Dr Nele Karajlić, njegova životna priča (2. deo): Frajer je bio onaj ko zna Nerudu napamet!



Moja je raja vrlo rano čitala ozbiljno knjige. U ekipi smo imali stravične eksperte. Bilo je to vreme u kom nisi mogao drukčije da prosperiraš, to je bio kriterijum. E glavni frajer je bio onaj ko je znao Nerudu napamet, a ne onaj ko vozi BMW. To je bilo takvo doba, barem u našoj raji. Sada je sve drugačije. Ko zna Nerudu, on je kreten, a ko vozi BMW je čisti Bog

I tako smo 27. novembra 1984. šest meseci pošto je izašla ploča napravili u Rijeci zajebanciju, posle koje je nastala jedna od najvećih afera u istoriji jugoslovenskog roka znana kao "Afera Marshall", to jest, "Crko’ maršal!". Da smo to rekli u nekoj maloj dvorani u istoj toj Rijeci, u nekom klubu za dvesta ljudi, bio bi to dobar vic. Ovako, pred pet hiljada ljudi, oko toga je krenula velika fertutma i ta fertutma je rezultirala drastičnim smanjenjem nastupanja i pojavljivanja u medijima, onemogućila nas da sviramo i kasnije direktno uticala na raspad prve postave grupe ZP.

Bio je to prilično težak ispit za dvadeset godina, ali, eto, preguralo se.

Zabranjeno pušenje, ali ne i sunčanje: Ekipa u Neumu 1987. godine


2. deo



Onda je usledio drastični pad tiraža, a mi smo tada hteli da snimimo beskompromisnu ploču, duplu, i to je već u ideji izazvalo reakcije nadležnih u "Jugotonu" koji su pokušali da nas ubede da je mnogo lakše i bolje da snimimo ipak jednu "normalnu" ploču.

Otišli smo u Zagreb i, naravno, snimili dupli allbum "Dok čekaš sabah sa šejtanom", koji je u ekonomskom smislu bio neuporedivo slabiji od prvog "Das ist Walter".

Kasnije se ispostavilo da pesme sa "Šejtana" i danas najviše sviramo, da je ploča bila krcata hitovima koji su posle proradili na nekim drugim relacijama.

Pad tiraža prouzrokovao je pad prodatih svirki, samim tim i pad para, te je početkom ’86. došlo do ponovnog razlaza i u bendu smo ostali Sejo i ja, kao osnovni motor i autorski tandem.


Kusturica i safari



Tada nam se priključio Kusta. Imao je veću rupu između svoja dva filma, navežbao je bas i ’86, na ’87. snimili smo treći album "Pozdrav iz zemlje Safari" na kom su: Pišonja i ŽugaHadžija i BogDan Republike...




Promenili su se ljudi, Emir je svirao s nama i čak snimio dve pesme, bio na dvadesetak koncerata.

Snimio je i spot koji nikad nije emitovan na našim televizijama jer je Kusta "igrom slučaja" anticipirao krupne političke događaje u Bosni, pa i u Jugi, poznatu ateru "Agrokomerc" iz koje je kao glavni junak izašao kasniji kandidat za predsednika BiH Fikret Abdić.

U to vreme smo napravili svojevrstan korak unapred, u zvuku i pristupu svemu tome slobodno mogu reći da je taj album sa "Pišonjom i Žugom" bio mnogo uspešniji nego prethodna dva. U međuvremenu sam radio "Nadrealiste", ali onda bi morali za mene i svu tu priču izdvojiti pola broja! Skromno, a?

Na kraju 1989. snimamo i četvrtu ploču: "Male priče o velikoj ljubavi", značajni hit "Guzonjin sin", a u to doba već ide druga serija "Top liste nadrealista" koja je bila užasno popularna i koja je, između ostalog, u svom sklopu imala tekstove poput "Sarajevskog zida", farse svega što se kasnije u zbilji i dogodilo.

Odlučili smo da napravimo veliku turneju "Nadrealisti" i "Pušenje", gde bi Đuro otpevao nekoliko pesama, obrada Čole, Indexa...

1987: Emir Kusturica i Nele Karajlić
U januaru, februaru, martu i aprilu 1990. napravili smo veliki "Putujući zemljotres" koji je ujedno bio i poslednja turneja jedne tako velike muzičko-filmske ekipe, kao u bivšoj Jugoslaviji.

Posle toga mi smo se faktički nepovratno raspali...

Došlo je do idejnih i još ponekih razmimoilaženja između Seje i mene, znači između Makartnija i Lenona. Ja sam snimio treću "Top listu nadrealista", gde sam doslovno opisao ono što će se na užas svih nas dogodili godinu kasnije, u Sarajevu i šire.

Kad se završilo emitovanje te serije, krajem 1991. a početkom 1992, podvukavši crtu, shvatio sam da bi trebalo da (se) isparim!

Spakovao sam kofere, 3. aprila ’92. kupio kartu u Jugoslovenskom aerotransportu koji je još omogućavao prelazak iz Sarajeva u Beograd bez pasoša, pokupio četkicu za zube i kalodont i došao kod prijatelja u Beograd...

Onda je počeo rat. Eto, to je onako, ukratko.

Što se "Nadrealista" tiče, to je nastajalo spontano. O tome se ne misli puno. Ja verovatno imam prirodnu psihološku potrebu, neku vrstu egocentrizma koju mora da ima svako ko se bavi time da na neki "umetnički" način kaže to što treba, što mora da izađe.

Mi smo ta neka, uslovno rečeno, prva generacija koja je kad je rođena znala šta je to radio i šta je televizor, i onda smo s našim iskustvima i stripovskim obrazovanjem ušli u ono što se zove "sredstvo javne komunikacije", a danas vole da kažu medij.

Vrlo brzo smo shvatili da je to mnogo složeniji proces nego što smo kontali kad smo bili klinci.


Neruda ispred BMW-a



Što se školskih dana tiče, uvek sam bio solidan i perspektivan učenik, đak. To je i poruka mladim naraštajima, da se mora učit’ u školi i u životu...

Moj omiljeni junak je Mustafa Madžar. On nije iz stripa već iz knjige i on je rekao da je "svijet pun gada".

Od stripova se čitalo sve što se moglo dobiti u zemlji. Alan Ford, Korto Malteze, Lunov Magnus strip, Blek Stena, Komandant MarkStripoteke ove, one... sve smo to čitali, ali do neke mere, a onda smo počeli čitati knjige.

Moja je raja vrlo rano čitala ozbiljno knjige. U ekipi smo imali stravične eksperte. Bilo je to vreme u kom nisi mogao drukčije da prosperiraš, to je bio kriterijum.

E glavni frajer je bio onaj ko je znao Nerudu napamet, a ne onaj ko vozi BMW. To je bilo takvo doba, barem u našoj raji. Sada je sve drugačije. Ko zna Nerudu, on je kreten, a ko vozi BMW je čisti Bog!

Mora se učit u školi i u životu: Dr Nele Karajlić

Glavni gurui su bili oni koji ti objašnjavaju Ničea, Hegela, koji ti seru po kafani o ovome i onome...

U šestom osnovne uzeo sam Orvela ne shvativši ništa. U osmom sam skontao šta je hteo u "Životinjskoj farmi", a tek danas shvatam što je hteo da kaže u "1984".

U gimnaziji smo morali da čitamo ono školsko gradivo koje i ne treba da bude školsko...

Po mom mišljenju, u školi bi prvo trebalo da se čitaju savremenici da bi čovek znao o čemu se radi, a kad krene ozbiljno da razmišlja o životu, onda da čita Dostojevskog, Tolstoja...

To je moj predlog, verovatno glup, ali ja to tako doživljavam. Mi smo se tako obrazovali.

Vazda je bila prisutna kompeticija ko šta i koliko zna i može i zanimljivo je bilo živeti u takvom društvu gde kad izađeš ispred samoposluge da popiješ sok ili pivo ne pričaš o budalaštinama, već o tako lepim i ozbiljnim pravim stvarima... 

Andrić je moj omiljeni pisac. Najbliži je onome što mi radimo i živimo, ali nije on jedini slučaj niti je najbolji. Od pisaca na našem jeziku uz njega stoji Crnjanski, a tu je blizu, gura se i on, naravno, Danilo Kiš.


Domanović i Monti Pajton



Ipak, jedan od najuticajnijih, "off", jedan od preteča onoga što smo mi nazvali "novi primitivizam" bio je Radoje Domanović. Ne znam može li to za Huper, znaju li deca te priče? 

Monti Pajton je uticao na "Nadrealiste", Domanović i na "Pušenje", on je imao te ideje, te široke metafore poput "Vođe""Stradije", to je metodologija koju smo mi iskorišćavali u našim skečevima.




Od stranih pisaca tu je uglavnom "ćirilica", je l', Dostojevski, Puškin, ali da ne grešim dušu, postoji i jak uticaj posleratne (mislim na Prvi svetski rat) američke književnosti, i ja sam imao taj slučaj da za magistarski rad "obrađujem" Foknera.

Fokner je jako težak i danas ne mogu da ga svarim, ali pošto sam i ja doživeo taj rat, otprilike sam skonto na koji način on funkcioniše i od pisaca na engleskom jeziku, uz Džojsa, on mi je ubedljivo najbolji.

Šta nije u redu? Rekao sam magistarski umesto maturski rad (smeh)?

Pa, tu i nema neke greške. U to vreme su mnogi maturski bili ozbiljniji od mnogih magistarskih danas. Danas možeš magistrirati iz BMW-a, a onda ti BMW nije mogao ništa pomoć'... 

Ipak, mislim da sam ja greškom ušao u sve to, jer sa osamnaest nisam bio dovoljno pismen da bih o Fokneru kompetentno pisao...

Osim ljubavi prema književnosti, moja prva ljubav je bio i ostao FK "Željezničar". O tome sve ima u našim pesmama. Storija: FUDBAL.

Blizina stadiona, misterija koju taj sport ima, dimenzija iz koje je izašao, čini mi se da to više nije samo sport već i deo kulture jedne nacije i način razmišljanja.

Fudbal je uvek realna slika onoga što se dešava u tom trenutku u životu i društvu.

To je kao kad vadiš krv, krvna slika, kao izbori.

Kad pogledaš kako igra fudbalska reprezentacija, ne moraš imati izbore jer znaš ko će na tim izborima i da pobedi. Osim fudbala nemam nikakvih strasti ni poroka. A devojčica što se tiče i "tako toga", ne mogu se baš pohvalit’ (smeh!) Znaš šta, nisam imao vremena!


Sin, ćerka i Maradona



Imam dvoje dece. Jana je ćerka, osam godina, a Srđan je sin, godinu i po! Imena su dobili "većinom glasova u porodičnoj skupštini". Ne znam kakav sam roditelj, ali eto, mala je prošla s odličnim u školi. Valjda i to nešto znači.

Nataša Lučanin  u razgovoru sa Neletom
Mali ima neki svoj način odrastanja i rezonovanja i ne znam na šta će izać’. Levom šutira, to mi se sviđa! I ja sam kad sam bio mali bio jako nestašan. Ne sećam se toga, ali tako su mi rekli...

Neostvarena želja mi je da "odigram jednu" sa Maradonom. To je čudo. On je neki moj simbol (za)bune na ovoj planeti, koji je, verovatno, ne znajući šta radi, pokušao da ostane svoj u svemu onome što se zove šou-biznis.

Čovek koji je pokušao da zadrži svoje elementarne osobine ne želeći da previše ulazi u kompromis sa mašinerijom.

Uvek sam na strani onih koji su pojedinci u odnosu na mašineriju, tako da isto navijam i za Tajsona, za Denisa Rodmana.

Maradona je uvek imao taj impuls u sebi i to se videlo kad igra, svako ko prati fudbal morao je da zauzme neki stav prema njemu.

Ja ga čak nisam voleo. U doba kad je počinjao, imao je neku antipatičnost i negiranje onoga što zovemo ferplej; naročito kada je zabio gol Englezima rukom i kada je gospodin Šilton rekao da je to pitanje Maradoninog vaspitanja, što je apsolutno tačno.

Kad su se počeli valjati događaji koji su promenili moj život, počeo sam u odnosu na njih dvojicu da držim stranu Maradoni, jer Šilton, bez obzira koliko je to veliki engleski gospodin, predstavlja samo kariku u lancu jednog ogromnog mehanizma.

A ruka za koju Maradona kaže da nije bila njegova nego božja, predstavlja neku vrstu revolta. 

Meni je od svega najlepše što je taj potez bio kao vrsta rege protesta, neki krik...

Kao Marlijeve pesme, izvan racionalnog i realnog. Uradio je to kao što je Bob Marli napravio pesme za koje nema nikakve političke, ekonomske, filozofske osnove...

Maradonin stil igranja fudbala je rege! To je krik trećeg sveta.

Kada bih sad, s ove distance, birao ritam sopstvenog krika, to bi sigurno i definitivno bio pank

Nemam nekih određenih planova. Izaći će CD iz novog Kustinog filma. Takozvani glumački planovi još ne postoje. Da. 

Moraću da razbijem jednu iluziju vezanu za moje pojavljivanje u TV mediju, a trebalo bi da spada pod "glumačko umeće".

Kod mene to nije gluma. To je jedan sastojak života. Koliko mogu da imitiram, ja toliko i guram. Niti sam glumački talenat, još manje kapacitet. Tu se uglavnom radi o nekom mom impulsu. 

Glumac ima kontrolu (u većini slučajeva) nad tim što radi, a ja .... Slabo. Ja to više onako, volim da se zajebavam pred rajom.

zabeležila: Natalija Nataša Lučanin, obrada: Yugopapir (Huper, oktobar 1998.)



Kraj 2. dela - 1. deo je OVDE



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)