Peđa:  Kad smo već kod Čelika, onda moramo da pričamo i o ovom našem albumu, jer ta stvar što je išla sa Čelikom skinuta je, odnosno pripremljena je za album. 

Evo ovako: sticajem okolnosti, Čelik se pojavio u kontekstu svih tih stvari koje su nas zaokupljale kada smo počeli da pripremamo album. 

Znaš, gomila ljudi pokušava da se ovako ili onako oslobodi te prosečnosti kojoj većina od nas pripada. 

I sad, šta? 

Nisu svi muzikalni, ne znaju svi lepo da pišu, da igraju fudbal, recimo.

A onda, mnogi zapaze da raznorazni lepi svet dolazi u situaciju da se slika za novine, televiziju i šta ja znam.

I onda masa ljudi... masa mladih ljudi polazi u potragu za nekim svojim indentitetom, svesno izlažući svoje telo i onda se dešava ono, da iz najboljih namera, pobude i ne znam šta još, dolaze u situaciju... 

Konkretno osobe ženskog roda postaju, kako kaže Bora Đorđević, "lutke sa naslovne strane"

Takvim osobama se manipuliše, one su deo jedne mašine i, među nama budi rečeno, to sve ne vredi ni po' lule duvana, ali te osobe na to pristaju. 

Pristaju da budu puka vizuelna informacija u funkciji nečega što je mimo njih. 

Vrlo često u takvim igrama nema čak ni te funkcije mimo njih. 

Jednostavno, u mnogo slučajeva te igre su besmislene. 

E, u jednom trenutku smo shvatili da su to, možda, teme sa kojima se na neki način može poigrati. Razumeš? 

U našem slučaju jedan bilder koji obeležava ovu fazu rada... našega rada, nije samo ta, kako sam rekao, vizuelna informacija. Iza njega, kojeg' javnost, uglavnom, gleda kao reklamni štos stojimo mi sa jednom sasvim kontra-idejom.

- To sa vašim stavovima je, uglavnom, jasno, ali nije zgoreg čuti kako Petar Čelik gleda na sve to?

Bata: On je u stvari jedini čovek sa kojim smo mi mogli tu našu ideju da realizujemo. Jer, vidi, u tom njihovom Savezu... mislim u tom njihovom udruženju, sreli smo puno bildera koji nisu, kako imamo običaj da kažemo, rokeri. 

To su zategnuti, nesigurni, isfrustrirani tipovi sa kojima nismo mogli ni teoretski da radimo. 

Svi su se plašili da ne dođu u situaciju da budu ismejani. Nisu shvatili šta mi zapravo hoćemo. 

A vidiš, Čelik je bio načisto sa tim da će deo javnosti da mu se smeje, ali žao mi je što televizija nije zabeležila detalj one emisije na Adi kada smo nastupali sa Čelikom i kada je preko dve hiljade njegovih iskrenih obožavalaca i poštovalaca provalilo tamo neku ogradu samo da bi mogli da ga vide. 

Shvataš?

- Aha!


Ovde napraviti nešto valjano, a ne napolju



Bata:  I još nešto da ti kažem, što je vrlo važno, a to je, da Petar Čelik oseća tu našu muziku i svoje pokrete i kompletnu svoju pojavu prilagođava na sceni našoj muzici, odnosno onome što mi u nekom trenutku pevamo. To je strašno važno.

- Već uveliko pričamo o tom vašem albumu. Kada ste ga zamislili i kada ste počeli da ga realizujete?

Peđa: Pre otprilike dve godine su pale prve ideje da to bude album koji će da priča o tom nekom našem svetu, našem naglom urbanom razvoju, a tu automatski ulazi i ta nagla urbanizacija takozvane provincije. 

I sad, opet moram da se vratim na Čelika. To su neka saznanja, tako... 

Vidi, u ovom trenutku dok mi ovako fino ćaskamo, toplo nam je, u nekim zadružnim domovima i ne znam gde, gomila mladića se znoji, vuče federe u želji da im jednoga dana u nekom časopisu izađe slika. 

Onda, pogledaj ti ove devojčice koje ne znam kako zavide gospođama što se vrte na televiziji ne znam kako doterane i uvaljene u bogzna kako finu italijansku garderobu. 

Te devojčice žive u ubeđenju da je to, biti na televiziji, biti zapažen nešto strašno važno u životu. One nastoje na neki svoj način da budu to. 

I sigurno da je i to neki segment života. Svi hoćemo da budemo broj 1. Svi tu tražimo neke načine i u žiži tog našeg "albumskog" interesovanja je baš korišćenje tela u tu svrhu.

- Gde ste pravili ove snimke što sam čuo?

Bata:  Kod nas.




- Gde je to "kod nas"?

Bata: U Novom Sadu. To je, znaš, naš mali kućni studio. To znaju i naše komšije (smeje se). Nije zaista zgodno kad' ti neko u komšiluku svira gitaru ili, ne daj bože, bubnjeve, ali eto mi smo se na to odlučili. 

I da ti kažem: taj nekakav pritisak i ti nekakvi nedostaci koje smo osećali u odnosu na rad u jednom pravom, da tako kažem, studiju, verovatno je bar povremeno koristilo tom krajnjem stvaralačkom činu. 

Mene, znaš, malo i nervira to odlaženje u London i ne znam gde i... vrate se ljudi pa viču: 

"Jooooo što sam napravio dobru ploču!" 

Neka napravi on ovde dobru ploču! 

To je štos, ovde napraviti nešto valjano, a ne napolju.

Jebeš ti to kada neko ode u nekakav studio u... šta ja znam... u Akapulku i posle se hvali na sva usta kako je napravio luđačke snimke. 

Ja više volim kada ovi naši momci u Splitu u nemogućim uslovima naprave isto to za manje pare, a opet se ne deru kako su strašni, fenomenalni i šta ja znam. 

Razumeš? 

Jer vidi: ako mi doveka budemo išli u London da snimamo, to onda uopšte nije u redu.

- Opiši malo podrobnije te nemoguće uslove za snimanje, odnosno taj vaš kućni studio?

Bata:  Ja to izbegavam, jer... uvek kažem, snimamo negde u Novom Sadu. 

Znaš kako to izgleda - ovde je, recimo kuhinja (razmahuje se rukama), tu je frižider i tu stalno meni mama smeta sa šerpama, sa loncima, stalno se tu šeta, čupa u prolazu, onako, gajtane...

- Koliko ja znam kuhinje pripadaju mamama - znači ti smetaš mami, a ne ona tebi?

Bata: Pa, jeste (smeje se). Osim toga, tu su i komšije, tako da smo morali zbog toga nešto da snimamo i po nekim podrumima. Bubnjeve i to... Onda smo te snimke vraćali nazad.

- U kuhinju?

Bata: Jeste. Među mamine lonce (opet se cereka).

- Kakvim tehničkim uređajima raspolaže ta "Kuhinja braće Vranešević"?

Peđa: Nije to ništa ekstra. Imamo jedan osmokanalni magnetofon, sasvim običan miks-pult... Zaista nije ništa izuzetno da bi bilo interesantno nekome.

- A možda je interesantno čuti zašto vam baš "Jugoton", a ne neka druga firma štampa album?

Peđa: U početku smo se trudili samo da napravimo što bolje ono što smo zamislili, a posle, da ne pričam naširoko ko je šta uradio, ko je šta rekao, kome se šta nije svidelo, kome se šta svidelo... 

Da skratim tu priču, znači, u "Jugotonu" je tom našem projektu bila poklonjena dužna pažnja.

To je odlučilo da album štampa "Jugoton", a ne neka druga kuća. Nema tu, da se razumemo, nikakvih afera i slično.

Laboratorija zvuka (foto: Džuboks)


Frajer koji još bolje delje orgulje



- Album ste realizovali i šta sad - kakvi su vam planovi?

Peđa:  Zna se - turneja. To je jedan od najhitnijih momenata našeg rada, taj kontakt sa publikom. Bez toga sve ovo ne bi imalo smisla. 

E sad, to je skopčano sa mnogo poteškoća. 

U prvom redu mislim na te organizacione poteškoće jer, verovatno si primetio da mnogo polažemo na taj vizuelni doživljaj, a, na drugoj strani, insistiramo na što punijem i kompletnijem zvuku. 

Ne damo se zavarati na taj način da je snažno ozvučenje i dobro ozvučenje, tako da, kažem ti, ima tu puno stvari o kojima moramo voditi računa tokom realizovanja tog našeg projekta. 

Znači, sada u stvari radimo ono najvažnije. 

I televizija i štampa i ploče su lepa i vrlo važna stvar u ovom poslu, ali jedino u živom kontaktu sa publikom mi smo ono što jesmo i to je u stvari taj naš rokenrol.

- Po mom dubokom ubeđenju, vi ste jako dobar primer našoj publici da rokenrol nije samo onaj klasični gitarski šablon, već...

Peđa:  Drago mi je da to čujem, jer zaista mnogi ne shvataju da rokenrol... ako ga posmatraš kao tu, kako je zovu, rok kulturu, ne samo da nije taj gitarski šablon, već tu moraš sve oblike omladinskog ponašanja da svedeš pod to. 

Sigurno se sećaš da je Peti Smit svojevremeno izjavila da je Majakovski objektivno gledano jedan od prvih rok pesnika. 

Naravno, u vreme Majakovskog nije bilo te rokenrol muzičke podloge, međutim, kao oblik izvesnog kulturnog angažovanja... shvataš? 

On je zaista na taj nekakav način i bio rok pesnik. 

Jer, vidi, on je bio mladi, svoj i svež pesnik koji se obraćao svojoj generaciji. 

To je onda to što, kada kažemo rokenrol ili rok kultura prelazi te nekakve muzičke podloge ili povode, ako hoćeš, ali... ova će nas priča odvući jako daleko.

- I do pitanja rok kritike kod nas. Poznajem puno ljudi spremnih da ocenjuju tuđi rad. Sada je vaš album na redu.

Bata: Da, sada smo mi na redu. Ali... Vidi, u slikarstvu je to drugačije. Iskustvo, odnosno vreme je najbolji sudija. 

Mi sada, možda... pazi, kažem možda... možemo da analiziramo rok iz šezdesetih godina, jer je to iza nas. 

Imamo neku celinu, imamo neki zaokruženi period, ali ovo što se dešava danas, žao mi je, ne možemo da ocenjujemo sada. 

Jer, ko zna, možda ćemo jednoga dana reći: e, iz ove enciklopedije, na primer, ova dvojica su nešto valjala, a sve ostalo je bilo sranje. 

Otkuda ja znam da u Bahovo vreme neko nije govorio: 

"Slušaj, to što ovaj Bah delje, to je stvarno strašno, ali ovde, u ovoj crkvi ima jedan frajer što još bolje delje orgulje". 

U umetnosti je mnogo toga relativno i vezano za okolnosti, za vreme, pa ja mislim deplasirano je da uopšte sada i pričamo o tome šta valja u rok muzici, a šta ne valja. 

To, naravno, važi i za naš album. Na nama je da to sve radimo, a jednoga dana ako nekome bude stalo da daje te ocene i ako dotični bude u situaciji to pošteno i objektivno da radi... onda svaka čast.

Razgovarao: Đorđe M. Vojnović, obrada: Yugopapir (Džuboks, januar 1980.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)