Grupa Beograd: Njihov prvi album "Remek-depo" nije bezdušna, suva elektronika (1983)


Obično se dešavalo da su demo-snimci odmah išli na radio. Tu je bio onaj Radojica koji je stalno bio tu okolo i znao nas. Čim smo imali neke demose, on bi ih odmah odneo na radio. Sloba Konjović je to čuo, pa se i on malo založio, a Marko Janković takođe

Početkom januara treba pripaziti na izloge sa pločama: ako sve bude po planu, prvi album grupe Beograd će biti među nama. Trio je proveo subote i nedelje septembra i oktobra sa tandemom Aleksandar Habić, producent Đorde Petrović, snimatelj, u Studiju 5 PGP RTB-a

Pored svih nepredvidivosti i teškoća studija, Dejan Stanisavijević i braća Ljuba i Mića Bubalo su odradili dobar posao. 

Ploča "Remek depo" nije suva elektronika ili, pak, bezdušna mašinska preciznost. Bez obzira što je većina instrumenata iz "novije generacije" (ritam mašine, sintisajzeri, sekvencer, itd), veštom rukom su uklopljeni pravi bubnjevi, truba (Stjepko Gut), saksofon (Pol Pinjon), gitara i akustični klavir, tako da konačan rezultat sadrži u sebi različite atmosfere koje se interesantno smenjuju jedna iza druge.



Kratak razgovor koji sledi je vođen u toplom podrumu grupe Beograd.

Dejan je obučen u moon shoes, zelene somotske pantalone, oker košulju i crnu majicu. Kosa je čista, a on je nenašminkan i dobro raspoložen.

- Kako gledaš na Beograd iz vremena prvog singla?

- Onda nas je bilo četvorica: Roda, Mića, Ljuba i ja. To je bio glup period, meni se to nije dopalo. Kao prvo, omašila je produkcija, u stvari, ona štransovanja i sva ta sranja. Nije mi bilo lepo.

- Kako se uopšte desilo da taj sing izađe za "Jugoton", pošto sada radite za PGP RTB?

- To su sve sredili Mića i Ljuba. Odneli su demo-trake koje smo radili kod Saše Habića. Stalno su išli u Zagreb i potpisivali nešto, a ja nisam znao šta se dešava.

Onda smo uvežbali dve stvari: Roda je svirao klavijature, ja isto, Mića je čačkao ritam mašinu, a Ljuba je svirao bas. Nije ispalo ono što je trebalo da ispadne. Tu je Roda bio sasvim prolazan čovek.

- Kako se on zove?

- Aleksandar Rodić. Sada svira sa Pilotima.

- Šta se posle dešavalo, bila je neka pauza?

- Tada još nismo imali "tejp", što je važna stvar. Zezao sam se kod kuće sa kasetofonima; imao sam dva komada i nešto nasnimavao. Posle je Ljuba kupio četvorokanalni magnetofon, a imali smo i dve ritam-mašine.


Ja sam to uzeo kod sebe, pa sam radio razne stvari i tako su nastale te numere. 

Saša je tu bio dosta prisutan; ja bih nabacio nešto na traku, a on bi to slušao pa bismo zajedno tražili neka nova rešenja. Tako su se skupile stvari za album. 

Bilo je više materijala: meni su se sviđale neke stvari za koje sam hteo da idu na ploču, ali se ostali nisu složili.

- Koje instrumente koristite?

- Ritam-mašine Roland T.R. 808 i C.R. 78 i sintisajzere Korg 20, Korg monopli, Korg polisiks, Oberhajm sa četiri glasa, Profet 1, Aria bas itd.

- Da li ste namerno od početka koristili ritam-mašinu, ili ste hteli pravog bubnjara pa ga niste našli?

- Ja nikad nisam imao iskustva sa živim bubnjarem, nisam znao da je to frka, pa sam onda, kao, pribegao ritam-mašini. Ja sam u sve to uleteo sasvim slučajno: čuo sam neke stvari sa ritam-mašinom i to mi se jako dopalo. 

Tada sam shvatio da mogu sam da sednem i radim nekoliko stvari u isto vreme a da ne zavisim od drugih ljudi.

Sada bi mi bilo teško da radim sa živim bubnjarem; čak i kad bih hteo, ne bih znao gde da ga nađem. Trebalo bi da tražim nekoga ko ima dobar komplet i prostoriju za vežbanje gde bih mogao da namestim koliko-toliko pristojan zvuk.

- To znači da u principu ne izbegavate bubnjara?

- Ovde nema dobrih bubnjara, što ne znači da ih mi izbegavamo. Po mojoj ideji, od samog početka snimanja albuma bio nam je potreban čovek za bubnjevima. Samo u pesmi "Kontrolori" imamo pravi bubanj.



- Kada ćete da počnete sa koncertima?

- Mislim da bi to trebalo da krene krajem januara.

- Da li je u pitanju neka turneja većih razmera?

- To ne znam. Treba sve organizovati, naći menadžera... To se kod nas sve jako sporo odvija. Mada se meni lično svira.

- Ako bude svirki, hoćete li da idete u ovoj postavi ili u nekom proširenom sastavu?

- Isti ovaj sastav, možda sa Habićem da radi zvuk ako ga ne bude mrzelo.

- Da li misliš da ste ovu ploču mogli da snimite i u nekom manjem studiju, recimo na 16 kanala?

- Isto ovako? Ne.

- Da li je ovaj kvalitet zasluga 24 kanala?

- Naravno, ali maksimum nije izvučen. Studio 5 nije baš u najboljem stanju. Da smo radili u studiju 6 Radio Beograda ili u Pančevu verovatno bi bilo bolje.

- Da li misliš da ste relativno lako došli do svega ovoga što ste uradili ili je to bilo nešto mukotrpno?

- Nije bilo mukotrpno.

- Da li su ljudi bili blagonakloni prema vama?

- Da, bili su OK. Sve je to išlo spontano; nikoga nismo jurili ili ubeđivali. Nismo se mučili, nismo se vukli po podrumima. Nemamo neku takvu priču. 

Obično se dešavalo da su demo-snimci odmah išli na radio. Tu je bio onaj Radojica (rock alternativa) koji je stalno bio tu okolo i znao nas. Čim smo imali neke demose, on bi ih odmah odneo na radio. Sloba (Konjović) je to čuo, pa se i on malo založio, a Marko (Janković) takođe.

- Koliko misliš da nekom znači ovaj intervju ako nije čuo ploču?

- Može da znači nešto, mada iz čitanja ne možeš sve da ukapiraš.

- Koliko trenutno imaš potkošulja na sebi?

- Trenutno? Dan je lep, što znači dve ili tri. To je moj appearance, ako tako može da se kaže. To se ne vidi na prvi pogled.

razgovarao: Goran Vejvoda, foto: Rodoljub Jovanović, Milan Dostanić (Rock 83, januar 1983.)





Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)