Čobi, Zoran Slavnić, Krešo Ćosić i Dragan Kapičić, zajedno u JNA: Služili su stari kadar - artiljerija!

Februar 1976: Fudbalska reprezentacija Jugoslavije prekida zimski raspust i seli se u toplije krajeve - putuje za Tunis i Alžir, na međunarodne turnire na kojima će im protivnici biti Alžir, Švedska, Irak... FSJ je angažovao specijalan avion, koji će sleteti i u Split, da bi "pokupio" igrače Hajduka, a Jovan Aćimović je u Tunisu proslavio pedesetu utakmicu za državni tim... Dinamo se vratio u vrh jugoslovenskog fudbala. "Modri su ponovo ekipa šampionskih mogućnosti", tvrdi trener Mirko Bazić i posebno ističe sjajnu igru Rajka Janjanina... Na košarkaškoj utakmici Partizan - Lokomotiva (111 - 105) briljiraju Dragan Kićanović i Nikola Plećaš, koji ponaosob postižu 40 poena... Istu, ako ne i još bolju igru pruža Mirza Delibašić, u okršaju beogradskog Radničkog i sarajevske Bosne... A domaći košarkaški tereni su itekako prazniji bez Slavnića, Jelovca, Kapičića, Ćosića, Šolmana, Ivkovića, koji svi služe vojsku na jednom mestu, u Zagrebu, na čemu je vojnim vlastima posebno zahvalan selektor Mirko Novosel, koji se trudi da ekipu zadrži u formi uoči predstojećih Olimpijskih igara u Montrealu. U zagrebačkoj kasarni Borongaj je i popularni pevač Vladimir "Ko te ljubi dok sam ja na straži" Savčić Čobi - a tu je i jedan od najboljih jugoslovenskih stonotenisera Milivoje Karakašević, mada se u ovom tekstu on ne pominje...

"Čobi je naučio Kaponju da peva, Kaponja nije naučio Čobija da - igra košarku. Kapičić je bio predviđen za nišandžiju: računalo se na njegove izuzetne streljačke sposobnosti ispod koševa. Od tog plana sa sjajnim košarkašem nije bilo ništa. Na topu ima kabina u kojoj sedi nišandžija, a Kaponja nije mogao da... uđe u kabinu"

Kroz sumrak, kroz grad, idu. Visoki vojnici, jedan ima naočari, jedan brkove... ima ih više: jedan, dva, tri, četiri, pet. Vojnici, izašli u grad, idu u kafanu? Ne!

Nose crvene, žute, plave, torbe...

... "Moje patike su pocepane" - kaže jedan.

... "Šta ćemo da radimo večeras?" - kaže drugi.

... "Najviše mrzim trčanje gore-dole" - kaže treći.

Vojnici - košarkaši, idu na trening, uveče.

Dragan Kapičić, Vinko Jelovac, Zoran Slavnić, Krešimir Ćosić, Damir Šolman i Dragan Ivković, svi su u Zagrebu, svi se pripremaju za Montreal.

Za njih nije bilo kreveta, ni odela. Za njih je sve moralo da se šije, i da se prave kreveti, i cipele, i čizme, nove.

- Napatimo se kad kopamo rovove, to je prava muka. Mi moramo da kopamo mnogo više nego drugi: kad bi kopali koliko ostali, ne bismo mogli da se smestimo u rovu.

To su priče tih visokih vojnika, to su dani u vojsci, to i... druge priče, iz kasarne.


Sa nama će biti Slavnić!



Damir Šolman - poslednji dani sa
brižljivo negovanim šiškama
Zoran Slavnić je prvog dana u vojsci bio ćutljiv, mislio je - zašto to ne reći - na ženu. 

I drugi su, valjda, mislili na žene, neko na devojku, neko na...

Ko bi to znao?

Jedan momak je prišao Slavniću.

- Ej, znaš šta sam čuo?

- Šta?

- Sa nama će biti Slavnić, košarkaš!

- Da, i ja sam čuo - rekao je Moka.

- Znaš, nastavio je vojnik - ja njega lično poznajem, iz Beograda...

Upoznali su se. Smeh. 

- Nemoj ovo da pričaš, molim te, rekao je vojnik.


Otvara pisma i pakete



Moka zaobilazi svog vojničkog 
drugara Ćosu
Slavnić, inače, ima jedan vrlo delikatan posao: on prima pakete za vojnike, i poštu, i zato je vrlo popularan, i kao vojnik. 

On mora da otvara, da pregleda pakete.

U paketima ima kobasica, sira, jabuka, i čega sve nema upućenog njima, vojnicima. 

Ima i kolača, pa se i Moka, mršavko ugojio - tri kilograma.

Slavnić je u kasarnu uneo i opremu, za trening. Negde su, međutim, nestala dva dresa, crveno-bela, Zvezdina

Slavnić je odustao od "istrage".

Javio je Zvezdi da mu pošalje nove majice.

Dva vojnika su sami rekli Slavniću da su dresove uzeli oni, ali, o vraćanju rekli su, nema ni govora, ljutio se on ili ne, njima će to zauvek biti lepa uspomena.

Slavnić je oprostio "krađu", razume se.

Inače, Slavnić je imao najveće "muke" sa svojim kapetanom, Milijankom Markovićem, "partizanovcem", jer, bili su na neki način, rivali. Moka:

- Želeo sam da dokažem kapetanu da ne mrzim Partizan, i doveo sam u kasarnu njegove ljubimce, Kićanovića i Dalipagića. Kapetan je bio zadovoljan, rekao je: "Sad ti verujem!"

Otada, i Slavnić je ljubimac kapetana Markovića.


Moj drug Resli Ziba



U poseti Jelovcu i Kapičiću: N. Plećaš i R. Gospodnetić 
Sa Vinkom Jelovcem su u istoj kasarni i Dragan Kapičić i Dragan Ivković Tvigi i popularni pevač Vladimir Savčić Čobi.

Vinko je najviši, i najteži vojnik u kasarni, i čim nam je rekao taj podatak, zahtevao je, da posle ne bi zaboravio, da se "u tekstu" obavezno spomene njegov najbolji drug Resli Ziba.

- Ziba mi često kaže: "Stavi me u novine, molim te!", i obećao sam mu da ću ga "staviti" - veli Vinko. - Ziba je, inače, moj desetar, i moram da ga poštujem.

Vinko je, kao što je rečeno, najviši vojnik u kasarni, a Ziba - najniži.

Niko Vinka u životu - kaže - nije prevario kao Tvigi Ivković. Reče on, jednom, Vinku: 

- Kapetan je rekao da opereš pod hodnika. 

Vinko je izvršio zadatak.

Kapetan je, međutim to zaduženje dao - Ivkoviću.

- Birali smo - priča Jelovac - i najveću "pričalicu" u bataljonu. Ispred svih je bio jedan Dragan, "direktor".

Taj Dragan je svima pričao da je direktor jednog preduzeća, što se pokazalo kao - netačno.


Mirko Novosel: Korisno, ali...



Selektorova je poslednja: Mirko Novosel (okrenut
leđima), desno: Milivoj Omašić i Dragan Ivković 
- Ovo što su nam ključni igrači, srećom, na jednom mestu, jedina je naša, kakva-takva šansa da se pripremimo za Montreal. 

Zamislite šta bi za nas značilo kad ne bi mogli da igraju Slavnić, Ćosić, Jelovac...

Sovjeti ne mogu da nađu zamenu za jednog Sergeja Belova...

Sada treniramo samo triput nedeljno, a to je malo.

S početkom marta, počećemo da radimo još ozbiljnije.

Hteo bih, na ovaj način, da se zahvalim vojnim vlastima, što su nam izašli u susret.

Mi smo svesni da je ova sezona najteža u istoriji naše košarke, jer će budući olimpijski turnir biti najjači u istoriji amaterske košarke, i već sada mogu da kažem da bi za nas, u konkurenciji Sovjeta, Amerikanaca, Brazilaca, Italijana i drugih, osvajanje bronzane medalje bio - podvig.


Tandem: Kaponja - Čobi



Kapičić - protiv logorovanja!    
Dragan Kapičić i pevač Vladimir Savčić Čobi, iz Beograda su krenuli zajedno, sada su u istom rodu - artiljerija - i u istoj bateriji.

- Čak smo i na istom topu "dodavači", on levi, ja desni - priča Kapičić.

Čobi je "naučio" Kaponju da peva, Kaponja nije naučio Čobija da - igra košarku.

Odmah po dolasku u kasarnu, Kapičić je bio predviđen za "nišandžiju": računalo se na njegove izuzetne streljačke sposobnosti ispod koševa. 

Od tog plana sa sjajnim košarkašem nije bilo ništa.

Na topu ima kabina u kojoj sedi "nišandžija", a Kaponja nije mogao da... uđe u kabinu.

Šator u kojem vojnici spavaju - Kaponja ne voli.

Svi leže poprečno, Kaponja uzdužno, inače mu vire noge.

Kako li je tek Krešimiru Ćosiću?


"Bicikl" za Tvigija



Čobi - stručnjak za vatromet
Dragan Ivković je "stari vojnik" pa mu je, kako sam kaže, to ispalo - najveći problem.

- Morao sam da Kaponju učim mnogo čemu, a to, stvarno, nije lako - kaže Tvigi.

Ivković je prisiljen da vodi brigu o tome kad oni, košarkaši, idu u "kantinu", na piće.

Jer, kad uđu Vinko, Kaponja, Tvigi i, s njima, i pevač Čobi, za ostale - nema mesta.

Često, uz to, nestane i sokova, i ostalog čega u "kantini" ima.

- Mene, starog vojnika, uspeo je da "nadmudri" samo Čobi: napravio mi je "bicikl".

Šta je "bicikl"?

To je kad vam neko, dok spavate, između prstiju, stavi papir i - zapali ga.

Ivković je, zbog plikova, koje je dobio na prstima, dobio i sedam dana poštede, pa se, ipak, zahvalio Čobiju, na "biciklu".


Šolman kao "svedok"



 Ćosić: "Bolje da ništa ne 
komentarišem... "  
Krešimir Čosić nije bio naročito govorljiv, žalio se na bolesne "sinuse".

Kaže, ne zna šta bi mogao da priča o tom vojničkom životu. 

Njemu je stalo da se što bolje pripremi za Olimpijadu, a ovim dosadašnjim pripremama nije zadovoljan.

Jer, trenira se suviše malo.

Kako on, onda, može da računa na to da će da se suprotstavi jednom, recimo, Aleksandru Belovu

A taj Belov je nezgodan momak.

Ima tolike utakmice, a Ćosić, nema.

Gde su njemu utakmice?

Sem toga, izgubio je i gipkost.

A šta se bez gipkosti može?

Ništa.

Treba, dakle, nešto hitno preduzeti, za gipkost.

Damir Šolman je i u uniformi ostao tih, odmeren, momak.

Pazi na svaku izjavu, na svaku reč. 

Njemu su vojnici tražili, da im se potpisuje u pisma, jer oni kod kuće "neće verovati" da su služili vojsku sa njim, sa Damirom Šolmanom. 

Damir se potpisao, čitko. 

Zar to nije lepo kad ti traže potpis, da ga vide tamo, kod kuće, prijatelji, deca, i ostali?

Šolman je, uz to, u kasarnu doveo ceo svoj tim, Jugoplastiku.

Neka momci vide, neka pozdrave Jugoplastiku!

Neka Ziba kaže da je lično razgovarao sa Vinkom Jelovcem.

Neka Zoltan i Miroslav pokažu "pravi" Slavnićev dres.

Neka se Kapičić seća Kirila koji mu je dao reč da će samo zbog njega od sad da navija za Zvezdu.

Iako do sad uopšte nije bio navijač.

To su te priče.

To su, ukratko, trenuci naših reprezentativaca, vojnika.

To su - priče iz kasarne.

Zabeležio: Stefan Grubač (Tempo, februar 1976.)




Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)