Vlade Divac, životna priča: Kada me pitaju ko je po meni najbolji jugoslovenski košarkaš, ja kažem...





Nisam ni sanjao da sve te moje "čuvene igre" posmatra i Milovan Kime Bogojević, tada trener kraljevačke "Sloge". I dok sam ja igrao da "osvetlam obraz" babi i dedi i pridobijem publiku, naročito žensku, Bogojević je pažljivo beležio svaki moj pokret i već obavestio predsednika kluba i članove uprave da je "naleteo" na jednog klinca, vanserijskog košarkaškog talenta

Vlade Divac je po statistici peti centar NBA lige. Cena mu je između 10 i 15 miliona dolara po sezoni. Ako se tome doda da se naš veliki košarkaški as pojavio na NBA draftu sada još daleke 1989. i bio izabran od jedne od najboljih ekipa svih vremena Los Anđeles Lejkersa kao 26. pik, onda je jasno da je on naš najskuplji sportista svih vremena. Odmah treba reći dve stvari: prvo, svojim talentom, svojim igrama i ljudskim osobinama to je apsolutno zaslužio, a drugo, mnogo je lepo zapisati životnu priču takvog sportiste u novinama za koje radiš. Sreća što i Vlade Divac tako misli, pa vam Huper sa zadovoljstvom predstavlja njegovu životnu priču.

Vlade Divac iz vremena
kraljevačke "Sloge"
- Rođen sam 3. februara 1968. u Prijepolju. Već sa svojih deset godina selektiran sam i priključen najmlađoj kategoriji košarkaša lokalnog KK "Elan". Prvi trener bio mi je Nikola Opačić, koji mi je već posle nekoliko treninga rekao da imam sve preduslove da postanem dobar košarkaš.

Kako se tada nisam "palio" na košarku, bilo mi je čak i krivo što mi tako nešto nije rekao neki fudbalski učitelj. Svi smo tada ludovali samo za fudbalom, ali ja zbog svoje visine nisam imao "prođu", pa sam polako počeo da tražim svoju šansu među obručima.

Brzo sam napredovao, a i Bog je mislio na mene: sa nepunih 13 godina dostigao sam visinu od 195 cm. Tada, čini mi se, nastaje prelomni trenutak koji će odrediti dalji tok moje košarkaške karijere...

Tog leta, po završetku osnovne škole otišao sam na letnji raspust kod babe i dede u Kraljevo. Ispred kuće u kojoj su stanovali baba i deda, bilo je jedno betonsko košarkaško igralište na kome sam provodio vreme od jutra do mraka.

Naravno, kao "iskusni košarkaš" bio sam glavni, što mi je jako prijalo. Svi su se gurali da budu u mojoj ekipi što su i devojčice brzo primetile. To je bio motiv više da uvek budem najbolji i gotovo sam pobedim svaku protivničku ekipu.

Nisam ni sanjao da sve te moje "čuvene igre" posmatra i Milovan Kime Bogojević, tada trener kraljevačke "Sloge". I dok sam ja igrao da "osvetlam obraz" babi i dedi i pridobijem publiku, naročito žensku, Bogojević je pažljivo beležio svaki moj pokret i već obavestio predsednika kluba i članove uprave da je "naleteo" na jednog klinca, vanserijskog košarkaškog talenta.

Rekli su mu, to mi je kasnije pričao, da još malo puni notes pa će i oni doći da vide to "čudo od talenta".

Tako je i bilo.

Kime - i otac i majka



Negde na polovini raspusta saznao sam da "Sloga" želi, po svaku cenu, da me angažuje. Naravno, to mi je prijalo, baš kao i babi i dedi, ali pojavila se ogromna prepreka: moji roditelji, otac Milenko i majka Rada.

Oni nisu hteli ni da čuju da njihov mlađi sin ode od kuće i krene u neizvesnost sa svojih 13 godina.

Brat Ivica, Vlade, mama Rada i tata Milenko Divac
Tada glavnu ulogu pregovarača preuzima Milovan Bogojević, putujući gotovo svakodnevno na relaciji Kraljevo - Prijepolje, ubeđujući roditelje da će mi u Kraljevu, pod njegovom kontrolom, biti isto kao i da sam kod kuće.

To je, naravno, morao i da dokazuje.

"Sloga" mi je našla stan, upisala me u srednju školu, finansijski obezbedila, a Kime je sve to javljao ocu i majci.

Pred takvim argumentima roditelji su popustili i ja sam sa nepunih 14 godina obukao dres prvotimca kraljevačke "Sloge", koja se tada takmičila u prvoj B ligi.

Milovan Bogojević Kime je u potpunosti održao reč. I više od toga! Bio mi je ne samo trener koji je postavio košarkaške temelje mojoj karijeri, već mi je za te tri godine u Kraljevu bio i otac i majka i najbolji prijatelj.

Svakodnevno je sa mnom, pored redovnih treninga, radio individualno, javljao se roditeljima telefonom obaveštavajući ih o svakoj sitnici, vodio me na pecanje, brinuo kad ležem a kad ustajem, da li mi nešto nedostaje, da li sam nečim nezadovoljan...

Evo, jednog malog primera koji će, možda, najbolje da ilustruje šta je Kime tada činio za mene. Te godine bila je nestašica mleka i redovno se mogao kupiti samo jedan lltar, što je meni bilo malo. Kime je svako jutro ranio i donosio po dve litre mleka, ostavljajući ga ispod prozora.

Ugrabio ga je - Partizan!
"Sloga" je sledeće sezone prešla u viši rang takmičenja, u prvu A ligu i već tada su svi vodeći jugoslovenski klubovi počeli da se interesuju za mene. Pre svih Crvena zvezda i Partizan.

Naravno, želeo sam da se oprobam i u nekom velikom klubu. Nekako, u mislima, bliža mi je bila Crvena zvezda. 

Uprava "Sloge" se te 1985. godine složila da napustim klub i, i naravno, jasno istakla finansijske uslove.

Nikada nisam saznao pravu istinu do kraja, ali po svim pokazateljima, zbog slabe procene mojih košarkaških kvaliteta Ranka Žeravice, tada trenera Crvene zvezde, uprava KK Partizan ugrabila je svoju šansu i ja sam obukao crno-beli dres za tada fantastičnu cifru od 12 miliona dinara!

Zamislite koliko su u to vreme dobijali drugi košarkaši kada sam se ja tako "obogatio", kao prva zvezda prelaznog roka 1985.

Već posle jedne sezone u Partizanu debitovao sam u državnom timu i na Svetskom prvenstvu u Španiji 1986. doživeo svoj najtužniji trenutak u karijeri.

Bilo je to u polufinalu protiv tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Ostalo je još samo 45 sekundi do kraja, a mi smo vodili sa devet koševa razlike i bili na domaku pobede, korak do finala.

I tada na svoju nesreću, ja kao debitant samoinicijativno preuzimam odgovornost na sebe, krećem na dribling, u nameri da održim dug napad. Nespretno gubim loptu i Rusi pogađaju trojku. Nastaje neverovatna pometnja u našem timu, još dvaput gubimo loptu, Rusi postižu još dve trojke i u produžetku gubimo dobijenu utakmicu.

U tom periodu od 1986. do 1990. Partizan je zaista harao košarkaškim dvoranama Jugoslavije i Evrope. Imali smo sjajan tim, moji saigrači bili su Saša Đorđević, Paspalj, Danilović...

Mislim da će proći još mnogo vremena da neka klupska ekipa sastavi u jednom trenutku toliko vrhunskih košarkaša.


Valja sve to izdržati



Divac u društvu najboljih na planeti
Posle sjajnih igara u Partizanu i u reprezentaciji, koja se te godine na Evropskom prvenstvu u Zagrebu prošetala do titule šampiona, moje ime se pojavilo na NBA draftu. Izabrala me je jedna od najboljih ekipa svih vremena Los Anđeles Lejkersi, odabran sam kao 26. pik.

Već posle prve sezone u najjačoj ligi sveta bio sam izabran u prvu petorku novajlija.

Godine 1991. odigrao sam prvo finale u dresu Lejkersa protiv Čikago Bulsa. Po proceni svih bio sam najbolji igrač uz nenadmašnog Medžika.

No, veličanstveni košarkaški majstor Majki Džordan bio je taman toliko bolji od nas da nas Bikovi pobede sa 4:1. Ipak, bio je to veliki uspeh Lejkersa, kao i moj lično.

U Lejkersima sam bio do 1996. godine i umorio se.

NBA liga dugo traje, prošpartamo Ameriku uzduž i popreko, menjamo gotovo svakodnevno avione, gradove, hotele... Valja sve to izdržati i fizički i psihički. Umor stiže na kraju sezone, a onda počinju pripreme reprezentacije...

Stvarno, bilo je to ogromno opterećenje za mene i zato sam prvi put, od kada sam debitovao u reprezentaciji, morao pred Evropsko prvenstvo u Španiji 1997. da u dogovoru sa selektorima odustanem od državnog tima.

Kako sada stvari stoje, svi su izgledi da će Olimpijske igre u Atlanti 1996. godine i srebro koje smo tada osvojili posle poraza u finalu od Amerikanaca biti poslednje utakmice Vlade Divca u reprezentaciji.

Ali, zbog toga ne treba mnogo žaliti. Tu su Rebrača, Drobnjak, a koliko oni vrede najbolje se pokazalo prošle godine na Svetskom prvenstvu u Atini gde su momci i bez mene glatko osvojili zlatnu medalju!

Moja priča u NBA ligi doživela je obrt. Posle šest sezona igranja u Lejkersima, 1996. godine sam draftovan za Kobija Brajtona u Šarlot Hornetsima.

U Stršljenovima sam igrao dve sezone, bio sam jako zadovoljan, a onda je došlo do poznatog štrajka u NBA i ja sam rešio da se privremeno vratim u Evropu. Predloženo mi je da dok štrajk traje zaigram za neki od jugoslovenskih klubova.

Uvek za istinu



Prvi dani u El Eju sa Snežanom i sinom
Postojale su tri ponude: Radnički, Partizan i Crvena zvezda.

Zbog igranja Zvezde u Evro ligi prihvatio sam crveno-beli dres i mislim da nisam pogrešio. Ali, štrajk NBA lige je završen, pa se vraćam u Ameriku da odradim još jedan ugovor u NBA ligi. A u međuvremenu...

Leto ću sigurno provoditi u Jugoslaviji, gde su mi majka, otac i brat. Moj brat Ivica stariji je četiri godine, ali se super slažemo. Imamo brodić kojim krstarimo Savom i Dunavom i to uživanje ne bih menjao ni za šta na svetu. Ni za Havaje, Floridu, Bahame...

Moja je sreća što isto tako misli i moja supruga Snežana koja s našim sinovima Lukom i Matejom provodi i po pola godine bez mene u našoj kući u Los Anđelesu. Najčešće komuniciramo telefonom jer od sedam meseci NBA lige čak tri i po meseca sam na putu. Treba sve to izdržati.

Svi znaju da obožavam odmor u prirodi, zato sam pored svoje kuće u Los Anđelesu stvorio pravi mali raj. Pored bazena napravio sam ribnjak, ima puno zelenila i raznog rastinja, tu su i kavezi s papagajima, kanarincima.

U takvom okruženju najlepše se odmaram u društvu neizbežnog šarplaninca, koga svi u porodici odmila zovu Medo.

Nisam skroman, ali nisam ni prepotentan, kao što neki misle. Ne volim prepotentne ljude, ali ne volim ni lažove. Ja sam uvek za istinu.

Kada me pitaju ko je po meni najbolji jugoslovenski košarkaš svih vremena, ja kažem sasvim otvoreno: Vlade Divac! To je činjenica i zašto bih ja sada lagao, kad laž najviše mrzim na svetu. A sve zato da nekome ne bih izgledao prepotentan.

Zabeležio: Branislav Kovač, obrada: Yugopapir (Huper, 1998.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)