Miodrag Andrić: Tako mi je normalno da me svi zovu Ljuba Moljac! (1981)

Jul 1981: I pored takozvane "ekonomske krize", koja se na prostor Jugoslavije uselila početkom osamdesetih, statistički podaci govore da naši ljudi godišnje bacaju 500 hiljada tona hleba! Stručnjaci su izračunali da je to vrednost oko 350 hiljada tona brašna, što opet, u dinarima, iznosi oko četiri i po milijarde. Izračunato je da bi takva količina hleba podmirila godišnje potrebe neke metropole s dva i po miliona stanovnika... Glumica Branka Veselinović nedavno je gostovala u Australiji i odlučila da čist prihod sa turneje - u iznosu od 7,4 miliona starih dinara - pokloni distrofičarima. Nije to bio prvi put da poznata glumica misli na one kojima je u životu najteže, ali je ovaj gest zabeležen jer su Ujedinjene nacije 1981. proglasile Međunarodnom godinom invalida... Od početka jula, pa sve do kraja avgusta, na malim ekranima se u terminu od pola četiri do pola šest prikazuje "Letnje popodne": sastoji se od jedne epizode feljtonske serije o istoriji stvaranja Holivuda, jednog igranog filma ili serije, te na kraju - crtanim filmovima. Ovo je prvi put da JRT uvažava činjenicu da mnogi ljudi leti ne idu na godišnji odmor, te ostaju u hladovini, uz osvežavajući Fla-Vor-Aid i svoje male ekrane. Inicijator ideje je urednik filmskog programa TV BG Radoslav Zelenović, koji obećava pregršt dokumentaraca o slavnim glumcima - Bogartu, Dinu, Velsu... Da li će se nešto od toga pogledati i u kući popularnog komičara Ljube Moljca?    

"Ja ne bih mogao da ne radim, a veoma se trudim da svoj posao obavljam savesno i profesionalno. Kad ne bih imao posla, kad me ne bi tražili, bio bih u stanju da iziđem nasred Terazija i napravim predstavu, a zatim bih šeširom skupljao pare od posmatrača"

Novobeogradski blok 45. Dvospratne kuće preko puta Ade Međice, s pogledom na predivan kej i još lepšu Savu, pre osam godina primile su i porodicu Andrić. Otac porodice je glavom i brkovima popularni Ljuba Moljac ili, kako mu u krštenici piše, Miodrag Andrić. Po ovom poznat je i televizijskim gledaocima, posetiocima mnogobrojnih estradnih scena i, naravno i pre svega, publici »Ateljea 212«, čiji je stalni član još od studentskih dana.

I tako, jednog sunčanog dana, obresmo se u Nehruovoj ulici tog 45. bloka i nakon dobrog lutanja zazvonismo na vrata Andrićevih. Onako uzgred, upitali smo domaćine kako se snalaze kad se uveče vraćaju kući i kako ne zalutaju.

Andrići na okupu, leta 1981: Jelena, Miodrag, Nenad, Nevenka

Odgovorili su da su navikli, a Ljuba nam je, uvek spreman na dobru šalu, rekao kako nekoliko godina nisu imali zavese na prozorima, pa su njihovi gosti mogli lako da ih pronađu.

- U ovaj stan smo se doselili kad je Nenad imao pet, a Jelena dve godine, gotovo uglas kažu Andrići. - Do tada smo, inače, stanovali u sobičku pet sa šest. Onda nismo mogli da se priviknemo na ovaj »ogroman« prostor (stan je dvosobni), pa smo stalno sedeli u, takozvanoj, trpezariji.

- Stan nam je ličio na hipodrom i bio je prazan sve dok se nismo navikli, nastavlja Ljuba, koji je poprilično pričljiv, što će se iz daljeg teksta i videti. - Prosto nisam verovao da je sve to naše i sve sam čekao da dođe neko i otera nas.

Priča Ljuba kako ih je društvo preseljavalo i kako je bilo smešno kad je jedva jedna prostorija mogla da se sredi.

- Ne patimo od kupovine stvari, opet će njih dvoje, već nam najveće zadovoljstvo pričinjavaju putovanja. Gotovo sav novac koji se zaradi ode na to.

Tako počinje naš razgovor, a njihova priča i njihovo druženje počelo je pre gotovo petnaest godina. 

Zabavljali su se nekih sedam meseci i nakon toga se venčali. I od tada, Ljuba je stalno u pokretu, dok Nevenka vodi svu brigu oko dece i kuće. 

Ona ne radi i veli da joj to ne pada teško, jer može potpuno da se posveti trinaestogodišnjem Nenadu i desetogodišnjoj Jeleni. Dan joj je ispunjen druženjem s decom i kućnim obavezama, a noć čekanjem supruga s predstave ili s puta.

- Nena nikad ne zaspi pre nego što ja dođem, veli Ljuba, svakako ponosan zbog ovoga.

- Kako da zaspim, kad uvek dovede ponekog, a ni kafu ne ume da skuva,  kroz šalu će Nena.

Brak nakon sedam meseci zabavljanja: Miodrag i Nena 
- E, vala stvamo veze nemam s kućnim poslovima. Ne mislim pri tom na ove »ženske« već i one »muške«. Nena je pravi majstor za sve - od elektrike, pa do krečenja. Nju sve to interesuje i ima smisla za sve živo.

Saznajemo da je Ljuba strastveni sportist - ne propušta ni jednu utakmicu preko televizije, kao ni ostale sportske manifestacije, a atletika mu je u malom prstu. Naravno, ni jednim sportom se ne bavi, ali se zato u svaki odlično razume. Dovoljno, zar ne? 

A, ima li boljeg sporta od glume, koja i te kako iscrpljuje čoveka i drži ga u stalnoj kondiciji. 

Za Ljubu se može slobodno reći da je maratonac, jer one scene koje obiđe tokom godine, nije lako pretrčati, a uvek imati vatrene navijače.

- Do sada, a više od decenije i po bavim se ovim poslom, nisam imao ni jedan dan bolovanja. Ne priznajem lenje ljude, mislim pri tom i na svoje kolege, koji sede, ništa ne rade i kukaju nad svojom sudbinom. 

Ja ne bih mogao da ne radim, a veoma se trudim da svoj posao obavljam savesno i profesionalno. Kad ne bih imao posla, kad me ne bi tražili, bio bih u stanju da iziđem nasred Terazija i napravim predstavu, a zatim bih šeširom skupljao pare od posmatrača. 

Strašno volim vredne ljude. Talenat je jedno, ali je rad najvažniji.

- Dešavalo se Ljubi da ima generalnu probu, a da uveče gostuje u nekom drugom gradu,  priča Nena. - Pa kako to biva, zakasni i na poslednji autobus. Nikad mu nije palo na pamet da ne ode, već sedne u taksi i na vreme stigne. Kad on nešto obeća, to će i ispuniti i nema sile koja će ga sprečiti. Strašno profesionalno shvata svoj posao.

- Samo jedanput nisam otišao na koncert »Rokera s Moravu«, jer mi se dogodilo da sam zaboravio i još mi je krivo zbog toga. Ja ni jedan prekršaj do sada nisam zaboravio, ni u pozorištu, ni ovako. A imam ludu sreću da me na granici uvek pretresaju, jer pomisle da sam neki švercer.

Lutkarsko pozorište Andrić
To me prati kroz ceo život.

Tako, dok sam bio klinac i stojim pred bioskopom i čekam da kupim kartu od tapkaroša, milicionar obavezno mene pozove:

»Dođi ovamo, ti crni!«

A ja ni za sebe nemam kartu. Valjda im ličim na takvog.

Kao klinac koji je rođen na Čuburi, a docnije se preselio na Crveni krst, nikad ga nije interesovala gluma. Naprotiv, ona mu je bila neka vrsta male sramote. Pri tom je, kao i svi njegovi vršnjaci, obožavao fllm i uživao u toj glumi.

Ali, kako to već život izrežira, preselio se u kraj blizu Beogradskog dramskog pozorišta, počeo da statira u nekim predstavama, počeo da druguje s pravim glumcima i otišao na prijemni ispit za tadašnju glumačku akademiju. 

Položio je »iz cuga«, a veli da mu to odmah nije uspelo, više i ne bi pokušavao.

Još kao student postao je prvo »vanredni«, a potom i »redovni« član »Ateljea«. Igrao je u mnogim televizijskim serijama, dramama, filmovima, a nedavno smo ga gledali kao voditelja kviza u zabavno-muzičkoj TV seriji »Zvezde koje ne tamne«, koja će biti nastavljena. 

Inače, ovaj nadimak Ljuba Moljac dobio je još pre predstave »Balada o Ljubi Moljcu«, kad je išao po studentskim priredbama i igrao tog fudbaskog lažova po tekstu Dragana Aleksića.

- Meni je to tako normalno kad me ljudi zovu i imam utisak kao da i nemam drugo ime. Tako me zovu i familija, deca. A taj lik je, zaista, izuzetan i snimio sam ga za televiziju. Nisam video kako to izgleda, ali oni koji su gledali kažu da je izvrsno.

Inače, Ljuba ima teoriju da onaj ko mnogo ne laže, mora da bude loš čovek, a onaj ko uopšte ne laže, taj je već bolestan. 

Naravno, mi nismo stekli utisak da je Ljuba onaj Moljac iz predstave, jer sve što kaže, zvuči iskreno. No, vratimo se ponovo na porodični život.

Jamb: zabavnije od pranja sudova
- Kako živimo? kao pita se Ljuba. - Živimo idealno, divno, svi se volimo, sve je super - pravo licidersko srce. Šalim se, zaista se divno slažemo, družimo, pravi smo drugari.

- Od kako smo se venčali, mi ne prestajemo da se igramo,  kaže Nena. - Uvek nađemo neku zabavu - ili sve četvoro, ili nas dvoje, koji smo pravi fanatici kad je »jamb« (igra kockicama) u pitanju.

Tako, na primer, ne uspem ni da operem sudove posle ručka, a Ljuba je već doneo kocke i druge obaveze ne postoje.

Lako je Neni i Ljubi kad imaju dvoje divne dece, koji su odlični učenici i s njima nema nikakvih problema. Oboje vole sport, trenutno im je karate glavna preokupacija. 

Nenad je i strastven matematičar (bio je prvak na gradskom takmičenju). 

Po svemu sudeći, ni jedno od njih neće se baviti glumom, mada se nikad ne zna, a Nena, kojoj je ljubav bila muzika, ne želi da joj se i deca time zalude, pa da se razočaraju. 

Tako se može steći utisak da svako bira ono što voli, nema zabrane i života pod stegom. 

Porodica Andrić jedna je od retkih skromnih i jednostavnih, onih, kako bi se reklo, običnih. A ovakav uspeh i popularnost Ljuba bez sumnje može da zahvali baš toj svojoj jednostavnosti. 

O poslu nismo baš puno govorili, a možda nije ni potrebno. Do sada su svi znali i znaju za Ljubu Moljca, a mi smo pokušali da samo malo zavirimo i u njihov porodični mir. Verujemo da ih nismo puno omeli. Njihova igra se nastavlja!

napisala: Vesna Adamović (Nada, jul 1981.)








Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)