Sportske legende: Ivica Frgić - najbolji jugoslovenski rvač svih vremena!

U Tempu koji je izašao aprila 1979, pojavio se članak iz pera Radivoja Markovića pod nazivom "Zlatarevo zlato". Dogodilo se da je čuveni sportski novinar tog proleća ležao u bolnici zajedno sa dugogodišnjim trenerom rvačke reprezentacije Ljubomirom Ivanovićem Gedžom. I dok su lekari rešavali Raćine i Gedžine srčane probleme, njih dvojica su vodili maratonske razgovore, te je novinar iskoristio prisustvo najvećeg autoriteta u oblasti rvanja da ga upita: "Od svih uspešnih rvača koje si otkrio, trenirao, vodio - možeš li da napraviš rang-listu najboljih?" Ivanović je svoju listu izneo bez kolebanja i razmišljanja: "Treći: Momir Kecman. Drugi: Branislav Martinović. A  najbolji jugoslovenski rvač svih vremena, zbog njegove postojanosti u formi i motivisanosti u borbi, svakako je Ivica Frgić." Evo kako je 70-tih o ovom slavnom Somborcu pisao Tempo...



(Tempo, 1974): Medalje, samo medalje! Rvači, borci koji nikada nisu izneverili vapijuće vitrine sportskog muzeja, kao da su se umorili. Dvadeset godina neprekidnog rada, sijaset medalja i... »Gedžina« čvrsta desnica je malčice oslabila, pokleknula pod objektivnim teškoćama, koje je godinama medaljama zaptivao. 

Medalja kao društvena obaveza: Ivica Frgić
Ta istinska sportska veličina koja umetnički vodi svoje momke kroz pripreme za borbu, za takmičenja za (ne)osvojene medalje, mora da prizna ono što je godinama i godinama predočavano: da će naići posna godina, da će biti teška (kao što je i bila), da će svaka medalja biti »pravo zlato«.

Somborac Ivica Frgić, taj plavokosi nesuđeni rvački šampion sveta (osvojio je treće mesto na Svetskom prvenstvu u Katovicama) izdanak je slavne tradicije rvača koji su nas razmazili medaljama.

Živeo je, pripremajući se u Sportskom centru pred odlazak u Katovice, pod teretom da se, kao što su nas protagonisti ovog viteškog sporta godinama učili i naučili, medalja mora osvojiti.

- Da je bar bilo samo to i da mi na umu ništa drugo nije bilo sem toga »tereta«, imao bih najlakše pripreme u životu, reče Frgić. 

Naš junak ne može, a da ne kaže kako se kelner u Sportskom centru ophodi prema rvačima kao prema sportistima niže »rase« ("Znate, boli to...") A tek same pripreme?

- To je već druga priča. Treniram mesec dana sa drugovima koji rvu u raznim kategorijama, a sparing partnera za moju do 57 kg niko da mi obezbedi, a trener reprezentacije Ljubomir Ivanović Gedža nije svemoćan. I šta onda?

Moram da sparingujem čoveku težem od sebe, sa rvačem čije sve pokrete unapred znam, kao i on moje. Je li to trening za svetsko prvenstvo? Drugi ne moraju, rvači mogu to sve godinama da podnose. A svi žele i očekuju od nas medalje, kao da je to naša društvena obaveza.  

Pomalo je ogorčen naš jedini nosilac kolajne s proteklog svetskog šampionata. Sigurni smo, s punim pravom. No, to je tema koja zahteva mnogo više prostora i štamparske boje, ali - ko je u stvari junak naše priče što govori bez dlake na jeziku?

Rođeni je Somborac, po zanimanju automehaničar i ima samo 21 godinu. Zrelost, razboritost, kritički i samokritički tonovi njegovih reči svojstveni su osobama koje na život gledaju sa više iskustva. Oženjen je, otac je, i to je samo deo onog što ga tera da misli zrelije.

Zaslužio "Trofej": Ivica Frgić
Sportska karijera ovog mladog »majstora strunjače«, člana Elektrovojvodine iz Sombora, rvača koga njegov trener Petar Cucić nikada nije mogao oterati sa treninga, kao što mu i nikada niije uspevalo da dođe u salu pre njega — ispisana je biografski veoma kratko, ali — trofejno. Pored titule trećeg na svetu, u njegovoj vitrini, prilično bogatoj pobedama nalaze se plakete, medalje sa juniorskih prvenstava (gde se, tako reći, do juče takmičio), "Trofeji šampiona"...

Da, baš »Trofeji šampiona«. Dve statue izlivenog rvača u pokretu, koje mladi Somborac neobično ceni.

- Ove »Trofeje« osvojio sam prošle i ove godine — kaže Ivica. - Prvi je bio i prvi veći uspeh u mojoj karijeri. Tim veći jer sam nastupio na turniru za »Trofej« i za reprezentaciju Beograda na dve strunjače, i za dva dana imao sam čak osam borbi sa vrlo teškim protivnicima.

Bili smo prisutni na tom nadmetanju i očevici tog velikog dana mladog rvača Ivice Frgića. Dobro se sećamo reči koje nam je tada Ljubomir Ivanović, savezni trener rvačke reprezentacije, izgovorio:

- Frgić je ovaj »Trofej« zaslužio. Neobično je talentovan i može još mnogo da napreduje, a siguran sam da će napredovati, jer je poslušan, vredan i voli da radi...

Ivica i njegov trener Petar Cucić
A kada neko voli da radi i uči kao on, sigurno je da od rada propasti neće, da će njegov uloženi trud i proliveni znoj biti nagrađen po svim sportskim aršinima.

U Katovicama, u velelepnoj dvorani »Rondo« niko nije tako od Jugoslovena zablistao i nikog nije tako svetski rvački krem upoznao kao mladog Somborca Ivicu Frgića. Treći »majstor strunjače« na svetu u kategoriji do 57 kg da je imao sportske sreće sa protvnicima i sudijama okitio bi se i zlatom, jer nije bio daleko od njega. 

Dovodio je svoje protivnike u »mostove«, u finalu Rus Mustafin podmetnuo mu je nogu (a sudija ništa!), domaći takmičar Lipien bežao je po strunjači, izbegavao borbu i na kraju — pobedio!

Prošla godina je za 21-godišnjeg Ivicu Frgića bila izlazak iz anonimnosti, godina domaće i internacionalne afirmacije i nagoveštaj lepe sportske budućnosti koja dolazi možda već na sledećem svetskom šampionatu u Minsku. Njegov talenat i rad nam to nagoveštavaju.  

napisao: Kosta Rajević


 (Tempo, 1975): Najmlađi član naše malobrojne rvačke ekipe koja je branila boje Jugoslavije na 21. evropskom prvenstvu u Ludvigshafenu (SR Nemačka), 22-godišnji Somborac Ivica Frgić, pred svoj peti meč u konkurenciji sa najpoznatijim majstorima strunjača (protivnik mu je bio Čehoslovak Krust) samouvereno je rekao svom učitelju i dugogodišnjem selektoru nacionalnog tima Ljubomiru Ivanoviću:

Ivica i Hakija Pozderac, predsednik Jugoslovenskog saveza za fizičku kulturu
- Ništa ne brinite, ova borba biće moja!

U tom stilu je i započeo svoju veliku bitku sa Čehoslovakom Krustom. Kidisao je poput tigra. Svom protivniku nije dao ni čestito da predahne. I već posle prve runde vodio je sa 4:0 u bodovima.

U predahu između dve runde, sa smeškom na licu ponovo je ohrabrio selektora Ivanovića:

- Moj je! Pašće u drugoj rundi! I imamo medalju u rukama!

U nastavku velikog megdana, plavokosi delija bio je još bolji, agresivniji, veći majstor... i, konačno - tuš! Ne, pardon, nije tuš! U poslednjem trenutku gong spasava čehoslovačkog reprezentativca. Ali, ni u sledećoj rundi Krust nije dostojan protivnik momku u plavoj majici, s jugoslovenskim grbom na grudima. 

Izgleda da ga je uhvatio strah od čeličnih zagrljaja Somborca Frgića, jer sve češće beži sa megdana. Međutim, sudije to ne tolerišu, meč prekidaju i sa bodovnom prednošću od 15:3 proglašavaju Jugoslovena za pobednika.

Ljubomir Ivanović prilazi i grli svog učenika. Čestita mu na sjajnoj borbi, efektnoj pobedi i novoj, njegovoj trećoj dosad osvojenoj medalji.

- Bravo, Ivane - grmi Ivanović, dok ga svojim ogromnim šakama tapše po leđima. - Tako se bori, tako se osvajaju medalje ...

Ivica sa YU reprezentativcima i Ljubomirom Ivanovićem Gedžom u Pekingu 

Neko iz gledališta, iz tabora Jugoslovena, dovikuje:

- Sada možemo da idemo kući, imamo konačno medalju u rukama...

Međutim, mladi član somborske Elektrovojvodine, koji je na domaćem tlu već godinama nepobediv (minule sezone, u kategoriji do 57 kilograma, imao je 17 mečeva - i isto toliko pobeda), ne deli takvo mišljenje. On želi još više - srebrnu, a možda i zlatnu medalju!

- Osećam da sam sposoban za jedan takav podvig - ubeđuje Frgić svog učitelja Ivanovića, koji takođe veruje u svog učenika, ali se plaši - tradicije. Jer, sledeći Frgićev protivnik je niko drugi do Rus Mustafin, svetski i evropski prvak, koji je već dvaput uzastopno savladao našeg mladog reprezentativca. Prvi put u Madridu 1974, na , a drugi put nekoliko meseci kasniije, na SP u Katovicama.

- Neću se predati, uložiću maksimum znanja, truda i napora da se »osvetim« Mustafinu - smelo dodaje Frgić. Pobeda nad njim značila bi i više nego zlatna medalja!

I gle čuda: u prvom finalnom okršaju svetski i evropski šampion Mustafin, posle samo 2,5 minuta ljute bitke savladan je - tušem! Somborac Ivica Frgić konačno je uspeo da ostvari svoj davnašnji san i da jednim udarcem postigne da se »osveti« Mustafinu i da ponese na svojim grudima zlatnu medalju, titulu najboljeg u Evropi (treći finalista, Dreksler iz DR Nemačke, predao je Frgiću meč bez borbe).

I, eto, tako je 22-godišnji Ivica Frgić, automehaničar po zanimanju, svoj petogodišnji staž na internacionalnoj sceni krunisao najdražim i najpriznatijim trofejom.

Ali, tu, na tom zlatu iz Ludvigshafena ne zadržavaju se ambicije mladog Somborca. On kaže:

- Moj sledeći cilj su Svetsko prvenstvo, koje se održava krajem godine u sovjetskom gradu Minsku, i Olimpijske igre u Montrealu. U Minsku mogu i da prođem bez zlata, možda i bez medalje, ali ona olimpijska, jedina koja mi nedostaje, mora se naći na mojim grudima! I neću praviti razliku da li je zlatna, srebrna ili bronzana, samo da dopunim svoju bogatu kolekciju...

Godinu dana kasnije, Montreal 1976: Ivica u društvu jugoslovenskih sportista u Olimpijskom selu 

A Frgićeva kolekcija medalja je zaista bogata. Prvu, i to srebrnu, uzeo je još one godine kada se, kao 16-godišnjak, pojavio prvi put među evropskom elitom, na juniorskom prvenstvu u Švedskoj, da bi zatim na seniorskom EŠ u Helsinborgu osvojio bronzanu, a prošle godine u Katovicama ponovio isti podvig, samo ovog puta u konkurenciji najboljih majstora strunjača sveta.

Međutim, da mladi Ivica Frgić nije »običan rvač«, da u Ludvigshafenu nije slučajno došao do titule evropskog prvaka, najbolje kazuju i ove reči Viktora Igumanova, nekadašnjeg višestrukog svetskog šampiona u rvanju grčko-rimskim stilom, a sada trenera rvača reprezentacije SSSR, u vreme dok je ovaj daroviti Somborac tek počinjao da korača putevima uspeha i slave:

1969: Godina prvih velikih Frgićevih uspeha,
zbog čega je još kao 16-godišnjak završio u
izboru za najsportistu Somborskih novina 
- Dajte mi ovog momka da radim s njim samo godinu dana, a zauzvrat spreman sam da potpišem da ću od njega stvoriti svetskog prvaka koji će bez konkurencije vladati najmanje sledećih pet godina! On je zaista izuzetan talenat, ja od njega ne vidim perspektivnijeg rvača na svetu!

Ali, nije Igumanov jedini koji tvrdi da je Ivica Frgić predodređen da postane svetski as, jedan od najboljih rvača koje je svet imao. I Ljubomir Ivanović, stručnjak koji se nikad ne zaleće u prognozama, i pod čijom je selektorskom »vladavinom« jugoslovensko rvanje osvojilo ukupno 60 medalja na Olimpijskim igrama, Svetskim i Evropskim prvenstvima (!), takođe nije uspeo da izdrži, a da posle najnovijeg podviga svog pulena ne kaže:

- U istoriji ovog sporta Jugoslavija je imala čitavu plejadu istinskih majstora, koji su pobeđivali i na najvećim takmičenjima, osvajali medalje i titule olimpijskih pobednika, svetskih i evropskih šampiona, ali, čini mi se da će svi njihovi rekordi i podvizi ostati u senci Ivana Frgića...

A ako je to rekao jedan Ljubomir Ivanović, onda mu i treba verovati.

Jer, malo je danas rvača u svetu koji su u poslednjih pet godina na najvećim domaćim i inostranim takmičenjima osvojili toliko trofeja, priznanja i titula kao nova nada jugoslovenskog rvačkog sporta, 22-godišnji Somborac Ivica Frgić.

Montreal 1976: Momir Petković, Ivica Frgić, Ace Rusevski, Tadija Kačar, Matija
Ljubek - osvajači olimpijskih medalja za Jugoslaviju - Frgićeva je bila srebrna

Uostalom, ni on sam ne kaže sigurno bez razloga:

- Moje vreme tek dolazi, i ovo zlato u Ludvigshafenu poslužiće mi kao najveća potpora da još više prionem na rad, da se i na sledećim velikim takmičenjima dokazujem. Jer, kao što već rekoh, ja se neću zadovoljiti samo jednom titulom evropskog prvaka...

Sledeća šansa za dokazivanje biće svakako Minsk, oktobra 1975, a onda i ono o čemu Ivica Frgić već godinama sanja - Montreal 1976.

Mi bismo, isto kao i on, želeli da se na oba ta takmičenja okiti novim medaljama - i to zlatnim!

napisao: Tomislav Marković

1) Na strunjači se, u borbi za zlatnu medalju, bore Jugosloven Ivica Frgić i Finac Perti Ukola. Naš reprezentativac na pragu je svog najvećeg trijumfa. U rukama praktično ima već zlatnu medalju, jer vodi u poenima sa 4:3, a do kraja je preostalo još svega petnaestak sekundi.  

2) I tada počinje prava drama. Trenutak nepažnje i Frgić gubi dva dragocena poena, a sa njima i olimpijsko zlato! 

3) Trener Gedža Ivanović skače sa stolice, protestuje kod sudije, smatrajući da je zahvat Finca bio - za kaznu. 

4) Ali, avaj, ništa ne pomaže. Pobednik je Ukola, koji razdragan i ozaren srećom, visoko uzdignutih ruku, proslavlja uspeh u praktično izgubljenoj borbi.

Poslušajte atmosferu u dvorani za vreme borbe između Frgića i Ukole - originalni snimak sa finskog radija, komentatoru je najlakše da izgovori "Frigic", a naši navijači mogu da se čuju već od 30. sekunde - kliknite OVDE.

Ova istorijska borba zauvek je povezala dvojicu sjajnih sportista - Frgić i Ukola postali su veliki prijatelji. Kao gosta "Sportskog spomenara" Miroslava Nešića, slavnog rvača poslušajte OVDE.



Junak Mediteranskih igara '79: Veseo momak ispod korice šutnje   




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)