Petar Čelik, evropski šampion u bodibildingu: Imam renome koji me obavezuje! (1980)



Nisam narcisoidan. Nimalo. Moje napredovanje dokazuje da govorim istinu. Bilder koji je narcisoidan nema šanse da dalje napreduje. Morate biti vrlo samokritični, svesni svih svojih mana, realni u proceni vlastite vrednosti

"Moje telo i ja smo najveći protivnici. Ja u toj bici imam samo volju, a ono mi se suprotstavlja lenjošću, umorom, sumnjama da sve to ima bilo kakvog smisla, bolom ... Svakodnevno se suočavam sa bolom. Bol stoji na granici ljudskih mogućnosti. Potrebno je danima trenirati da bi se to jednom desilo - da bi se barijera bola probila. I čovek tada kao da lebdi negde izvan sveta svojih ograničenosti. To je pijanstvo pobede, tegovi su laki kao pero. Neki prijatni trenuci prolaze kroz mišiće... I sve je to neki neopisiv osećaj lepote... Verujem da ljudsko telo može sve! I zato se ponovo i ponovo suočavam s bolom."

Petar Čelik i njegova supruga Irena
(foto: Zum reporter/R. Krstinić)
Reflektori se pale. Kamere uključuju. Grupa braće Vranešević peva: 

"Da li si kreativac? Šta je tvoje delo? Kaži šta si stvorio? Zdravo, snažno, lepo telo!"

Obnaženi atleta zateže svoje mišiće. Bicepsi, tricepsi, kvadricepsi i - sramežljiv osmejak: to je Petar Čelik. Na velikoj pijaci šoubiznisa izlaže svoje delo: telo!

"Lepo telo je vrlina!"

Petnaestak godina svog života Petar Čelik je uložio u mišiće. Petar Čelik je - telograditelj! To što on radi zove se kod nas atletska gimnastika, a u svetu "bodi bilding".

"Postao si svetska marka, od bivšeg suvarka."

Petar Čelik je ove godine osvojio prvo mesto na prvenstvu Evrope. Njegova supruga Irena osvojila je drugo mesto, naravno u ženskoj konkurenciji.

Otišli su u svom trošku u nemački Ofenbah, sa šezdeset kuvanih jaja i paketom čistih belančevina u prtljagu, dostojno nas reprezentovali i svetu pokazali da i mi "bicepse za trku imamo".

I vratili se u Bačku Palanku, skromno kao što su i otišli.

Jedini naši evropski šampioni koje navijači nisu dočekali, koje štampa nije skleptala, kojima nisu držali rodoljubive govore, o čijim šansama na predstojećem svetskom prvenstvu niko nije diskutovao.

Ko su Petar i Irena Čelik?

Kako su, od bivšeg "suvarka" i nekadašnje "debeljuce" postali "najlepši par Evrope"?





Trenutak nemerljive lepote



Jedna prostorija u kući na kraju Šumske ulice u Bačkoj Palanci pretvorena je u gimnastičku dvoranu, čudne sprave od čeličnih šipki, razne vrste tegova, čekrci, ogledala - sve liči na nekakvo mučilište.

To je "atelje" u kome, svakodnevno, po više sati, u najtežem, "živom materijalu", Petar Čelik "vaja" svoje mišiće, sanjajući da od svog nesavršenog tela stvori nikad uhvativi ideal savršene lepote.

- Ja to ne mogu da gledam! Srce mi se stegne kad vidim kako se muči! - kaže Petrova majka, koja, kad joj sin trenira, više voli da pobegne iz kuće.

"Lepo telo je vrlina", pevaju "Braća Vranešević", a put do lepog tela vodi kroz dva mučilišta.

U gimnastičkoj dvorani, tokom jednog treninga, Petar Čelik podigne preko 20 tona tereta!

I to svakog dana!

A drugo mučilište je - kuhinja.

Lepo telo je vrlina koje nema bez gladovanja.

Kolač je smrtni greh, sladoled je sebi dozvolio samo one večeri kad je proslavljao svoju titulu prvaka Evrope, čašica pića može da upropasti višednevne napore, kafa se pije bez šećera, a ono što je dozvoljeno su proteini, proteini sa proteinima, i proteini kao melšpajz tj. meso, riba, jaja i - konzerve nekakve hrane uvezene iz inostranstva.

- Moje telo je moj najveći protivnik! - kaže Petar Čelik.

Jer, telo neće da bude lepo. Hoće da bude obično, ljudsko. Hoće da se presvuče salom! Hoće da lenjstvuje! Brani se umorom! Neće da diže dvadeset tona na dan! Neće da gladuje! Neće da bude prvak Evrope!

Telo neće, ali Petar hoće!

I u ovoj rečenici je sudbina i život našeg najboljeg bildera.

Petar veruje da ljudsko telo može sve! Samo ga treba pobediti i pokoriti. I u ime te vere svaki dan ulazi u gimnastičku dvoranu, da se suoči sa bolom, najjačim oružjem svog tela-protivnika.

- Bol stoji kao barikada na granici ljudskih mogućnosti, i bol ti naređuje da staneš. I ako poslušaš bićeš ono što jesi, a ne ono što bi želeo. Kad svaki "normalan" čovek prekida, bilder nastavlja!

- Kako pobediti bol?

- Mnogo puta bol pobedi. I čovek ne može dalje. Sutradan ponovo ulazi u dvoranu. Nije poražen.

A onda se to jednom dogodi.

Istina, retko. Moraš da budeš jako koncentrisan, pun vere u sebe, odmoran, motivisan ... I tada možeš!

Pobediš bol. Nastavljaš! I odjednom probiješ granicu. Bol se povlači, neki čudni trnci krenu ti niz mišiće, tegovi postanu kao perce laki, i ti možeš sve, i ono što nikad ranije nisi mogao.

To je kao u mašti.

To je trenutak lepote koji se ni sa čim ne može meriti. 

Kao da si opijen, lebdiš u nekim svetovima, van svojih ograničenosti. Sve je kao u mašti! Obuzima te osećaj... lepote!

I u ime tih trenutaka lepote opet i opet se suočavaš sa bolom.

Bildovanje, to je pobeda nad sobom! - kaže Petar Čelik.

- Pitamo ga: čemu to?

Petar sleže ramenima.

- Voliš li svoje telo?

- Svoje telo? - čudi se Petar. - Mrzim ga! Da, mislim da svi bideri mrze svoje telo. Sve mu daju, a ono im nikad ne pruža dovoljno ... Ceo život, sve ambicije, svaki atom volje, sve, sve ugradiš u njega ...

Otkida ti od ljubavi, prijatelja, putovanja, malih radosti, slobode.

Kako da ga ne mrziš!

A znaš da protiv tela nemaš šanse. Savršeno telo ne postoji. Stalno veruješ u taj ideal koji se ne može dosegnuti... Telo te prevari, na kraju krajeva. Starošću, ako ničim drugim!

- Pitamo opet: čemu?

Petar sleže ramenima.

- Kako je to sve počelo? Kada? Zašto?

"Postao si svetska marka, od bivšeg suvarka"





Usamljen i prokažen



Vraćamo se u vreme kad je jedan sitan, bledunjav i žgoljav dečak satima sedeo na plaži posmatrajući lepo građene mladiće i krišom maštao da bude kao oni.

- Stldeo sam se sebe. I gledao te mladiće... Ne, nije u tome bilo ničeg homoseksualnog. Jednostavno, divio sam se njihovoj lepoti.

Dečak, Petar Čelik, operisao je bruh.

Bio je oslobođen fiskulture.

Jadan, usamljen i kao prokažen.

- Jedan nastavnik, pamtim: zvao se Ristić, izveo me pred razred. Rekao je:

- Pogledajte, od njega nikad neće biti čovek!

Tu rečenicu Petar nikada neće zaboraviti.

I školskog lekara, nekog Cvejića. Taj mu je rekao:

- Dečko, pomiri se sa tim da ćeš uvek biti fizički hendikepiran. Nećeš biti kao tvoji vršnjaci. Preboli to, usmeri se u drugom pravcu!

Dečaku kome su se brčići već plaveli iznad usne bilo je teško da to preboli, da se pomiri.

Mišići su bili u modi.

U bioskopima su se vrteli filmovi Stiva Rivsa.




Mladići su plažama šetkali "napumpani". Devojke su volele široka ramena...

I Petar Čelik je počeo da diže tegove.

U bašti Georga Hindenlanga bila je gvozdena šipka i na njoj dva mlinska kamena. Georg je vežbao i pokazivao "suvarku", i puštao "žgoljavka" da i on malo diže, više da ga ne bi uvredio.

- Tako sam počeo. Iz kompleksa! Ne bih li nekako dostigao svoje vršnjake.

Petar Čelik je brzo dostigao svoje vršnjake. I stekao nove idole: ruske dizače tegova, Vlasova i Žabotinskog.

I biciklom, po suncu i kiši, išao u Bač, dvadeset i pet kilometara dnevno, da trenira.

Tamo je bio jak klub, "Herkules".

- Nisam imao pojma da su atletska gimnastika i dizanje tegova dva sporta!

Naučio je to u Nemačkoj, gde je otišao posle gimnazije.

Odatle se vratio sa diplomom trenera atletske gimnastike, da bi preuredio jednu sobu u gimnastičku salu, okupio prve sledbenike, izdao prve knjige, pokrenuo list "Herkules", pobedio na prvom jugoslovenskom takmičenju za "Mister univerzuma" ...

Od "suvarka" - svetska marka!


Harmoničnost i proporcionalnost



Petar Čelik: Sve je rad!
(foto: R. Krstinić)
- Toliko muka i sve zarad lepote. Zašto ste tako narcisoidni? - pitamo bivšeg dečaka čiji ideal je bio da postane "razviotka".

- Nisam narcisoidan. Nimalo. Moje napredovanje dokazuje da govorim istinu. Bilder koji je narcisoidan nema šanse da dalje napreduje. Morate biti vrlo samokritični, svesni svih svojih mana, realni u proceni vlastite vrednosti.

Izvinite, ali narcisoidan čovek to ne može da bude! Narcisoidan bilder brzo ispada iz igre.

- Ipak, volite da se pokazujete ... na takmičenju, na televiziji, na plaži. Kako se osećate kad vas svi gledaju? Ponosni ste na svoje telo?

- Svakom bi prijalo da se ljudi za njim okreću. Ljudi vole kad se, bar u nečem, ističu; razlikuju od drugih, makar to često i ne priznavali...

Znate šta: sve je rad. I atletska gimnastika je mnogo, mnogo rada. A čovek mora biti ponosan na rezultate svoga rada. Zar ne?

- Zar u tome nema "malo mnogo" egzibicionizma?

- Možda ima. Ima egzibicionizma, bar takvog kakvog vi hoćete da vidite, i u drugim sportovima, i u baletu ... Ima i duhovnog egzibicionizma.

I u muzici, koja je moja druga ljubav - da se ne bavim ovim, sigurno bih se bavio muzikom - ima ga.

I u načinu na koji ste postavili ovo pitanje.

- Ta usredsređenost na telo i njegovu lepotu, nije li to malo "ženskasta" crta?

- To je proizvod naše kulture. Žena je naučena da se, više od muškarca, identifikuje sa svojim telom. Sa ženskog tela skinuti su mnogi tabui. Njegova lepota otkrivena je i najzad komercijalizovana.

Muškarac je ostao "bez" svoga tela.

Možda je zato u modi muškarac uskih ramena, ravan kao daska, nežne, ženskaste građe.

To je ponovo žensko telo u muškom izdanju.

A bilderi razvijaju prave muževne karakteristike svoga tela.

I tu odjednom ima nekih nesporazuma: optužuju nas za "žensku" brigu o telu, čak se u tome nalaze neke homoseksualne crte. To je samo zato što smo - neobični. I što je muško telo veliki tabu naše civilizacije.

A mi ga ne priznajemo.

- Šta je u bildovanju najvažnije: lepota ili snaga? Da li je istina da su bilderi samo "napumpani slabići"?

- To je najčešća zabluda o atletskoj gimnastici. To da su bilderi u stvari slabi. Tačno je da je snaga ovde pre svega u funkciji estetike i izgleda, ali, stvarno ne razumem kako može biti "napumpan" čovek koji diže toliki teret na treningu i sposoban je da podnese takva opterećenja.

Druga je stvar što sve nije u snazi. Traži se proporcionalna razvijenost, mišićna masa i takozvana definicija, izražajnost mišića. I harmoničan odnos svih mišića je često važniji od "razbacanosti".

Petar Čelik upravo time i pobeđuje na takmičenjima: harmoničnošću, proporcionalnošću, pa, tek na trećem mestu, mišićnom masom.

On je, što bi rekli, "tehničar" i "stilista" a ne snagator.

I, kad već dajemo stručne ocene u koje se ne razumemo, da kažemo i to da je triceps glavna Petrova mana.

To je onaj mišić na poleđini lakta, što ide prema ramenu.

Diferenciran je, ali bi trebalo da ima veću masu, jer to u nekim pozama dolazi do izražaja. Hmm!


Nedostižni ideal lepote



Petar Čelik i njegova supruga Irena se sada "odmaraju". Posle evropskog šampionata očekuje ih prvenstvo sveta, oktobra u Londonu. Kao i kod svih drugih sportova, potrebno je da se čovek posle velikog takmičenja malo opusti, da bi špic forme, stanje koje ne može dugo da se drži ("Ni Stekić ne može uvek da skoči osam metara!") došao u pravom trenutku.

Možda je svetski šampionat njegova prava šansa?

Sada ima 31 godinu, a to je za bildera "pravo vreme da se nešto učini".

Očekuju ga dani i dani u gimnastičkoj dvorani, nova suočavanja sa umorom i bolom, nove osvete telu koje neće da bude pobeđeno, nove tone, i ispravljanje "tricepsa", nova gladovanja i dijeta...

- Pitam se, ponekad, zašto to radim. Mislim da je to sve zbog drugih. Ne smem da se obrukam, da ostavim sve, da odustanem. Imam renome koji me obavezuje ... Ponekad mi se sve čini besmislenim ... Ali, to sam odabrao. I moram da idem dalje, dokle god mogu. 

Jer, bilder mora da nastavi, onda kad najviše želi da prekine! 

Zašto? Zato što je njegov ideal lepote nedostižan!

A lepota? To je stvar ukusa. A o ukusima se ne raspravlja.

Napisao: Zoran Bogavac, snimio: R. Krstinić, obrada: Yugopapir (Zum reporter, 1980.)

Irena i Petar Čelik poziraju za magazin Zdravo (1980)


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)