Ksenija Cicvarić: Ambasador stare podgoričke pjesme (1981)

Avgust 1981: Svetski tabloidi puni su priča o poznom materinstvu Ursule Andres, sportski časopisi pišu da Ivicu Šurjaka u Paris Saint-Germainu muči nostalgija za Splitom i Hajdukom, na Pulskom festivalu Zlatnu arenu osvaja Zafranovićev "Pad Italije", a beogradsko Pozorište dvorište lansira kultnu predstavu "Mušica". Leto u Beogradu provodi i Ksenija Cicvarić, čuvena pevačica crnogorskih gradskih pesama, koja je već tada, početkom osamdesetih, posustajala u konkurenciji sve popularnijeg novokomponovanog folka...

"Ambasador stare podgoričke pesme, Ksenija Cicvarić, danas je više u krugu svoje porodice nego na sceni. Zlatna vremena su prohujala, ali su ostala sećanja i čitava riznica crnogorskih gradskih pesama koje je ova samouka umetnica otrgla od zaborava i utkala u njih svoj lepi lirski glas"

Ima ljudi koji se ne zaboravljaju ni onda kad više nisu u »žiži«. Njihova slava može i da prođe, ali vrednosti ostaju da žive. Nešto slično dogodilo se i sa Ksenijom Cicvarić, doajenom starih crnogorskih pesama. Istina, ni posle četvrt veka pevanja ona nije prestala da se druži s izvornim narodnim blagom, ali je kao estradni umetnik na sceni utihnula. Ksenija nema razloga da žali žbog toga - pre bi se to moglo reći za ljubitelje njenog pevanja.

Ksenija Cicvarić, leto 1981. godine
Podsetimo se samo na neke njene pesme, koje su zahvaljujući njoj, otrgnute od zaborava: »Oj, vesela veselice«, »Mlada Jelka«, »Sejdefu majka buđaše«, »Stara varoš«, »Pomrčica cijelo selo spava«...

Nedavno je snimila novu LP ploču na kojoj prvi put možemo da čujemo pesme: »Aj, tamo dole niz mahalu«, »Šetala sam gore dole niz šarenu baštu«, »Drema mi se mila majko, bih malo zaspala«...

Izvorne pesme svih krajeva Crne Gore Ksenija Cicvarić je oživela na 11 malih i dve LP ploče, što je manji deo mnoštva pesama ove 52-godišnje Crnogorke. Samo za Radio Beograd snimila je 72 pesme.

Rođena Podgoričanka, koja svakim svojim pokretom i rečju odaje da je to. Dok je njeno pevanje karakteriše kao vrsnog umetnika, urođena veselost, bistar pogled, jednostavnost i neka unutarnja snaga još više govore o njenoj ličnosti. 

U životu je spoznala i doživela mnoge nesreće, ali je uvek umela da se nosi s njima, pobeđivala ih, ostajući pred drugima netaknute duše i srca. Zbog gubitka četvorogodišnjeg sina u saobraćajnom udesu, pre više od 20 godina, napustila je svoj rodni kraj i s porodicom se preselila u Beograd

Danas je majka četvoro dece: Duška, književnika, Irene, muzičkog pedagoga, Ranka i Žarka koji još studiraju, a postala je i baka unuku Pavlu. Njenu porodičnu sreću upotpunjava brak s Milojem Mišom, kapetanom aviona DC10.


Dok u stanu Cicvarića u Novom Beogradu razgovaramo o mirnim vodama porodičnog života u koje je Ksenija poslednjih godina uplovila, ne možemo da se ne vratimo na onaj drugi deo njenog življenja, njenu umetnost i prve korake na estradi.

Imala je 27 godina kad se prijavila na audiciju Radio Titograda.

- Bila sam već udata i imala sam dvoje djece, priča Ksenija. - Radila sam u banci na prebrojavanju novčanica. U to vrijeme Radio Titograd je raspisao konkurs za audiciju. 

Prijavila sam se, jer sam željela da pjevam u horu. Bilo je to slavno vrijeme radiotitogradskog hora kad je dirigent bio Marko Rivijera. Na audiciji mi je bio i Janika Balaž. Primili su me s oduševljenjem i tako je počelo moje drugo poglavlje u životu.

Ksenija Cicvarić je završila Gimnaziju u Podgorici. Htela je da studira muziku, ali joj se želja nikad nije ostvarila. Mnogobrojna porodica i male materijalne mogućnosti učinili su da studiranje muzike zauvek ostane neostvaren san. 

Imala je, međutim, sreću da svoj lepi lirski glas usavršava uz naše najbolje muzičare i da peva upravo tamo gde je selekcija bila najstroža. Potvrđuje to i prijem u Radio Beograd gde nije morala da prođe audiciju. Njen vrsni glas već je bio svima poznat. Talenat za pevanje ispoljavala je još od najranijih školskih dana.

- Nastavnici su otkrili moj smisao za pjesmu, veli Ksenija. - Ali za sve ono što sam postigla na polju pjevanja, najviše treba da zahvalim majci. Ona me je naučila svim izvornim crnogorskim pjesmama i razvijala u meni ljubav prema pjevanju. Majka je divno pjevala, a i svi moji ujaci. Pjesma nam je u krvi. U našoj familiji ona se prenosila s koljena na koljeno.

Za Kseniju se bez preterivanja može reći da je ambasador crnogorskih gradskih pesama. Na prvom festivalu u Cetinju, kad su učestvovale sve radio-stanice iz Jugoslavije, Italije, Nemačke, Francuske i Engleske, Ksenija je pobedila pesmom »Sjever ružu niz polje nijaše«, a imala je čast da otvori festival.


Prisećajući se starih vremena i starih pesama, pitamo je i za poreklo »Sejdefe« koja je postala sinonim za Kseniju Cicvarić. O nastanku ove pesme se dosta polemisalo, pa su čak izrečene sumnje da nije naša.

- Ova pjesma je iz Ulcinja, pouzdano znam. Sejdefa je rasla kraj mora i to baš u ovom gradu. Inače, mnoge moje pjesme vezane su za Sandžak, Pljevlja, krajeve koji imaju čitavo izvorno narodno blago. Sjećam se da me je u tim mjestima publika slušala gotovo bez daha. Dolazile su i majke s bebama i dojile ih na mojim koncertima.

U pevačkoj karijeri Ksenije Cicvarić bilo je mnogo turneja. Pevala je na otvaranju svih hotela na južnom Jadranu, a najdraži joj je nastup bio, kaže, u rezidenciji druga Tita u Herceg Novom. Tad joj je Predsednik čestitao i tražio da više puta ponovi pesmu.

Sećajući se tih zlatnih vremena, priča nam o drugarstvu koje je vladalo među njenim kolegama.

- Bio je to lijep život. Svi smo bili drugari, znali smo i da se potrpamo u džip i krenemo na put. Bilo je divno družiti se s Nadom Mamulom, Danicom Obrenić, Lolom Novaković, Božidarom Ivaniševićem...

Ksenija priča da u njeno vreme pevačice nisu nosile perike i da se nisu napadno šminkale. Negovale su jednostavnost. 

- Danas nije tako. Postalo je gotovo pravilo da ispred hotelskih soba u kojima pjevači borave, za vrijeme turneje, stoje poređane flaše viskija...

Odlazila je Ksenija na turneje i ostavljala decu u kući da o njima brine suprug.

- Nikad nijesam imala ženu za ispomoć u kući. Skuvala bih za dva-tri dana dok se ne vratim. Naravno da je i suprug tad morao da bude više u kući. Uvek smo gledali da uskladimo putovanja.


Kad je reč o putovanjima, Ksenija je i danas veliki putnik, ali ne kao pevač. Zahvaljujući suprugu, pilotu, obišla je gotovo ceo svet.

- Ne znam zašto me više ne zovu na turneje. Svuda u svijetu se neguju stari pjevači. Zašto je kod nas drukčije, ne znam. Možda nema posla. Mogla sam da pjevam na svadbama i po restoranima, ali mislim da mi to sad ne dolikuje. Nijesam za to da se umjetnost komercijalizuje. Doduše, sjete me se još stari drugari, medu kojima je i Niko Tomić, predsjednik KUD »Stanko Dragojević« u Titogradu, koji me uvek zove kad je neka proslava.

Navikla je Ksenija kad radi da se dobro oznoji i da u pesmu unese celu sebe. I danas je tako, ali je sve manje na sceni.

- Sada se preko noći stvaraju zvijezde, s ogorčenjem govori umetnica. - U moje vrijeme nije mogao bilo ko da uđe u radio-stanicu. Selekcija je bila stroga. Danas se muzikom bave i ljudi koji s njom nemaju nikakve veze.

Ksenija nije u stalnom radnom odnosu. Dva puta mesečno odlazi u Radio Beograd i za svoje pevanje zaradi oko 10.000 dinara. To joj je, veli, dovoljno da može da priušti svojoj deci i unuku Pavlu radosti. Posvetila se potpuno, a zbog prirode muževljevog posla, ona je ta koja nad njim treperi.

- Vodim računa da uvijek ima oprano i ispeglano, da je ručak na vrijeme postavljen. To mi pričinjava zadovoljstvo. Sreću nalazim u ovom stanu, trudim se da ambijent u kojem živimo bude što ljepši i prijatniji. Vikendicu nemamo i ne zanima nas.

U svakodnevnom životu Ksenija Cicvarić je skromna i obična žena. U pevanju, međutim, nije takva. Naprotiv, njen raskošni talenat, lepi lirski glas, učinili su da danas uživamo u riznici našeg narodnog blaga, starih pesama, koje su, zahvaljujući njoj, otrgnute od zaborava.

Napisala: Danica Božović (Nada, avgust, 1981.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)