Atomsko sklonište, "Mentalna higijena": David Gilmour hteo je da upozna "te ludake iz Jugoslavije"

Oktobar 1982: Ne posustaju "električari 80-tih": Ultravox objavljuje "Quartet", a Depeche Mode "A Broken Frame". Sa samog vrha UK liste pozdravlja ih Yazoo ("Upstairs at Eric's")... Raspada se Pink Floyd - grupu napuštaju klavijaturista Rick Wright i bubnjar Nick Mason. U opticaju su razne kombinacije, od kojih je najmanje verovatna ona Waters + Gilmour... Deep Purple hitovi ponovo grme u Zagrebu - zahvaljujući novoj, ko zna kojoj po redu, poseti Iana Gillana, koji tvrdi da u Jugoslaviju ne dolazi zbog para, već zbog srdačnog dočeka naših ljudi, uvek spremnih da mu oproste koju čašicu viška na sceni... U nedostatku novih pesama Gorana Bregovića, Jugoton odlučuje da objavi dve longplejke sastavljene od svih do sada objavljenih singl ploča Bijelog dugmeta... Pojavila se nova Zana ("Dodirni mi kolena"), odlično se prodaju koncertni albumi Parnog valjka i Riblje čorbe, a sudeći prema prvim reakcijama, izgleda da će i novi album Atomaca biti jedan od bestselera 1982. godine...

"David Gilmour, gitarista Pink Floyda, želeo je da upozna te ludake iz Jugoslavije i pozvao nas je u jedan klub u Londonu gde se vrte samo pesme iz pedesetih i šezdesetih godina. To je jedna od najlepših noći u mom životu; s njim je bio i isto tako poznati gitarista Snowy White, pa smo se takmičili ko će više piva da popije, ali s njima niko nema šanse da ostane živ"

Septembar je bio mesec plodnosti u kalendaru Atomskog skloništa: izašao im je novi aibum, a imali su i uspešne nastupe u Puli i Beogradu, koji su samo najava predstojeće velike jugoslovenske turneje. Odlaskom Boška Obradovića, Bruno Langer je u potpunosti preuzeo kormilo grupe i sada se na "Mentalnoj higijeni" po prvi put pojavljuje kao autor kompletnog materijala za jedan album svoje grupe. 

Ovo je njegova priča o tome kako je nastala "Mentalna higijena", o predstojećoj turneji po Sjedinjenim državama, sklopljenim prijateljstvima sa pojedinim svetski poznatim muzičarima i još nekim zanimljivim i malo poznatim detaljima vezanim za život i rad Atomskog skloništa:

Bruno Langer (snimio: Zoran Trbović)
- Za razliku od naših ranijih ploča, sada su tekstovi zaista integralni deo muzike. Nema nikakvih sličnosti izmedu ovoga što sam uradio i onoga što je ranije radio naš tadašnji tekstopisac, mada sam u početku pravio takve tekstove i još ih čuvam da ponekad pogledam koliki sam bio kreten. 

To je bila laž, pusta laž. 

Onda sam čuo za to prizivanje duhova; sad je u modi da se ljudi iz dosade bave svim i svačim, pa tako i prizivaju duhove

Slučajno sam saznao za jednu seansu i ostao strašno iznenađen da ima ljudi koji se time bave. Tako je nastala pesma "Treba imat dušu"

Međutim, osnovno je da te seanse ne mogu da pomognu u jednoj bitnoj stvari, a to je osećaj za ljubav. Da bi čovek osetio ljubav, za to stvarno treba imati dušu; neće pomoći ni duhovi, ni gledanje u šolju, ni u pasulj, mada priznajem da sam jako sujeveran: kod mene mnogo znače brojevi i to 3, 6 i 9. 

Kod prizivanja duhova me je oduševilo što je sto na tri noge, jer je 3 moj broj. 

I kada sam napunio 33 godine, rekao sam: ovo je moja godina. Ne, stvarno, mnogo mi znači to: sve bitne stvari u mom životu su se desile sa brojem 3.

I tako, uzeo sam gitaru i počeo da pevam o prizivanju duhova.

Tako su počeli da nastaju moji tekstovi. Svirao sam ih danju i noću sa puno žara i zato verujem u njih.

"Paluba jada" je jedno raspoloženje u kome sam se našao u proleće ove godine. Po prirodi sam depresivac i ta pesma najbolje odslikava stanje u kome sam se nalazio u to vreme, mada čovek u proleće ne bi trebalo da je depresivan, jer je to godišnje doba za šubi-dubi raspoloženie. 

"Rahela" je jedna jako privatna pesma, toliko privatna da bih mogao samo da zamorim ljude pričajući o njoj.

"Johny" isto; uglavnom, sve su to sličice iz pulskog života i zato smo, verujem, 3. 9. imali pun koncert (vidiš, opet su u igri 3 i 9; to ponekad namerno radimo): raja je "skužila " pesme i oduševila se. Mogli su da se prepoznaju u svim pesmama sa albuma...


Svi me pitaju šta je to "vaginalna manipulacija"... 



Mislim da žene što svesno, što nesvesno, u životu stalno vaginalno manipulišu, samim tim što imaju tu toliko željenu vaginu. One uvek prolaze kao nežniji pol, ali mislim da su muškarci mnogo senzibilniji i osećajniji od žena. 

To je moj generalni stav i od njega ne odstupam, a nek žene to shvate kako god žele. Kod njih uvek postoji nekakva kalkulacija i iz jednog takvog iskustva je i nastala pesma "Žuti kišobran".

"Mentalna higijena" - nova ploča, jesen 1982. godine
"Kraljica cigana" je još jedna od mojih "privatnih" pesama, pesma prepuna neke moje lične simbolike i mislim da je najbolje da tu svako potraži svoju.

"Pun mjesec" je isto pesma jednog raspoloženja: kod nas na moru ima puno ljudi koji se plaše punog meseca i tada uopšte ne spavaju.

Mene to, međutim, ne plaši i ja upravo tada volim da izađem u noć i sviram gitaru; tada ponekad poželim da budem neki crni mačak na nečijem krovu i divno se osećam.

Treba doživeti vožnju istarskim putevima kada se pojavi pun mesec: on izlazi kao sunce, ogroman, kao jedna velika krvava lopta koja se diže nad kamenjarom. 

To su za mene nekakvi likovni doživljaji, takve slike da se čovek raspameti. To je neopisivo...

"Iza zida" je jedna od prvih pesama koje sam napisao za album. Nastala je posle posete bratu koji se nalazi u Lepoglavi na odsluženju kazne posle one afere sa Ipetom Ivandićem.

Onaj opis: 

"...povjest će te preko mosta/ pokraj kuća sve do zida..."

To je Lepoglava. Mislim da će tu pesmu najbolje da razume moj brat; njemu ne moram ništa da objašnjavam. 

Isto tako je u pesmi "Mutna rijeka" lepo opisan moj rodni grad, hotel "Kont" u Rijeci i reka Riječina koja se uliva u more. 

Jedan mladić je bačen sa drugog sprata hotela, ali sledećih dana u novinama o tome nije bilo ni reči, pa je među mladim ljudima u Rijeci krenula peticija da se javnost zvanično obavesti šta se, zapravo dogodilo, jer je bilo i svedoka da je dečko gurnut kroz prozor. 

Onda je usledilo zvanično saopštenje da je on bio narkoman, da je tog dana bio drogiran i da se sam bacio. 

Sve u svemu, on se našao na groblju i mislim da sam tu najlepše muzički odslikao ono što sam preživljavao dok je kolona išla prema groblju na Kozali. I onda onaj bluz preokret... 

Nikada sebi neću moći da objasnim zašto su ljudi tako raspoloženi posle pogreba: skloni su veselju, orgijama, valjda na pogrebu najbolje shvataju prolaznost života. Vrag bi ga znao šta je...


Nemam mnogo vremena da čitam pesme, ali... 



Lud sam za Lorkom. On mi se strašno sviđa, pre svega zato što je bio najpraznoverniji čovek na ovoj planeti. Pun je svojih simbola i, da bi se Lorka čitao, potrebno je poznavati i njega i njegove simbole. 

Svoje tekstove sam čitao Ediju Salamonu, jednom mladom pulskom pesniku, dosta razgovarao s njim i on mi je, maltene, bio supervizor.

Spreman za susret sa Gilmourom
Međutim, ipak je značajna i ova stvar: album smo snimili za dva dana.

Bili smo uvežbani u duhu stabilizacije i, pošto Džon Ečels, naš producent, zna sve londonske muzičare, ubrzo se pročulo da su došli neki ludaci iz Jugoslavije i za dva dana snimili ceo album. 

David Gilmour, gitarista Pink Floyda, želeo je da upozna te ludake.

Pozvao nas je u jedan klub u Londonu gde se vrte samo pesme iz pedesetih i šezdesetih godina. 

To je jedna od najlepših noći u mom životu; s njim je bio i isto tako poznati gitarista Snowy White, pa smo se takmičili ko će više piva da popije, ali s njima niko nema šanse da ostane živ. Praktično sam pao u nesvest.

Ja sam se u Gilmourovom društvu osećao kao Tvigi, zaista se puno udebljao, verovatno zbog tih čestih takmičenja u ispijanju piva. 

Svi su se iznenadili kad sam im rekao da Riblja čorba prodaje 400 000 ploča u Jugoslaviji; kad kod njih neko proda 200 000, taj je "mrak"! 

Sad smo zaista drugari i, kada smo polazili u Ameriku, poželeli su nam puno sreće.


U Americi smo snimili album...



To je u stvari kompilacija numera sa naših ranijih albuma. Zove se "Space Generation" ("Svemirska generacija") a mi smo "Atomic Shelter"; pružila nam se šansa i nećemo je tek tako propustiti.

Atomic Shelter: Vlasnici vize za umetnike
Mi nemamo šta da izgubimo: već je velika stvar što nam se album prodaje po celoj Americi i što ćemo snimiti i drugi. Valjda će se, na kraju krajeva, i u onom prostoru čuti za nas... Teško je pričati o tome, videćemo.

Vrlo je teško ući u Sjedinjene države: crnkinja u imigracionom uredu je videla našu vizu na kojoj je pisalo "H-1" i, pošto nije imala puno kontakata sa ljudima koji imaju tu vizu, pozvala je šefa. 

"To je viza za umetnike" - rekao je šef - "zašto ste došli u SAD?" 

Ja sam odgovorio da smo došli da snimimo ploču, a on kaže da vizu "H-1" imaju samo jako poznati umetnici. 

- Mi to i jesmo, kažem ja, a on počne da se smeje. 

Onda ja izvadim press-materijal koji su Amerikanci izdali i poslali mi; on vidi u kakvim smo sve studijima snimali, pročita da je Džon radio sa Queen, Led Zeppelin, Eltonom Džonom i odmah smo podelili prve autograme. 

E, tu se vidi kakvi su Amerikanci: nikad se ne zna, možda ljudi urade dobar posao, treba im odmah uzeti autograme (smeh).


Jako sam zadovoljan beogradskim koncertom...



Mi se od prvog dana trudimo da nam svirka na pločama i živim nastupima bude ista i mislim da to vrlo uspešno radimo.

Karakteristični smo po tome da ne pričamo sa bine, jer je to meni strašno glupo. Bolje je ne pričati ništa, nego:

Treba imat dušu: Bruno i Serđo Blažić
- Hajde vi na levoj strani dignite ruke... a sad vi sa desne... sad ćemo da pevamo pesmu sa našeg trećeg albuma, sa B strane, četvrta stvar...

Mi smo došli da sviramo i da zabavimo narod, a ja stvarno ne znam da pričam sa bine i nisam se nikad ni trudio. 

Mnogi su nam to zamerili, ali ja mislim da to nije tačno, da kontakt može da se postigne i muzikom, za šta su svi naši nastupi pravi dokaz.

Petnaestog oktobra krećemo na turneju koja će trajati mesec dana, a onda idemo u Ameriku, gde ćemo da ostanemo sve do proleća. 

Sviraćemo po koledžima (pojedini mogu da prime i po deset hiljada ljudi), a snimićemo i "Mentalnu higijenu" na engleskom. Videćemo kakva je reakcija publike i gde smo i zašto. Nemam nikakvog kompleksa po tom pitanju i sve ćemo da učinimo da iskoristimo šansu.

(Rock 82, oktobar 1982.)



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)