Dubravka Duca Marković otkriva: Ko su bili junaci moje mladosti? (1985)


Kako je to kad imaš 24 godine, pa se sa setom sećaš svoje mladosti? U tu situaciju je došla mlada voditeljka emisije "Hit meseca" Televizije Beograd, koja je 1985. bila gost rubrike "Junaci moje mladosti" u novembarskom izdanju Rocka. Podsetnik na taj mesec: Divlje jagode postaju prva jugoslovenska rock grupa koja objavljuje album specijalno pravljen za UK tržište. Tiraž Bajaginog "Jastuka": 240 hiljada primeraka. Valentino lansira budući superhit "Bez tebe" sa problematičnim refrenom: "Đubre, volim te!" Približava se deveti FAMUS u Sivcu. Smak je ponovo zajedno. Haustor objavljuje "Bolero", a Oliver Mandić najavljuje novi album radnog naslova: "Dođe mi da kriknem tvoje ime". Usred sve te rock galame, Duca počinje svoju priču...    

"Najviše u životu sam volela da imam petnaest godina. I čim sam napunila četrnaest, počela sam da vičem kako imam petnaest. A kad mi je nedostajao samo jedan da napunim šesnaest - govorila sam da imam petnaest. Meni je to bila prelomna stvar u životu. Kao i ona knjiga "Zbogom mojih petnaest godina" koju sam pročitala tačno u ponoć kada sam napunila šesnaestu" 

Period moje najranije mladosti, od 1964. pa negde do 1970. bio je vezan, verovali ili ne, za fudbal. Ja sam tada strašno volela da idem na fudbalske utakmice Crvene zvezde, a za sve je bio kriv moj tata, koji je uz obavezu fudbalskog funkcionera u to vreme imao još jednu, da čuva svoju malu kćerku. Najbolji način je bio da joj kupi pola kilograma semenki i odvede je na fudbalsku utakmicu u novinarsku ložu. 

Tako sam se ja preko fudbala uglavnom družila sa dečacima iz mog kraja koji su jako voleli fudbal i nikako nisu mogli da mi oproste što sam gledala čuvenu utakmicu Crvena zvezda - Karlcajs, to je bilo 67. ili 68, ne znam tačno. Znam da je rezultat bio 4:2 i da smo se kvalifikovali u sledeće kolo. 

Volela sam da pratim fudbal i znala sam i šta je ofsajd, aut, penal.

Mada danas od tog fudbala ništa -   ne gledam ga. Ostala sam samo navijač Crvene zvezde.

Normalno, u to vreme je najbolji igrač bio Dragan Džajić.

Pravila sam se strašno važna i užasno se folirala zato što sam bila u prilici da ga upoznam. 

Ja sam čak i igrala fudbal.

U četvrtom osnovne na Divčibarama moja ženska ekipa je pobedila mušku iz IV/1. Dečaci su pratili fudbal, a devojčice su želele da se druže s njima i jedini način je bio preko igre.

Normalno je bilo da fudbalski šef budem ja.

Sledeća ljubav prema sportu nastala je u vreme Evropskog košarkaškog prvenstva i naročito se moja osnovna škola "Braća Ribar" pravila važna jer u nju su išli Slavnić i Kapičić i sedeli u našim klupama. 

U to vreme Kapičić je došao na otkrivanje spomen-ploče u našoj školi, jer je prva košarkaška utakmica u Beogradu odigrana u dvorištu škole. Nekada je tamo bila ledina, a danas je Francuska ambasada. Škola je na poklon dobila osam koševa.


Kako je došla 1975. i moj odlazak u gimnaziju, sve te sportske ludorije prestaju i život se okreće na drugu stranu, interesovanja prelaze na druga polja. U to vreme glavni idol mi je bio moj veliki brat koji je živeo u Sarajevu, brat od tetke. Imao je dugu kosu, izgledao kao hipik i svakog leta je odlazio u Englesku da bere jagode. 


Tu je bitna jedna Nova godina, na televiziji se daje film "Yellow Submarine" i ja dobijam dozvolu od mame da ostanem budna do dva ujutru. I moja prva grupa postaju The Beatles. Moj tata je u to vreme radio u "Radio TV reviji" i ja sam preko njega od Jugotona dobijala pakete ploča. I stižu razni singlovi. Između ostalih i jedanaest singlova grupe Deep Purple, što jasno govori da početkom sedamdesetih intenzivno slušam njih. 

Doduše, još ranije, sa nekih osam, devet godina - ja sam vatreni obožavalac Rolling Stonesa, što je bilo sasvim šašavo i blesavo. Mene je u nesvest bacao omot ploče „Sticky Fingers” koji je imao na fotografiji pravi rajsferšlus farmerki. To sam ja opet videla kod mog velikog brata, koji je još uvek nosio dugu kosu. I tu sam zavolela Stonese, mada u tom periodu pojma nisam imala šta su radili i šta su značili. Jednoj maloj devojčici su se dopali zbog rajsferšlusa na ploči.

Nikad nisam mogla da zavolim Zdravka Čolića, uvek sam se mrzela sa devojčicom iz razreda koja je u leksikonima upisivala da je njen najomiljeniji pevač Zdravko Čolić. Ja to nikako nisam mogla da prihvatim. Za mene je to bio Dejvid Bouvi, što uopšte nije imalo veze sa tim da ja sa trinaest godina kapiram šta on radi. 

Nego je to opet bio pokušaj prodavanja uticaja svog starijeg brata koji je iz Sarajeva povremeno slao spisak ploča koje je trebalo da mu kupim u Beogradu. I ja sam ukapirala da je to što on traži najbolja stvar. Tu nema muzičkog znanja i vrednovanja, ali neko ima sreće da ima bolji uticaj, a neko se oduševljavao takvim stvarima kao "Gori vatra". Uf, pa to je bilo grozno. Ta devojčica mi je čak kupila taj singl za rođendan i to sam dobila dva primerka i istima sam odigrala frizbi sa svog prozora.

Tu je jako bitno i Bijelo dugme koje je za mene bilo top-grupa i zahvaljujuči mojim sarajevskim vezama, dopali su mi se još kad su imali singl "Glavni junak jedne knjige". Od početka sam ih pratila i u tinejdžerskom dobu jako volela, a danas mislim da su sve to jako pametno uradili.

Jednog dana iz Jugotona je stigao singl grupe T. Rex "Children Of The Revolution". Baš ga je Koja onomad u jednoj mojoj emisiji opisao:

- Bolanova velika glava, ogromna kosa, beli omot, crvena slova.

I to je bilo gotovo; Mark Bolan je kupio sve devojčice.

Odmah potom se u časopisu „Tina", koji sam ja redovno čitala, pojavio poster Marka Bolana koji je bio baš lep, krupni plan, plave oči.

U to vreme mi je prijala grupa Slade. Imali su neki hit „Cause I Love You" i ta stvar me bacala u nesvest.

Počela sam da se zaljubljujem u sve njih. 

A do ludila me dovodio basista, kome sam naravno zaboravila ime (Džim Lea, nisam bio zaljubljen, ali pamtim, prim. P. J.), koji je imao najveće zube na svetu i ličio je na zeca.

Zašto se meni taj čovek toliko dopao, ja ne znam, možda je to neko objašnjenje za moju sklonost prema ne tako lepim muškarcima.


Imala sam strašan problem u kući, nisu mi dali da lepim postere po zidovima, a mislim da je to normalna faza za dete od trinaest godina. Zato moj brat koji sada ima trinaest, ima celu sobu izlepljenu posterima. Zato što meni nisu dali. 

Nabavili su mi iz komšiluka žućkasti pak-papir koji sam slepila i napravila ogromnu tablu dugu četiri metra, koja je zauzela ceo zid u sobi. Devojčice su volele na nju da vade misli pesnika, zapisuju fraze, najljigavije ljubavne stvari koje mogu da se smisle.

Na primer: "U životu sam voleo dve stvari: muziku i tebe. Muzika prestane da svira, a ja te volim još uvek." To su bile neke vrlo bitne stvari. Moji singlovi su se slušali na svim žurkama koje smo pravili. Ovde sam pravila prve zabave, tu su se stvarali parovi. Stavljali smo oznake na singlove koje, na žalost, dan-danas srećem po nekim diskotekama.

Na omotu bi pisali slovo S, što je značilo da je stvar spora i B, što je značilo da je stvar brza. To je bilo jako zgodno, hoćeš da napraviš atmosferu, a polumrak je i za čas nađeš „Hey Jude" koja traje osam minuta i gde će garantovano da padne neka riba. 

Glavna ploča na svim žurkama bio je dupli album "Made In Japan" Deep Purple, gde je bilo stvari i za jedno i za drugo. Vrtele su se non-stop sve četiri strane.

E, onda zaboravljam Deep Purple i negde 1975. me kupila grupa Genesis svojim duplim albumom "The Lamb Lies Down On Broadway". Ponekad se zablesavim, pa na radiju pustim stvar "Counting Out The Time". Tada je sa njima još uvek bio Piter Gebrijel i to je neverovatan album.

Crosby, Stills, Nash and Young su takođe zauzimati značajno mesto i to je opet uticaj mog brata, koji mi otkriva aibum "Harvest" i ja se zaljubljujem u celu ploču. I to navodim kao bitnu stvar. Treba znati taj album. Mada će se ovde više obradovati neki tridesetogodišnjaci koji su stvarno ludovali za tom pločom.

U gimnaziji značajan i možda najveći muzički uticaj na mene vrši znameniti Gile iz Električnog orgazma. Ja se sa sedamnaest godina zaljubljujem u njega, a i on u mene, pre nego što je bilo ko od nas imao ikakve veze sa aktuelnom rock scenom i bavljenjem ovim poslom. On je već tada imao dvesta, trista ploča i sistematski me prekrojavao u neki svoj žanr i stil, što se uglavnom poklapalo sa nekim mojim ranijim ukusima, mada je on Marka Bolana kasnije zavoleo. 

Tu ulećem u život tipičan za Beograd u periodu od 1978. do 1982. Faktički niko od nas više nema svoje junake, stvara se jedna nova scena. Beograd je imao svoj zaštitni znak. Odiazilo se na ista mesta, iste žureve, koncerte, svi su se viđali. Kad dođem u SKC, svi se znamo, svi smo u nekom pozitivnom odnosu. Pa čak i ako se neki međusobno nisu podnosili, to se nije primećivaio. Vremenom sam se zasitila, a i stvari su se promenile, pa mi danas smeta kad odem na mesto gde mnogo ljudi znam.


Kao jako mala najviše na svetu sam volela da gledam Diznijev film ,,Bambi”. I to sam redovno išla u Dvoranu kulturnog centra sa mojom Irenom koja me vodila u non-stop bioskop. Mogla sam neprekidno da gledam i da se redovno zaplačem kada Bambi ostane sam u šumi, a nema mu ni tate ni mame.

Duca u Studiju (1984)
A „Meri Popins" je verovatno jedna od najlepših bajki koje mogu da se vide na filmskom platnu. Gledala sam ga sedam puta. Mislim da se suptilnost i senzibilnost koje je nosio taj film ne mogu meriti sa današnjim akcionim filmovima na koje padaju klinci. Neki svet snova kao za mame i tate. 

Kao mala sam jako volela bajke i mnogo sam ih čitala. Strašno sam želela da živim u tom starom svetu. Postojala je edicija bajki iz celog sveta ovde u Gradskoj biblioteci i ona je cela prošla kroz moje ruke.

Najviše u životu sam volela da imam petnaest godina. I čim sam napunila četrnaest, počela sam da vičem kako imam petnaest. A kad mi je nedostajao samo jedan da napunim šesnaest - govorila sam da imam petnaest. Meni je to bila prelomna stvar u životu. Kao i ona knjiga "Zbogom mojih petnaest godina" koju sam pričitala tačno u ponoć kada sam napunila šesnaestu. 

Ona je puno delovala na mene. Čini mi se da sam mnogo više saznala tad, kada je prošla petnaesta, nego kasnije. Osamnaest mi ništa nije značilo, maturirati, ništa, koliko mi je značilo da napunim tu petnaestu. I na kraju ostanem bez nje. To ni dan-danas ne mogu sebi da oprostim. U tom periodu još uvek imaš naivnost, spontanost i impulsivnost deteta, a u stanju si da ukapiraš neke druge stvari.

A što se tiče književnosti, ceo taj period pred kraj osnovne škole bio je vezan za sjajnog komediografa Branu Nušića. Ja sam se oduševljavala njegovim stilom pričanja i života. Neverovatno mi je bilo da je neko na konju ušao u Skupštinu, a Brana Nušić je to uradio. Verovatno sam kroz to izražavala bunt prema odraslom svetu, jer strašno mi se dopadalo što je postojao neko ko je živeo sa tim odraslim svetom, ali ih je stalno zavitlavao. Baš ih je zezao. 

A možda i zato što je moj tata voleo Nušića, pa sam ja od ranog detinjstva imala poštovanje prema onom redu od dvadeset i pet knjiga koje je napisao jedan čovek. I dala sam sebi zadatak da pročitam sve te knjige, što sam i uradila. „Autobiografiju" sam najčešće mogla da čitam. On je stvamo puno uticao na mene.


Oktobar 1985: Dubravka Marković
najavljuje novu sezonu "Hita meseca"
Od 1967. do 1971. godine moj tata je bio glavni urednik „Radio TV revije" i oni su svake godine organizovali „Pesmu leta" koja je išla celom obalom. Ja sam preko tate upoznala sve tada čuvene pevače kao što su bili Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Miki Jevremović, Radmila Karaklajić. Zbunjivalo me je da iza scene vidim ljude koji su u to vreme mnogo značili klincima.

Bila su opšta ludila sa đokistima i mikistima. Meni je čudo jedno bilo kad vidim Đorđa Marjanovića kako iz kofera vadi batak i glaba, pored njega sedi sjajna voditeljka Gordana Boneti, koja isto tako jede batak i ubeđuje mene da jedem, pošto sam bila sitna i neuhranjena. A ja stidljiva i ne mogu da shvatim da su svi oni oko mene. To je izgledalo kao danas kad se prave dobrotvorni koncerti pa se okupi petnaest rock bendova.

Ja sam leto uvek provodila u Trpnju. Tamo se pojavila jedna grupa koja me je navela da slušam neke dobre stvari. Kao grupu Free za koju sam prvi put saznala kad sam čula obradu pesme „All Right Now" grupe Drugi način, koja se tada zvala Zlatni akordi

I zahvaljujući tome što su oni imali sjajan izbor skinutih stvari, između ostalog Bouvija „Rebel, Rebel", Nila Janga, pa grupu Bad Co, i naravno Stonese, jer Branko Požgajec ima sjajnu sposobnost da vrlo verno skida originale, ja sam normalno zavolela i Drugi način. U leto 1976. kad su izdali prvi album „Carstvo samoće", ja sam to sa uživanjem slušala na koncertima u Trpnju. Mi smo se jako dobro znali i ja i dalje imam njihove ploče sa potpisima. 

Tada sam upoznala čoveka koji je danas eminentan u stripu, Igora Kordeja, koji je njima radio zaštitni znak, dve zenice u oku koje simbolizuju pogled na drugi način. On je tada prodavao karte na ulazu i glavni štos je bio kako njega izložiti da bi ušao. Imao je strašan šator koji je sav bio iscrtan stripovima.

A što se tiče stnpa, najviše sam volela Aleksa Rejmonda. To je jedan stari crtač i tu se opet vidi uticaj mog oca koji ga je puno cenio. Imala sam neke njegove predratne stripove. Čini mi se da sam u to vreme bila sentimentalno vezana za klasike, više nego što sam bila pod uticajem savremenih tokova.

zabeležio: Petar Janjatović (Rock, novembar 1985)