Jakarta, najveća nada YU rocka: Ništa ne vredi ako su emocije jake, a ne mogu se kanalisati (1984)

Jun 1984: U izlogu Jugotonove prodavnice u Zagrebu (Niška BB) okačeni su sledeći omoti: "Kako bubanj kaže" Električnog orgazma, "Večeras... " Riblje Čorbe, "Balkanska korida" grupe Stijene, "Sjaj u tami" Doriana Graya, "Muvanje" D'Boysa. PGP-ovci u defanzivi - imaju "samo"  Bajaginu "Pozitivnu geografiju", a teše se i činjenicom da im se "Flashdance" soundtrack prodaje bolje od Jugotonovih licencnih "teškaša": Queen ("The Works"), U2 ("War"), The Rolling Stones ("Undercover"). Potonji slave jubilej - dvadeset godina od prvog albuma, 20-godišnji Ivan Ivačković jedva dočekao da o tome napiše par redova :-) Laibach najzad nastupio u Beogradu, nove nade YU rocka Partibrejkersi merkaju ugovore sa disko-kućama ("Radimo već dve godine, vreme je za ploču!") Za to vreme, saradnica magazina Rock Snežana Golubović intervjuiše Igora Popovića i sluša ga kako pevuši pesme sa njegove omiljene longplejke (Simple Minds - "Sparkle in the Rain"). Igor je pevač grupe Jakarta, koja je upravo objavila svoj dugosvirajući debi "Maske za dvoje", a tu je i njegov drugar iz benda Jane Parđovski.  Obojica su već pričali za Rock (godinu dana ranije), a pričaće i u budućnosti (tri godine kasnije). Sva tri intervjua digitalizovana su i spremna za buduća čitanja...

"Nas su, silom prilika, svrstavali u grupu beogradskih elektro-pop bendova, sa Lakim pingvinima, Beogradom, a mi to definitivno nismo. Naprosto, mi smo nešto drugo"


Verovatno da nije mnogo pohvalno (ni za izvođače i autore, ni za disko kuće) konstatovati da se u gomili novih domaćih albuma, teško može izdvojiti par dobrih naslova, kao i da daleko veću pažnju diskofila zaslužuje jedan od retkih domaćih singlova, debi ploča beogradskog sastava Jakarta (čita se: Džakarta), s kompozicijama „Amerika” i „Put u Bajano”. 


Pridoda li se tome da je Jakarta dobila (razume se nezvanično) dobre ocene i od svojih kolega, muzičara, jasno je da ovaj bend predstavlja potencijal naše rock scene. Zašto? Odgovor bi se mogao sažeti u komentar jedne (od ukupno dve) naše rock pevačice: oni STVARNO sviraju. Ali, i više od toga, o čemu govore Igor Popović (vokal) i Jane Parđovski (gitara), "duše" Jakarte.

- Znaš šta, u principu su nam dosadili roboti - ritam mašine, sikvenceri, sintisajzeri... ne, ne, preciznije, nemamo ništa protiv ovih spravica kada se upotrebljavaju umereno i funkcionalno. Mi jesmo snimili singl sa ritam mašinom i to iz prostog razloga što nismo imali dovoljno vremena da snimimo bubanj.

U suštini, na singlu je ritam mašina i tretirana kao bubanj, a kako smo se sada definitivno uobličili kao bend u čijoj postavi su i basista (Čeja Bulatović) i bubnjar (Bora Longa), to će ritam mašina na našim budućim snimcima imati strogo namensku funkciju: neće biti fundament, nego samo detalj, kao i kompletna elektronika uostalom", tvrde Igor i Jane.

Njihov odnos prema onome što bi se moglo nazvati klasičnim rock instrumentarijem sa jedne i elektronici sa druge strane, razotkriva samo spoljnu (ili tehničku) stranu poimanja i kreiranja rocka. Rezultat je uočljiv na singlu: fankoidna muzička okosnica koja jednako uspešno može opstajati sa i bez tekstualnog predloška.

- Ljudi danas uglavnom slušaju muziku zbog relaksacije. U redu, možda ta i takva muzika i nije vredna drugačijeg prihvatanja, no ja se sa time ne mogu složiti. Ne želim da pravim muziku o kojoj bi trebalo da se razmišlja, ne! Ko misli da treba da razmišlja, nek' razmišlja, ostali neka samo slušaju i plešu!

Jakarta (1984)
Ali, ja lično želim da uživam i u jednom i u drugom, to mi pričinjava zadovoljstvo i srž problema i jeste upravo u traženju nečega što bi bilo kompromisno rešenje, objašnjava Igor polazište, a Jane se nadovezuje, otkrivajući i ishodište:

- Kompromis je današnja grupa Jakarta, koja pravi i svira pesme koje su u isto vreme i ozbiljne i lepe, i lake i teške, a i potrošna roba.

To je muzika koja treba da zadovolji i umne i fizičke nagone, jer konzumiranje muzike danas predstavlja čisto fizički nagon.

Sa svim tim zvucima koji nas neprestano okružuju...

Govoreći o kompromisima, pominjem novi album Filma, a Jane mi skreće pažnju na bend koji je uistinu neopravdano tretiran kao čista pop grupa - ABC.

- "The Lexicon Of Love" je strašan proizvod, baš za mase!

Međutim, ako pažljivo analiziraš celu ploču, od numere, do numere, onda vidiš da iza svega stoji muzika - te kompozicije su rađene po gotovo klasičnim muzičkim načelima, lepa melodijska tema koja se logično razvija, fini harmonski poredak...

ABC su za mene savršen dokaz da nešto što je lepo, inteligentno i kvalitetno, može da bude itekako komercijalno.

Naravno, to je samo jedan od načina... kaže Jane.

Primećujem da su kod nas još uvek u priličnoj meri pobrkane stvari oko termina elektro pop, kao i oko toga kakve mogućnosti elektronika pruža, odnosno, gde je granica između njenih prednosti i mana.

- Znaš šta, u šezdesetim, pa delom i u sedamdesetim godinama, bez obzira da li ja tu muziku volim ili ne, jednostavno rečeno - sviralo se! Nije bilo foliranja, nego je sve bilo jasno: ili znaš, ili ne znaš da sviraš, nema tu šta! 

Danas je drukčije: programirati ritam mašinu nije teško, međutim, izvući iz nje maksimum, to nije ni lako.

Hoću reći, današnja tehnika može mnogo da pomogne onima koji imaju sjajne ideje i fantastično poznaju tehnologiju, tako da te ideje mogu da realizuju sami baš onako kako su zamislili.

Ali, ukoliko nemaš pravih ideja ili ne znaš šta hoćeš, ili znaš elementarne stvari o toj tehnici, pa od ritam mašine praviš mehaničkog bubnjara, onda je to besmisleno, konstatuje Igor i dodaje:

- Nas su, silom prilika, svrstavali u grupu beogradskih elektro-pop bendova, sa Lakim pingvinima, Beogradom, a mi to definitivno nismo. Naprosto, mi smo nešto drugo!

Konačno, došli smo i do toga - Jakarta je nešto drugo.

Ključna činjenica ove tvrdnje leži u okolnosti da je Jakarta nesumnjivo "nešto drugo" ne po, kako bi rekao Igor, "novim zujanjima", nego po svim onim muzičkim elementima, koji jedan bend čine uspešnim i u kvalitativnom i u komercijalnom smislu.

A što se upotrebe elektronike kod nas tiče, složili smo se da ono najgore tek dolazi.

- Tek ćemo da se zgražavamo nad onim što će se raditi sa elektronikom, kad narodnjaci dohvate sintisajzere, ritam mašine, kaže Jane. 

Međutim, ima tu još nešto, kad već pomenuh narodnjake: zbog čega se oni još uvek nisu toga dohvatili, mada im je neuporedivo pristupačnije, mislim na lovu, nego rockerima?

Jedan od razloga leži i u činjenici da su narodnjaci, oni iz prve narodnjačke lige, svi do jednog strašni instrumentalisti, da je malo rockera koji mogu sa njima da se porede u pogledu tehnike sviranja!

Lično mislim da se približavamo vremenu kada će neke stare forme, kao bluz, ritam i bluz, soul, ponovo izbiti u prvi plan, a uz današnju studijsku tehniku i elektroniku uopšte, to će biti mrak od muzike! Tada će tek u potpunosti doći do izražaja spoj individualnih sposobnosti i umeća muzičara i tehnike.

Zabeležio: Ljubo Trifunović (Rock, novembar 1983.) 

Negde početkom leta ’82. na Kalemegdanu, u Rockoteci, svirali su neki mladi beogradski bendovi. Jedna devojčica je tada u svoj dnevnik zapisala: „Za grupu Jakarta nikad do sada nisam čula i ne nalazim da je to neki veliki propust. Jednostavno, bili su dosadni!” Od tada su prošle dve godine, mnogo toga se izmenilo: devojčica je prestala da piše dnevnik, a Jakarta snimila dva singla, napravila niz vrlo zanimljivih nastupa, skrenula pažnju rock javnosti na sebe, postala jedna od najvećih mladih nada domaćeg rocka... Sredinom prošlog meseca pojavio se i prvi album grupe Jakarta „Maske za dvoje”.


Kažu da njihova priča nije klasična - nisu momci iz iste ulice, nisu kao klinci zajedno jurili i pikali loptu, slučajno su se upoznali, slučajno su se sprijateljili i sve je dalje bilo slučajno.

Najpre su bili samo njih dvojica - Igor (vokal) i Jane (gitara). Onda su dugo radili kao trio, pa opet kao duo, pa su se tražili, menjali postave, tražili ljude... Njihova "Amerika" bila je veliki demo-hit. Čekalo se na prvu ploču grupe Jakarta. A Jakarta je uradila ono što se od nje najmanje očekivalo -   umesto albuma snimila je, za kratko vreme, dva singla ("Amerika" i "Spiritus").

Igor: Ne postoji neki određen, specifičan povod zbog koga smo tako postupili. Nismo to uradili u nameri da napravimo radijske singlove, niti da bi ponovo počeli da se snimaju singlovi, mada ima i toga. Jednostavno, smatrali smo da su singlovi jedini pravi, normalni put do publike.

Jane: Postoji, ipak, jedan važan motiv. Bitno je kako komercijalno nastupiti. To je osnovna stvar. Značajno je i to što još nismo bili izgrađeni u vreme kada smo snimali prvi singl, iako smo Igor i ja veoma ozbiljno radili oko godinu i po dana pre toga. Mi i sada još nismo izgrađeni. Izgrađujemo se, učimo... Ali, u vreme prvog singla nismo uopšte bili načisto ni kako treba da se radi, ni šta, ni gde. Bilo je logično da učinimo prvo jedan mali korak, pa još jedan mali da bi sledeći mogao da bude veliki.

Igor: U to vreme smo imali oko dvadeset godina. Glupo je i sada, kada smo dve godine stariji, razmišljati o tome da smo samo ono što sada radimo i da nećemo biti nešto drugo. Šta čovek sa dvadeset dve godine može da radi u bilo kom poslu? Može da ima neku manje ili više određenu viziju kako bi sve trebalo da izgleda, ali to uopšte ne znači da se nećemo menjati. Jedna od naših vizija je završena albumom „Maske za dvoje” i tu se nećemo zaustaviti.

Jane: Postoji još jedna važna stvar: u ovom poslu ne sme da se greši. Jedna greška može da bude katastrofalna. S jednim singlom i nije tako strašno pogrešiti, posle se snimi dobar album i greška se oprosti, zaboravi... Ali, ako se pogreši sa velikom pločom i to prvom velikom pločom - onda je to strašno.

Igor: Pogotovo na malom tržištu kao što je naše, gde je skepticizam disko-kuće jako veliki prema mladim bendovima, jer niko ne može da garantuje da će ti bendovi napraviti dobru ploču, da će dobro svirati na koncertima i kakve će finansijske efekte ostvariti, a na to disko-kuća najviše pazi. Tako je sumnja u muzičare od strane disko-kuće sve veća i veća.

Jane: Uzajamna sumnja.

Igor: Naravno, uzajamna sumnja. U toj situaciji je strašno da se pukne sa prvom velikom pločom, jer ona onda može da predstavlja tri velike ploče odjednom - prvu, jedinu i poslednju. U tom kontekstu ovaj naš put je i sigurniji. Mada, volimo da rizikujemo, ali ne na taj način. Rizikujemo sa nekim stvarima na pločama, jer ne znamo da li će one zagolicati nečiju maštu, da li će izazvati neka osećanja, da li će nekog pokrenuti ili ne. Takav rizik se ne odnosi na komercijalno-finansijski efekat. Rekao bih da je to neka vrsta kreativnog rizika.

Jane: Uz pomoć dva singla uspeli smo da stvorimo širok prostor za manipulisanje našim željama i emocijama. Da nije bilo singlova morali bismo da snimimo nekoliko albuma na kojima bismo se tražili. Ovako smo singlovima rešili mnoge stvari.

Nekako u vreme singla „Spiritus” grupa Jakarta je rešila i problem traženja pravih ljudi. Igoru i Janetu su se pridružili Miša (klavijature), Čeja (bas) i Firči (bubnjevi).

Jane: Najpre je postojala ideja da radimo sami. Dvojica mogu jako lepo sami da rade. Međutim, to podrazumeva da zovemo i druge ljude, da imamo prateći bend, da ih platimo i radimo. To nismo mogli jer je za tako nešto potreban veliki novac, a mi ga nemamo. I izgleda da je bolje što je ovako.

Igor: Samo druženje više ljudi dovodi do formiranja nekog specifičnog duha benda koji nikada ne bismo mogli da imamo Jane i ja sami. Više je ljudi, više se razmišlja, razgovara, radi... Više ljudi unosi sebe u muziku. Na taj način se stvara pravi duh Jakarte.


U tom novom sastavu Jakarta je tokom februara i marta snimila ploču "Maske za dvoje". Na ploči se nalazi devet pesama, od kojih je jedna sa singla „Spiritus”.

Jane: Hteli smo da napravimo vezanu ploču. Zapravo, da singl „Spiritus” i album budu vezani. Međutim, nije ispalo baš tako, ali misiim da je dobro što se „Spiritus” nalazi na albumu. „Spiritus”  je sastavni deo materijala koji smo još u avgustu spremili za album, tako da je naknadno izdvojen iz celine, i stavljen na singl.

Igor: Zato ne bi bilo pošteno ostaviti ga samo na singlu. Nameravamo, čak, da na kaseti, koja će izaći, budu sve naše snimljene pesme. Znači, trebalo bi da bude dvanaest pesama. Mislim da bi to bio lep gest od strane grupe i disko-kuće prema publici. Međutim, pitanje je da li ćemo uspeti da realizujemo tu našu zamisao.

Jedna od "maski" na ploči je trebalo da bude za dvoje. Pesma "Nebo je još plavo zbog tebe" zamišljena je kao duet.

Igor: Ideja o duetu proizišla je iz mog poznanstva i druženja sa Maxom iz grupe Dorian Gray. Palo mi je na pamet da bismo mogli jednu pesmu da otpevamo zajedno. Stoga sam napisao tekst koji bi odgovarao pevanju u duetu. Međutim, pošto je Max lično potpisnik ekskluzivnog ugovora sa Jugotonom, neka zakonska caka mu brani da radi za drugu diskografsku kuću. Tako se naš plan izjalovio. A želeli smo da to snimimo zajedno zbog njegovog glasa... Smatram, možda i malo prepotentno, da smo nas dvojica među mladim snagama izuzetno jaki kao vokalni interpretatori u našoj zemlji. Zato i mislim da bi taj duet bio zanimljiv i muzički i za publiku.


Igor: Tačno je da sam rekao da je posao kojim se bavimo za životinje.

Zašto?

Jane: Gotovo dvadeset i dve godine skupljamo snagu za ovu ploču. Imali smo puno vremena da je pripremimo. Za godinu dana moramo da prebrodimo sledećih dvadeset godina da bismo napravili drugi album koji će biti drugačiji i bolji. Ponavljanja nema. Mora se napred. U tom smislu je ovo posao za životinje. To je suština, mada ima još puno drugih stvari.

Igor: To je vezano i za emocije. Ako je neko emotivan, on ne sme sebi da dozvoli da bude slab, već mora biti užasno jak da bi te emocije, koje su široke, velike i mnogobrojne, naišle na opravdanje kod njega samog. Ništa ne vredi ako su emocije jake, a ne mogu se kanalisati i ako ne može iz njih da se iscrpi, za godinu dana, još veći kvalitet.

Na taj način, u ovom poslu, moraš da si životinja sam prema sebi. Ovaj posao, kao i svi drugi, zahteva i velike fizičke napore i nerviranja... To je normalno i svuda je tako. Razlike postoje u načinu na koji se ispoljavaju emocije u poslu. Ja kanališem svoje emocije da bih napravio sjajnu ploču i hoću da izbegnem, pri tom, da me emocije nadvladaju.

Jane: Za samo šest meseci moramo da napunimo sve naše ventile da bismo snimili drugu ploču. Strašno! Ako ne budemo sigurni da smo spremni za snimanje i da smo zadovoljni materijalom koji imamo, nećemo ni ulaziti u studio. Ko smo mi da možemo da snimamo bilo šta i kako možemo od drugih da očekujemo da im se ploča svidi, ako ni sami nismo zadovoljni materijalom.

Ne snimamo ploče za sebe. Snimamo za druge da ih slušaju, da nešto kažu o njima, da nešto misle... Zato ne sme da bude žurbe, sve emocije treba da se na pravi način kanališu, sve mora da ide zdravorazumski, a to se baš ne postiže lako.


Igor: Reč istina se najčešće javlja u mojim pesmama. U filmu Džona Burmana „Eskalibur - mač kralja Artura” postoji scena u kojoj kralj Artur pita viteza Okruglog stola šta viteza čini vitezom. Čarobnjak Merlin mu odgovara da istina čini viteza vitezom. Istina je znači ono što čoveka čini čovekom. Čovek koji traži istinu uvek je u pravu. Istina uvek postoji, ukoliko postoji želja da ona bude sastavni deo života, rada...

Mada, ja ne verujem ljudima. Ne mogu odmah da im verujem. Moram da ih proverim. Kako postižem istinu? Kroz pesmu, muziku... Prezentiramo publici muziku kroz otvaranje nas samih.

Jane: Kroz muziku iskazujemo sebe, naše emocije i to ne neke lažne emocije, već one prave. To je istina. Međutim, nikako ne mislim da iskazujemo sebe u fazonu umetnik radi umetnosti. Sad sam tu pokrenuo drugo pitanje pitanje rocka kao umetnosti. Vrednost u rocku uvek postoji. U tom smislu ga i shvatam kao umetnost. Da znam da rock nema umetničkih vrednosti, da nije nešto dobro i da nema smisla - nikad se ne bih bavio muzikom.

Tako su pričali Jane i Igor jednog sparnog popodneva. Nije bilo nimalo lako pričati sa muzičarima koji tražeći istinu nemaju puno poverenja u druge. Valjda je istina, ipak, tu.

Razgovarala: Snežana Golubović (Rock, jun 1984.)

Nakon dve i po godine od izlaska debi-albuma grupe Jakarta, ko zna koliko koncerata, singla "Osvojiću svet", učešća u raznim muzičarskim akcijama (... Bolje Vas našli, Yu rock misija, Skoplje, volimo te!) i kratkog zatišja, Jane, Igor, Čeja, Miša i Karlo su proteklo leto proveli u beogradskom studiju "Ša-na-na", zadržali se tamo 350 sati i ponovo stupili na muzičku scenu - ovog puta sa "Bombom u grudima".



I dok se "Bomba" polako "odvija" putem radio-talasa, štampe i televizijskih nastupa, Mišu i Karla smenjuju dva nova člana: Dejan i Žarko. Oni će se već tokom februara predstaviti na koncertima. Ali, pre koncerata, evo priče o grupi, "Bombi", lovi, Malim policajcima, partizanima... Govori Igor Popović.

- Vaša nova ploča je neki neobičan spoj agresije i sentimentalnosti. Već i sam naziv "Bomba u grudima" asocira na to.

- Da. "Bomba u grudima" može da bude i nešto što treba svakog časa da eksplodira, ali ona isto tako može da označava i neko veliko srce, srce koje ne mora da eksplodira, već samo snažno pulsira.

- Kako se uopšte desilo da vi napravite takav nagli zaokret, od skoro new jazz obojenih nota do agresivnijeg, gotovo hard zvuka?

- Sve je počelo na koncertima. Kada smo promovisali prošlu ploču na koncertima, stalno smo, bez ikakvog dogovora ili smislene namere, težili da te stvari budu odsvirane čvršće, žešće. I onda smo shvatili da se nama dopada da u našu muziku unesemo malo nove žestine. A s druge strane, u to vreme smo i slušali agresivniju muziku. Ja sam uvek voleo Springstina i baš u to vreme sam se oduševljavao albumom "Born In The USA".

Onda se tu pojavio i Brajan Adams. Mi smo na probama svirali tuđe pesme i preko tih pesama smo pokušali da u samoj svirci osetimo tu pravu čvrstinu, kojoj smo očigledno težili. Tako smo i došii do vizije kako treba da sviramo, ne šta treba da sviramo, već baš kako stvari koje spremamo za novu ploču treba da sviramo. I onda smo počeli sa stvaranjem pesama za ovu ploču.

- Zanimljivo je da ste se odlučili da takvu muziku udružite sa izuzetno sentimentalnim tekstovima.

- Da, tekstovi jesu sentimentalni, ima u njima i puno nostalgije. Dve pesme su čak direktno posvećene jednoj osobi. I uglavnom su sve pisane na neku ljubavnu tematiku. Jednostavno, hteo sam, kada već pišem o ljubavi, da se tome potpuno prepustim i da se potrudim da napravim nekoliko ljubavnih pesama koje će biti stvarno i tekstualno i smisaono celine za sebe.

Trudio sam se da o tome pevam i kao posmatrač, u trećem licu, kao što je slučaj sa pesmom "Crna sestra", ali i da ljubav prikažem kroz jednu pesmu koja na prvi pogled nije ljubavna, a u svojoj suštini ipak to jeste, kao što je, na primer, "Bomba u grudima". Najžešće ljubavne pesme su "Večeras" i "Seti se ponekad", onako, ljubavne do kraja.

Ja sam jako ponosan na te tekstove, jer znam - ako nisam drugima, a ono sam bar sebi napravio plezir i divno se osećam. Svaki put kada čujem "Večeras" - naježim se. Desilo mi se samo jednom u životu da sam plakao od muzike. Pre jedno dve godine, Jane me je otrovao. Pustio mi je neku stvar Rickie Lee Jones.

Niti je ta pesma mene na nešto podsetila, niti je... tek odjednom mi je nešto grunulo u glavu, suze krenule i... plakao sam. Inače, u životu nikad ne plačem. Ali, eto, zaplakao sam od muzike. I to mi je nekako u redu - tuđa pesma me uzbudila. Ali kada te uzbudi sopstvena pesma, onda je to totalno ludilo! Da li ja toliko volim sebe ili šta li je - ne znam, ali jednostavno tako se osećam.

- Očigledno je da ste se jako promenili: prva ploča je bila obojena new jazz zvukom, tekstovi su bili ljubavni, ali nekako više metafizički, sada je zvuk mnogo jači, tekstovi vrlo jasni, a i ti si, ako se ne varam, u vreme prve ploče slušao Simple Minds, a sad slušaš Springstina.

- Ma, slušam ja i dalje Simple Minds. A što se tiče tih promena, to više mogu da primete ljudi oko nas, ili naša publika, nego mi sami. Jer, nismo se planski menjali. Te promene se dogode same od sebe. Mi smo svesno mogli da menjamo samo neke čisto tehničke detalje i to smo i učinili u želji da zvučimo ovako kao na ovoj ploči.

A to da li sam ja bio melanholik pa sam sad histerik - to ne mogu da kažem. Promene su se sigurno desile, ali ne zato što smo namerno hteli nešto da promenimo, pa smo u jednom trenutku izvršili neki rez, pa je, ne znam, Igor pustio kosu, Jane promenio stil sviranja, Čeja se oženio, ili ovo ili ono.

Igor u magazinu Rock (1987)
Jednostavno, stvari su išle same od sebe i desilo se da mi sada sviramo neku novu muziku. Ali i ta nova muzika ima baš veliki pečat, ono što nas razlikuje od svih ostalih bendova. Naša svirka se oduvek razlikovala od svega što se u ovoj zemlji radi. To mogu da potpišem.

- Volela bih da malo prokomentarišeš neke pesme sa albuma. "Reci gde je lova" mi je izuzetno zanimljiva.

- Ta pesma je nastala iz nekih slika. Imali smo ideju o spotu u čijoj je osnovi bilo kidnapovanje jednog političara. I sam tekst je napravljen tako da asocira na to da si nekog ščepao, pritegao i postavio mu sudbonosno pitanje: gde su pare? Jer, on to sigurno zna, a ja ne znam.

- I dalje ne znaš gde je lova?!

- Nemam pojma. Znaš, ni ne bih voleo da saznam gde je velika lova.

- Da, novac kvari ljude.

- Definitivno. Voleo bih da imam neki optimum i da on sa inflacijom raste i da ne moram ništa da brinem, ali to je nemoguće. Zato je "Reci gde je lova" jedno metafizičko-filozofsko-sudbonosno pitanje.

- "Mali policajci" su pesma koja izuzetno provocira. Šta je to, zapravo?

- Ta pesma je nastala pod uticajem Spilberga, Gremlina... Meni se nije toliko dopao taj film koliko sam otkinuo na te male idiote. A Mali policajci su tako neka bića, čudna, sitna, kao Tolkinovi Hobiti, ali i nisu baš slatki - znaju da budu vrlo opasni.

- Na ploči se u dve pesme pominju droge.

- Da, ali ne u kontekstu droge radi droge. U "Malim policajcima" stih "duvaju nam prašak u nozdrve" je samo ilustracija onoga što su oni spremni da urade. A u "Crnoj sestri" se spominje u kontekstu moći devojke o kojoj je reč, pa nijedna droga više ne može da smiri onoga koji upadne u mašinu te ženske.

Ja jednostavno ni u jednom trenutku nisam razmišljao o tome kao o nekoj tekstualnoj provokaciji ili o tome da se bavim problemima uživanja droga. Tu sam izuzetno demokratičan: svako neka radi šta hoće, svako to može da proba, ali i svako kad-tad dođe do zaključka koliko to godi i koliko šteti. Zaista nisam imao nameru s time nešto da koketiram ili provociram. Slučajno je ispalo tako.

- Zanimljivo je da se i ti sam eksponiraš na potpuno novi način. Odbacio si fine košulje i lepo krojena odela i zaodenuo se u kožne jakne, nitne, lance, duge kose. Rekla bih da je posredi neki novi, mačo imidž. 

- Da, baš me zanimalo kako Igoru stoji duga kosa. Mačo, kažeš? Pa, verovatno sam malo podetinjio. (Smeh.) Ali, ne vidim ništa loše u tome. Dosadilo mi je da razmišljam o tome kako ću da se obučem večeras, šta ću da obučem sutra pre podne i gde ću da nabavim košulju koja mi ide uz novi sako i kako bih na tom i tom mestu trebalo da izgledam, i tako dalje.

Ovako se sad bolje osećam. Znaš, sad sam se setio: ja do sada nikada nisam imao kožnu jaknu. Imao sam kožni mantil, ali davno, kad sam bio klinac - osam, devet godina.

- Vauuuu! (smeh) 

- Ozbiljno. I zaključio sam da sam bio veći rocker kada sam pevao u Kolibrima (smeh).

- Moram još nešto da te pitam: ploča se pojavila upravo u vreme kada...

- Partizani, a?

- Da. Zanima me kako ti gledaš na tu novu partizansku osećajnost?

- Ja ne volim da pričam o Bosancima. Mogu jedino da kažem da sve što je imalo neki šarm u početku i neku spontanost, a imalo je, jer su Bosanci veseljaci, šarmantni ljudi, pravi... Pomalo su i prevaranti, ali i to rade sa puno šmeka. I, da - sve to je u jednom trenutku preraslo u čistu industriju, a ovo sada je verovatno kulminacija. Ne znam šta će da rade posle ovoga.

Mada, u početku je tu bilo i dobrih pesama, ali sve to već previše dugo traje, taj folk fazon, pa sad još dopunjen nekim patriotizmom i sve mi to postaje sumnjivije i sve više gubi na svojoj prvobitnoj draži. A što se tiče tih sad "partizana"... Ne znam. Bilo je i ranije raznih patriotskih pesama. Pevala je i Azra Halilović takve pesme, i Mirjana Beširević.

Ali, te partizanske pesme u zabavljačkim aranžmanima oduvek su mi bile bezveze. Da li je to nešto novokomponovano, ili je to nešto... nemam pojma šta je to. Meni to malo izgleda kao da riju po nekim grobovima. Ozbiljno.

Postoji jedna fina misao koja kaže da je oslanjanje na neka druga vremena uvek vrlo opasno, diskutabilno i pipavo. Tako i ovo. To je kao manifest prošlom vremenu dat na neki novi, čudan, mladalački način. Ali, mislim, da to nije potrebno. Zašto bih ja gledao na stara vremena, kada su meni ova vremena koja imam, zapravo, jedina - i, dovoljna.


Zabeležila: Snežana Golubović (Rock, januar 1987), foto: Zorica Bajin-Đukanović (Rock 84), 


Vlada Popović ("Maske za dvoje"), Tomislav Peternek ("Bomba u grudima")





Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)