Jeste da me zovu devojke, al' malo-malo pa se oglase beogradski mangupi, koji su mi već jednom obili stan. E, da se to ne bi ponovilo, čim krenem na put ili u karantin - u stan dolazi jedan od mojih drugova
Dovoljno je da samo desetak minuta razgovarate sa Zvonkom Milojevičem, dvadesetogodišnjim golmanom Crvene zvezde, pa da vam se učini da je on najzadovoljniji mladić u gradu. Međutim, pre samo tri meseca, tačnije na samom početku fudbalske sezone, od njegovog neodoljivog osmeha nije bilo ni traga...
- Tom mom razočarenju „kumovalo”
je „neplanirano” dovođenje Lekovića, jer smo mi tadašnji
Zvezdini golmani imali obećanje kluba da neće doći niko nov. Ali,
neposredno po povratku iz Grčke, s Mediteranskih igara, iz novina
sam saznao da je došao Leković. On je prvi i dobio šansu, ali
sticajem okolnosti evo mene na golu.
- U kakvim si odnosima s Lekovićem?
- Odličnim! Ja sam pristalica one narodne ko dobro radi, dobro mu se
vraća tako da o nekoj ljubomori nema ni govora. Tako sam mislio i
govorio dok sam bio na klupi, tako mislim i sada, kad sam u prvom
planu.
- Od kojih protivničkih igrača
najviše strepiš?
- Protiv Bokšića sam branio
samo trening utakmice reprezentacije, ali slobodno mogu reći da je
izuzetan igrač. Totalno je nepredvidiv! Što se tiče ovih s kojima
se srećem iz nedelje u nedelju, videćemo - prave utakmice tek
nailaze, al’ ne daj bože da mi neko ostane u posebnom sećanju.
- Meni je ostalo u sećanju da si se,
pre godinu, dve, zabavljao s jednom Marinom...
- Joj, samo to nemoj da me pitaš?
Važi?
- Pa, nije baš da važi... Šta ima
loše u priči o devojkama?
- Ma, nema ništa loše u priči, već
u onome što sledi. Ranije sam često spominjao Marinu, pa su mnogi to
pogrešno protumačili. Čim bi neku utakmicu malo lošije branio,
odmah bi „padali” komentari da je to zbog nje ili izlazaka, što
nema blage veze.
Uostalom, kad čovek ima stalnu devojku živi mnogo urednije, a da ne pominjem to što sam ja zaista pravi profesionalac. Znaš ono: odmor posle svakog treninga, miran život, rano u „krevetac”...
Uostalom, kad čovek ima stalnu devojku živi mnogo urednije, a da ne pominjem to što sam ja zaista pravi profesionalac. Znaš ono: odmor posle svakog treninga, miran život, rano u „krevetac”...
Foliranje ne dolazi u obzir
- Daaa! Još glasnije! Tako nešto mi pre odlaska u inostranstvo sigurno neće pasti na pamet.
- Veruješ li u romantiku, vernost... ?
- Kad devojka zaslužuje da joj budeš veran, onda se to podrazumeva, a
ako nije toga vredna - glupo je i biti s takvom devojkom.
- Šta misliš, kome je u životu lakše - muškarcima ili ženama?
- Ženama! Po nekoj tradiciji, ja sam
taj koji mora da vodi računa o egzistenciji, dok ona treba da brine
o meni, da me dočekuje s putovanja, da me pazi, mazi, inspiriše...
- Šta te, kod devojaka koje srećeš,
najviše nervira?
- Kad su prepotentne, kad se prave
važne... Dakle, kad nisu prirodne.
- Šta kažeš ili uradiš kad želiš
da na nekoga ostaviš što snažniji utisak.
- Uvek nastojim da budem onakav kakav
stvarno jesam. Ako se tako nekome svidim, onda i neko dalje druženje
ima perspektivu, ako ne - nikom ništa. U svakom slučaju, foliranje
ne dolazi u obzir.
- Ti si jedan od retkih fudbalera koji
krajnje ljubazno odgovara na telefonske pozive obožavateljki.
- (smeje se) Jeste da me zovu devojke,
al' malo-malo pa se oglase beogradski mangupi, koji su mi već jednom
obili stan. E, da se to ne bi ponovilo, čim krenem na put ili u
karantin - u stan dolazi jedan od mojih drugova.
- S kim se najčešće družiš?
- Uvek sam se više družio s ljudima
van kluba, poštujući zlatno pravilo - bolje dobar drug, nego brat u
daljini. Trudim se da taj moj krug prijatelja ne bude velik,
već mali ali - pažljivo odabran. Evo, ovde je moj drug Šogun, koji
je jedan od najodabranijih.
- Kad smo se prošli put videli,
zaključili smo da si mnogo dobra duša. Pretpostavljam da se nisi
promenio?
- Pa, bilo je nekih malih korekcija,
ali ako je neko dobar prema meni, ja mu to duplo vraćam. Znaš,
vremenom shvatiš da je dosta onih koji jednostavno ne zaslužuju da
prema njima budeš dobar.
- Čula sam da si pri kraju više škole
za fizioterapeute.
- Dao sam sve ispite, tako da mi je
ostala jedino praksa, ali s njom će biti malo teže, jer bi trebalo
da obiđem sve kliničke i urgentne centre u Beogradu. Uz moje
sportske obaveze, to ni teorijski nije moguće, ali ipak se potajno
nadam da će se naći neko rešenje.
Pored toga, upisao sam i višu ugostiteljsku školu, jer planiram da zajedno s roditeljima otvorim restoran u rodnom Svetozarevu.
Pored toga, upisao sam i višu ugostiteljsku školu, jer planiram da zajedno s roditeljima otvorim restoran u rodnom Svetozarevu.
Šta bi bilo da sam ragbista
- Zavisi koliko čovek ume da ih ceni, tačnije koliko truda ulaže da bi do njih došao.
- Šta si kupio od prve veće love koju
si zaradio?
- Kupio sam bratu Zdravku Ladu
samara.
- Koje pitanje sam sebi najčešće
postavljaš?
- Da li je trebalo da uradim ono što
sam u određenom trenutku uradio.
- Gde trenutno živiš?
- Trebalo bi da do kraja godine
dobijem stan, a sad sam u ulici Albanske spomenice, preko puta Novog
groblja. Fin, miran kraj... (smeje se)
- Kojim se sportom nikad ne bi bavio?
- Ragbijem. Kad sam igrajući fudbal zaradio ovoliko ožiljaka, ne
smem ni da pomislim šta bi bilo da sam ragbista.
- Misliš li da dobro izgledaš?
- Uuuu, koje pitanje! Pa, nisam narcis da „visim” pred ogledalom.
- Koju muziku slušaš?
- Iako volim i stranu i domaću
zabavnu, ja se ne stidim da kažem da veoma često slušam narodnu.
Najviše mi se dopadaju Džej, Kris Ajsak i Bijelo dugme.
- Jesi li sujeveran?
- Imam neke svoje cakice koje mi nose
sreću, a od nedavno verujem i u gledanje u šolju. Goga, koja radi
u računovodstvu više ugostiteljske škole, gledala mi je u šolju i
toliko toga pogodila da je to prosto neverovatno.
- Poslednja knjiga koju si pročitao?
- "Kad su cvetale tikve".
- Tvoj omiljeni TV program?
- Vaša emisija na Trećem kanalu!
- Kad bi mogao da biraš, gde bi živeo?
- U Australiji!
- Kad si tamo bio?
- Nikad, zato toliko i želim da odem.
Tamo imam dosta prijatelja, ali uvek je tu prepreka od dvadeset
četiri časa leta. Prosto ne mogu da zamislim da tako dugo sedim
na jednom mestu.
- S kime bi voleo da se zaglaviš u
liftu?
- Uopšte ne bih voleo da mi se tako nešto desi, al’ ako baš „mora”
onda s mojom devojkom. Tako bi mi bar bilo interesantno.
- Kad bi sreo vanzemaljca, šta bi mu
rekao?
- Ništa. Pobegao bih, jer ko zna kakve
su mu namere. Kad su ovi naši „zemljani” takvi kakvi su, ko zna
kakvi su tek oni.
Lična karta:
Nadimak: Miloje
Datum i mesto rođenja: 30. 8. '71,
Svetozarevo
Visina: 190 cm
Težina: 82 kg
Visina: 190 cm
Težina: 82 kg
Boja kose i očiju: sve je smeđe
Tip devojke: moja devojka
Film: "Neopravdano odsutan"
Glumac: Klerk Gebl
Pevač/pevačica: Kris Ajsak, Kim Vajld
Boja: bordo
Cvet: ruža
Cigarete: ne pušim
Slovo: M
Broj: 1
Grad: Svetozarevo
Jelo: rolovana junetina
Slatkiš: Banana torta
Piće: Kokta
Jelo: rolovana junetina
Slatkiš: Banana torta
Piće: Kokta
Mane: pitajte Pujketa i Šoguna
Volim... mir, ali ga trenutno nema
Ne volim... da gubim u remiju
Izlazim u: Allo, Allo i Delfin
Doba dana: veče
Godišnje doba: leto
Najdraži stih: Ko se s nama druži...
Volim... mir, ali ga trenutno nema
Ne volim... da gubim u remiju
Izlazim u: Allo, Allo i Delfin
Doba dana: veče
Godišnje doba: leto
Najdraži stih: Ko se s nama druži...
Reci nešto lepo za kraj: Ćao!
Razgovarala: Brankica Treskavica, obrada: Yugopapir (Ćao, decembar 1991.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
