Enco Lesić, producent legendarnih albuma YU rocka: Jedno popodne u studiju Druga maca (1982)

Decembar 1981: Rolingstonsi na američkoj turneji. Koncert u Sent Luisu, Mik Džeger odeven u američku zastavu. Dežurni izveštač se pita: "Može li ovaj bend i posle dvadeset godina delovanja da opstane na rock sceni?!"... Svet se divi britanskom plesačkom paru Džejn Torvil i Kris Din, koji su evropski i svetski prvaci u 1981. I dalje se pripremaju za predstojeća prvenstva, kako bi ostali na vrhu - najveća im je želja da osvoje zlatnu medalju na sledećim Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu... Glavne zvezde domaćeg novogodišnjeg programa su Milena Dravić i Dragan Nikolić... Milena je bila i zvezda najgledanijeg jugoslovenskog filma 1981. godine - "Laf u srcu", gde je, naravno, glavni "laf" ipak bio Nikola Simić... Vredi napomenuti i da su među deset najgledanijih filmova koji su kod nas prikazani u tek završenoj godini - osam mesta zauzela dela domaćih autora - drugoplasirani: "Banović Strahinja", "Neka druga žena", "Sjećaš li se Doli Bel", "Ljubi, ljubi, al glavu ne gubi", "Samo jednom se ljubi"... A na domaćoj pop sceni popularnost jednog muzičkog studija zaintrigirala je čak i novinarku časopisa Nada, koja do tada nije znala skoro ništa o procesu snimanja muzike. Nema veze, naučiće ponešto od Enca Lesića - u njegovoj "Drugoj maci"...   

"Svirka, međutim, još ne može da počne. Rekoše nam da treba proveriti da li su frekvencije instrumenata u dobrom međusobnom odnosu. Oči su uprte na takozvani analajzer. Gledamo i mi u ekran, ali sve što vidimo su neki zeleni stubići koji neverovatnom brzinom skaču"

U jednom savremenom muzičkom studiju, poput Aladinove čarobne lampe, neka početnička rok grupa, čiji se talenat pre nazire nego što je oformljen, može da napravi snimak savršenog kvaliteta. Instrumenti i glas pevača, tehnički popravljani, doterivani i ulepšavani kao žena u kozmetičkom salonu, zazvučače kao da dopiru iz svemirskog broda.

Čudo je ovaj studio. 

Može vam se učiniti kao da ste u svemirskom brodu (pod uslovom da ste u njemu bili) ili u pilotskoj kabini. 

Enco Lesić za miks-pultom
Čujemo zvuk mlaznog aviona koji nam probija uši, ali nema izgleda da ćemo poleteti. 

Piljimo u ogroman komandni sto sa stotinama dugmadi u svim duginim bojama.

Za stolom sedi momak, dodiruje svemoćnu dugmad hitrim, preciznim pokretiina, kao da svira desetinu instrumenata u isto vreme.

Saznajemo da je svaka grupa dirki instrument za sebe. U dugmadima se kriju i bas gitara i bubanj, i truba, i činele... 

Kakva je magija studio brzo smo shvatili. Dovoljno je pritisnuti dugme "reverb", pa da imate utisak da zvuk dolazi sa udaljenosti od 300 metara, iz akustične sale ili pak iz bureta... 

Samo pritiskom na neko dugmence, uspostavlja se komunikacija sa drugim delom studija u kojem su muzičari sa svojim isntrumentima. Oni su opkoljeni mikrofonima, upleteni u gajtane, kao u ribarsku mrežu.

Svirka, međutim, još ne može da počne. Rekoše nam da treba proveriti da li su frekvencije instrumenata u dobrom međusobnom odnosu. Oči su uprte na takozvani analajzer. Gledamo i mi u ekran, ali sve što vidimo su neki zeleni stubići koji neverovatnom brzinom skaču. 

Pomislimo - EKG zvuka

Smanjuju se visoki, duboki tonovi. Saznajemo da tu veliku ulogu igra i "digitalni zakašnjivač" koji snimljeni glas ili instrument pušta da zazvuči sa programiranim zakašnjenjem, kako bi se dobio odgovarajući efekat!

Od soprana ovde je moguće napraviti basove i obrnuto. Od mecosoprana - zvuk koji proizvodi šmirgl papir ako se njime prevuče preko metala. 

Glas će vam ovde, ako se odlučite da snimite pesmu, zvoniti, zvečati, treperiti, škripati, cijukati, zavisno od toga kako se dogovorite sa snimateljima.

Ah, kako bi bilo dobro kad bi postojali studiji koji bi od loših kompozitora, loših pisaca tekstova i aranžera pravili dobre! 

Svet bi divno izgledao kad bi se sve loše stvari u specijalizovanim studijima za to mogle pretvarati u dobre - loši pekari u majstore svog zanata, rđavi ekonomisti u stručnjake kakvi su nam neophodni, neradnici u radnike.

Ceo ovaj čudesan studio vlasništvo je 30-godišnjaka Enca Lesića. Njegova "Druga maca" jedan je od pet privatnih studija u glavnom gradu, a jedini u zemlji na tako visokom tehničkom nivou. 

Dobar biznis, reći će neko. Dobar, ali nimalo lak. Satima i satima ponavlja se ista muzička numera. Radi poređenja: ako je snimanje kao plovidba, onda je nameštanje samo boje zvuka kao gradnja broda!

- Bas na popravni,  čujemo Enca kako dovikuje.

Momcima u susednoj prostoriji koji se preznojavaju na 220 volti, nije teško da se svom stvaranju vraćaju po deseti put.

Laiku nije jasno zbog čega ih snimatelj toliko muči. To što se čuje izgleda sasvim muzički. Precizno uho Enca Lesića, međutim, još nije zadovoljno. Blizu je onoga što je on zamislio, ali ponavljaće sve dok ne čuje zvuk koji je "režirao".

Postupak snimanja je očito dug i komplikovan.

- Prvo slušam ono što ću da snimim, objašnjava nam sagovornik. - Dobar snimak u kojem, na primer, ne valja samo bas, ne brišem. Instrument koji nije zadovoljio snimam na posebnom kanalu.

Avaj, gledamo u kanale.

Ima ih 24. Jasno nam je - doterivanje, seckanje, lepljenje (naravno, magnetofonske trake koja je nešto manja od automobilskog točka) faze su "masaže" snimanja muzičke numere.

Isto kao što menja i obogaćuje zvuk instrumenata, Enco to čini i sa ljudskim glasom.

Povišava ga, snižava, od jednog glasa pravi hor.

- Glas može i da zvuči loše zbog pogrešno otpevanog š ili ž, ili iz nekog drugog razloga. Tehnika i ja smo tu da te greške popravimo.

Ali to nije sve. Ovaj "čudotvorac" glasu može dati punoću, posebnu boju, saft.

- To činim spajanjem snimaka sa dva ili više kanala. Tu su i fllteri kojima ističem ili gušim određene signale. Vokalu dodajem razne efekte, tako da glas koji sam snimio u ovom malom prostoru zazvuči kao iz hale...

Najviše igranja sa zvukom ima na miksu - komandnom stolu. Kad se snime svi instrumenti i glas pevača, svojim znalaštvom i "hirurškim" zahvatima Enco proizvodi dobru traku, koja će u nekoj od fabrika ploča biti pretočena u tiražni album, ili u TV studiju u muzičku emisiju.

U ovom studiju nastali su albumi i ploče grupe "Riblja čorba", "Idoli", "Zana", "Divlje jagode", raznih rok i drugih sastava novog talasa, kao i mnogih naših pevača zabavne muzike. 

Zahvaljujući ovakvoj tehnici, mnogim ambicioznim pevačima skraćen je put do snimanja ploča. Više ne moraju da putuju u London ili Švajcarsku, osim ako imaju neke druge razloge.

Nastao je jedan studio koji može da konkuriše i svetskim. Kako?

- Radio sam u mnogim studijima gramofonskih kuća, radija i televizije i suočavao se sa mnogim problemima u načinu rada,  kaže Enco Lesić. - Kad sam shvatio da sam ne mogu ništa da promenim a i da ne mogu više na taj način da radim, počeo sam da razmišljam o tome kako bi bilo dobro da imam svoj studio. 

Znao sam da je takvo zadovoljstvo vrlo skupo. Odricao sam se mnogo čega i sav novac koji sam zarađivao kao kompozitor, klavijaturista, aranžer, organizator, producent, a bio sam i "majka-Mara" za sve, investirao sam u ovaj studio. I isplatilo se.

To popodne u studiju "Druga Maca" od svega što smo mogli da shvatimo bilo je samo jedno - da bi se čovek ovim bavio, mora, osim izvanredne muzičke kulture, poznavati i muzičku tehniku. Mora to znati do kraja, ako kraja ima.

Zabeležila: Danica Božović, snimio: Vojin Kaćurić (Nada, januar 1982.)



Zaštitini znak studija "Druga maca" koji je za Enca
Lesića uradio njegov prijatelj Branko Gavrić 




Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)