Dušan Savković: Kako smo nekad putovali kolima na more - i zašto su vozači "fića" bili najprgaviji

Jul 1975: Prepričavaju se utisci sa zagrebačkog i beogradskog koncerta hard rock atrakcije Deep Purple, kao i više nego uspešan nastup njihove predgrupe - kragujevačkog Smaka... Smak je nastupio i na nedavno održanom Boom festivalu u Zagrebu. Devetočasovnu feštu otvorila je Neda Ukraden u pratnji grupe Kamen na kamen, cela dvorana je pevala "Drugarice posadimo cvjeće... " Zvezde večeri bili su momci iz sve popularnijeg benda Bijelo dugme, a nisu razočarali ni Buldožer, Time, Grupa 220, Cvrčak i mravi... Na Splitskom festivalu najatraktivniji nastup i potencijalni zabavnjački hit leta ima Vladimir Savčić Čobi, koji u belom "Gatsby" odelu peva šaljivu pesmicu "Vratija se barba iz Amerike"... Ipak, pobeđuje Mišo Kovač, a gotovo nezapaženo, na večeri Dalmatinskih šansona, Oliver Dragojević peva "Galeb i ja" i osvaja kriminalno osmo mesto... Kako doći do Splita i gledati Čobija, Mišu, Olivera? Vozom, autobusom... ili, ako ste spremni na avanturu koju ćete pamtiti celoga života, zašto ne - kolima na more...    

"Posle Tuzle, bogami, počela je da se formira kolona. Ne sluti na dobro. Vozači fića su najprgaviji. Napadaju šlepere, stojadine, pezejce, sad je njihovo vreme, počinju oštre krivine, tu je fića rame uz rame i sa merdžom, jedino da ne prokuva"

Šta da kažem o putu do mora, do lepog našeg plavog mora, o putu na tako dugo snevani odmor, na godišnji odmor, na četiri gumena točka?

Zar nije bolje da sve ispričam, a vi sami, dragi čitaoci, odlučite da li je to putovanje ludo ili pametno, smešno ili žalosno, crno ili belo, da li je u pitanju avantura, nezaboravan i prijatan doživljaj, ili pokušaj grupnog samoubistva po čuvenom sistemu koji se zove „ruski rulet“.

Na putovanje do mora, do našeg lepog plavog mora, u avanturu, u pokušaj, istina nesvesni, grupnog samoubistva, kako hoćete, polazi većina onih koji imaju automobile i kojima se vozi, vozi, još uvek vozi. 

Na putovanje polaze i oni koji su juče položili vozački ispit, juče ili prekjuče, i oni koji uopšte nisu položili vozački ispit, za volanom sede i mladi i stari i muško i žensko, zdravo i bolesno, sede i oni koji dobro vide i oni koji dobro ne vide, kratkovidi i dalekovidi, sede vozači sa zdravim srcem i oni sa bolesnim srcem, sede hladnokrvni, sede kolerici, sede proračunati ali i neizračunati, sede i oni koji diskutuju montrcanglama i šrafcigerima, sede tihi, sistematični, zaboravni profesori koji se vraćaju u rikverc kad promaše raskrsnicu, sede vojvođanski rendžeri, farmeri, kooperanti, sede nacugani i oni naliveni jogurtom, sede babe i devojke, sede budući reli vozači, sede seljaci, sedi ovaj naš svet, kakav je takav je - naš je, pa neka vozi, neka mu je sa srećom i bez radarske kontrole.

A taj naš svet vozi da se sve puši.

Puši se od onog divnog osećanja da putujemo na more, sveže izbrijani, dobro istuširani, ispavani, dezodorirani, u lakoj obući i odeći, lepršavi, sa kantom vode, za svaki slučaj, ako baš prokuva i zapuši, more ko će s nama!

Tako mi započinjemo sve, uopšte sve, pa i godišnje odmore, iz petnih žila, uz pesmu i dobro raspoloženje, jer šta je šest stotina kilometara do mora kad u svakom od nas čuči po jedan mali Fanđo, i mali i veliki Fanđo. 

Mi automobilizirani preziremo razne savremene parole kao što su flaj baj JAT ili flaj baj klaj klaj JŽ. Ne leti se nama pod komandom pilota ili vozovođe, letimo mi sami, piloti lovci, mlaznjaci, vozovođe, orijent ekspresi, lamburdžini, divlji konji.


O kruhu i telećem pečenju



Reporter koji preuzme obavezu da opiše put do mora bez obzira na formu, komičnu ili tragičnu, treba da poseti i objekte koji su sastavni deo ovog puta, naprimer, kafane, meane, bufete, restorane, motele, svrati na po jednu, krčme, gostione, auto-servise, benzinske pumpe.
  
Put do mora viđen očima Duginog karikaturiste  
Tako sam i ja svraćao svud redom i treba reći da sam svašta video i čuo. 

Na primer, svratim u restoran sa zvučnim internacionalnim imenom "Nacional" ispred Tuzle

Objekat pripada društvenom sektoru. 

Baš lepo i prijatno. 

Bašta, nova zgrada, čovek da odahne posle tri sata vožnje, da nešto popije i da zamezi.

Dočeka me kelner u korektnom, crnom odelom, sa leptir mašnom pod gušom.

- Dobro veče!

- Dobro veče.

- Šta ima za jelo, pitam.

- Sve što vam duša zaželi, odgovara kelner u crnom odelu, sa leptir mašnom.

Priznajem, kelner ,,Nacionala“ doveo me je u nezgodan položaj, jer ja uopšte nisam znao šta bi to moja duša želela da pojede. Iz razmišljanja me međutim, prekine njegov prijatan glas.

- Sve imamo, samo kruha nemamo, reče on.

- E pa, doviđenja!

- E pa, doviđenja, reče on.

Kad smo već kod društvenog sektora, da ne ostanemo dužni ni privatnom, na ovoj relaciji. Evo nas u gostioni ,,Vis“. Kelneriea prava ,,fircigerka“, to jest ima joj dobrih četrdeset godinica ali suknja nije da je mini nego mini-mini.

- Dobro veče!

- Dobro veče.

- Ima li nešto da se pojede? - pitam.

- Meho! - povika kelnerica put šubera. - Pita jedan ćojek šta bi da pojede.

- Nema ništa! - viče nevidljivi Meho.

- Nema ništa - saopštava kelnerica.

- Jer baš ništa? pitam ja.

- Pita ćojek jel’ baš ništa, opet će kelnerica put šubera. 

- Ima hladnog telećeg pečenja, odgovara nevidljivi.

Posle pola sata kelnerica donese jedno kilo i po telećeg pečenja da boljeg nema. Donese i parče hleba od jedno pola kile. Kad je bilo plaćanje, ona gomila mesa koliko dve flaše piva. Pitam kelnericu kako to da dve flaše piva koštaju koliko pečenje, koliko kilo i po telećeg pečenja!? Opet će ona put šubera.

- Meho, pita ćojek otkud da ovoliko meso košta kolko dvije flaše piva kad je pivo još malo pa ko voda?

- Pa nek pita, odgovara mirno Meho.


Ide, ide, pa stane



Posle Tuzle, bogami, počela je da se formira kolona. Ne sluti na dobro. Vozači "fića" su najprgaviji. Napadaju šlepere, stojadine, pezejce, sad je njihovo vreme, počinju oštre krivine, tu je "fića" rame uz rame i sa merdžom, jedino da ne prokuva. 

Kompleksa više nema, ovde ni formula jedan ne pomaže. Započinje bespoštedna borba za svaki metar asfalta, a levi migavci stalno rade, tika, tika, tika. Kao da to nešto pomaže. 

Ovde, posle Kladnja ne pomaže ni muška voda koju su neki i pili u kladanjskom motelu. 

Ovde, na ovim serpentinama, ništa ne pomaže. Oni najpametniji su ostali u „Šumskim dvorima“ gde se već tri godine neprekidno okreću dva ražnja, dan i noć i noć i dan, na jednom prase a na drugom jagnje, a vino i pivo hlade se u čistoj izvorskoj vodi.

Ljudi moji, braćo moja, drugovi moji, poštovani čitaoci!

Ako ste ikad videli kornjaču ili bubašvabu setite se nas, na putu ka Olovu i posle Olova, setite se nas automobilista na putu za more, za naše lepo, plavo more! Šleperi natovareni balvanima, tek izrendisanim daskama, rudom, mašinama, pa čak i delovima jednog pravog gvozdenog mosta, kamioni, traktori sa prikolicama, sve to u dužini od jedno dvadesetak kilometara i u oba pravca.

Deset kilometara na sat?

Pet kilometara na sat! Dajem reč da smo putovali jedan sat pet kilometara! I, naravno, izgubili živce.

Svi smo izgubili živce, svi sem vozača šlepera koji su sa visine gledali na nas, amatersku bulumentu koja se još i kočoperi. Tako je i došlo do incidenta. 

Zajedno sa ostalima i ja sam izgubio živce i krenuo u takozvano preticanje. Preticao sam tako jedno dvadesetak metara pa se iza krivine pojavio šleper, kao kuća, natovaren balvanima. Stao sam i predao se sudbini. Šleper i ja, licem u lice.

Onda je iz kabine šlepera izišao vozač jedno dva sa dva metra i raširio ruke i šake kao lopate.

- Pa šta sad da ti radim nesrećo jedna!? - povikao je. - Da te sameljem ili...

- Druže nemojte! - zavapili su ostali vozači u moju odbranu. - Nije hteo...

- Šta nije ’teo? Zar ja da robijam za ovog glavonju! - riknu vozač šlepera dva sa dva metra.

- Druže nemojte! - preklinjali su ostali vozači, te se vozač šlepera primiri i odustade od namere da me samelje.

Nekako sam se, istina veoma neslavno, uvukao u svoju kolonu i tiho nastavio put ka moru, vozeći iza jednog kamiona natovarenog stokom, pet kilometara na sat.

Flaj baj klaj klaj.


Nešto kao veleslalom



Prave muke su počele tek kada smo prešli Sarajevo. Prvo smo se dobro najeli jagnjećeg pečenja sa hidroražnjeva koji su usput, sve do Mostara, obrazovali jednu novu šumu koje još nema na geografskim kartama.

Kada smo se tako potkrepili, nastavili smo vožnju. Mada smo brzo vozili put Mostara, prosek oko petnaest kilometara na sat, pojavili su se novi neprijatelji, zamor i vrućina. 

Toplotni udar samo što nije počeo da udara po koloni. Deca su počela prvo da plaču, pa da povraćaju, tašte su cedile limunove, svi smo užuteli, a more je bilo daleko. 

More je bilo daleko, ali je morska bolest počela već da uzima maha. Iz krivine u krivinu, na levo pa na desno, nešto kao veleslalom.

A dole Neretva. Strah čoveka da pogleda.

Sunce ne zna šta je dosta. U stomacima vruće jagnjeće. I to smo izdržali.

Predveče, potpuno iscrpljeni, neispavani, napola šlogirani, belogledajući, ugledali smo more, naše lepo, plavo more. Nastala je neopisiva radost, kao da smo prešli Albaniju. Kolona je stala i svi su hteli, onako obučeni i uprepolovačeni, da skaču u more, u naše lepo, plavo more.

Blizina mora dala nam je novu snagu.

Tada smo i ugledali čudnog putnika, jednog riđokosog mladića. Pešačio je sa ruksakom na leđima. Nije stopirao. Jednostavno, giljao je peške i to mu je, svakako, pričinjavalo veliko zadovoljstvo. 

Neki novi Diogen. Umesto bureta - vreća za spavanje. Na glavi slamni šešir. Blago njemu. On se ne boji defekta. Ne može ni da prokuva.

Filozof čovek.

Pored jedne česme kvasimo peškire i stavljamo ih na glave.

Peškiri se puše.

Oko nas čempresi, agave, borovi, rascvetani lijanderi, kaktusi, žuto, zeleno, crveno, sve puno mirisa i sunca. I more pred nama, tu, na dohvat ruke. Volšebno more. Zar da čovek ne zaboravi onu muku koja se zove: put do mora... 

Napisao: Dušan Savković (Duga, jul 1975.)




Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)