Pre 25 godina: Vlada Divljan, prvi solo album - "Tajni život A. P. Šandorova"


April 1988: Teen idol Boris Novković je "Jači od sudbine", YU grupa je zagrizla "Od zlata jabuku", Đorđe Balašević se pojavljuje "U tvojim molitvama", Tutti Frutti Band se nalazi "Gore iznad oblaka", gde Parni Valjak tvrdi: "Anđeli se dosađuju"! U ovom lepom društvu yugo-longplejki specijalno mesto je zauzela prva velika ploča bivšeg Idola Vlade Divljana, s kojim je, za zagrebački Polet razgovarala devojka koja je već postajala poznata u svetu novinarstva - Tanja Petrović...

"Bez obzira šta ko pričao i pisao, radim neku vrstu pionirskog posla, nešto što je ipak malo drugačije u okviru naše muzike, i to me ispunjava radošću"

Nakon duže pauze i kraha projekta svojih nekadašnjih najboljih drugova, sa solo-albumom nam se opet javlja najpoznatiji »Idol« - Vlada Divljan. Njegov prvi solo LP »Tajni život A. P. Šandorova« zapravo je rezultat saradnje s još dva Beograđanina: mladim pijanistom Sašom Šandorovim i poznatim snimateljem i producentom Đorđem Petrovićem.


Vlada Divljan (foto: Zorica Bajin-Đukanović)
Sama ploča je zanimljivo koncipirana uokvirivanjem sedam kompozicija u početni i završni instrumental, a muzički i tekstualno odaje samo na momente »stari« Divljanov stil. Impresioniran svojom novom »Emax«-mašinom, on je dosta eksperimentisao i stvorio neobičnu i vrlo zanimljivu ploču, koja je nešto izmedg »Idola« i onoga što radi Prince (!)

No, kako danas izgleda jedan muzički heroj našeg new-wavea? Intenzivno se druži sa Sašom Šandorovim, živi sam (u stanu koji je kupio dok je svirao s »Idolima«), fizičke aktivnosti je s nekadašnjeg treniranja boksa sveo na »iznošenje praznih flaša«, a sačuvao je izgled naivnog dečaka i stil gentlemana. Kroz njegove se pesme i dalje provlače blage doze nasilja (za koje kaže da je danas neizbežno); o Krstiću i Šaperu govori (bez emocija) »sve najbolje«.

A o sebi?

- Kako si se odlučio za saradnju sa Sašom Šandorovim na svom prvom solo-projektu?

- Pa, konkretna priča je ovakva: u vreme dok sam se zabavljao s jednom devojkom, studentkinjom klavira, išao sam na neke javne časove na Muzičkoj akademiji. Ona je bila u istoj klasi kao i Saša, pa sam tako imao prilike i njega da slušam. Bio je glavni u klasi i strašno mi se dopalo kako svira, imao je zreo i izgrađen pristup klaviru. 

Onda smo počeli pomalo i da se družimo!... Shvatili smo da smo ustvari oboje muzičari i da bi mogli zajedno da radimo. Osim toga, ja verujem u neobične kombinacije i sklopove, a on ima potpuno različit muzički razvoj od mene. Strašno me zanimaju takve kombinacije, i oduvek sam želeo tako nešto da radim.

- Omot ploče je urađen kao foto-priča, bez reči. Tu se pojavljujete ti, Saša i neka devojka, i to — sve u stilu tridesetih godina. Šta znači ta priča s omota, i ko je ustvari taj A. P. Šandorov — ti ili Saša?

- A. P. Šandorov je izmišljena ličnost. Osim što je tu deo Saše, zajedno s njihovim imenom, tu postoji i deo mene: dakle radi se o biću s nekim mojim i njegovim osobinama, ali i nekim trećim, nama nedokučivim. Onda to biće radi raznovrsne stvari, a između ostalog ima i tajni život, koji se može čuti na ploči. Što se, pak, omota tiče, hteli smo da to ima nekakav smisao, da postoji kao nekakvo delo. Ljubomir Šimunović napravio je omot kao foto-priču...

- To je priča u kojoj ti fizički stradaš na kraju...

- A šta, hoćeš celu priču? Pa, ja sam na omotu u ulozi nekog, kao, manijaka, a sve se odvija u ulazu stare beogradske zgrade u predratno vreme. I tu vidimo biće koje ima neke osobine A. P. Šandorova, a igra ga Saša, kako se oprašta od svoje devojke koju je dopratio s neke svečanosti na kojoj su zajedno bili.

Elegantno su obučeni i ljube se. Ja se pojavljujem iznad njih na stepeništu, kao manijak. Gledam ih, a oni mene ne vide. Nakon toga dolazi do razvoja priče: devojka i ja se mimoilazimo na stepeništu, posle je ja napadam, a ona me jako šutne i ja ostanem u bolovima da ležim na stepeništu...

- To je onda edukativni omot, vrsta priručnika za odbranu od manijaka...

- Tačno tako, ploča je malo poranila, pred Osmi mart, ali je to na neki način moj poklon... (smeh)... to je neka vrsta pomoći ženama, ima tu udaraca koji su fino objašnjeni. Tako da naš omot ima višestruku ulogu: osim što se na njemu vidi ko je šta i zbog čega radio, ima vrednost umetničkog dela, a i poučnost.

- Na ovoj ploči si, čini se, dosta vezan uz predratno vreme...

- Da! Sviđa mi se tadašnja moda, ali i neke stvari iz toga perioda. Umetnost, recimo... muzika najmanje, ali slikarstvo, književnost. Šta god rekli, ipak smo, što se kulture tiče, otišli unazad.

- S druge strane, na osnovu nekih pesama i tvojih izjava primećuje se da ti je Prince sada neka vrsta uzora?

- Znaš šta, jeste mi na neki načm uzor, s tim da je zapravo suludo govoriti o uzorima, pogotovo imajući u vidu razlike... Ali, Prince je posle toliko godina čovek koji je učinio nešto novo, promenio muziku, drugačija je od ostalog što se čuje.

- Pretpostavljam da si ga »kupio« kada si bio u Americi?

- Da, ja ga nisaim pratio od ranije, nego kad sam bio tamo... to je recimo tek od »Purple Rain«, kad je sve zapravo krenulo. To mi se, onako, umereno dopalo, ali me je na »Paradi« definitivno i potpuno zadržao. 

Ta mi se ploča, a i ova poslednja, jako sviđa. To je jako dobra muzika. Sviđa mi se ne samo zato što je drugačija... On je fantastičan muzičar, barata gomilom instrumenata. I posle dugog, dugog vremena, predstavlja mi savršeno osveženje. To je glavno.

- Jedna od udarnih pesama, koja je puštena i kao »pilot« u medije pre mesec dana, jeste pesma »Patuljci«. Je li to tvoje viđenje neke savremene »Snežane i sedam patuljaka«?

- Pesma ima veze s bajkom utoliko što je korišćen taj motiv »Snežane i sedam patuljaka«. Ali, ovo je, zapravo, jedna socijalistička Snežana, pošto radi u rudniku. Promenio se Snežanin život: budući da vise nema prinčeva i princeza, mi smo je bacili u rudnik. A patuljci su, kao, malo perverzniji. I ona, uostalom, tokom pesme postane »naughty«, što bi rekli Englezi, pa navali na patuljke, koji se onda razbeže... (smeh)

 Divljan (foto: Zorica Bajin-Đukanović)
- Zašto si baš ovu bajku uzeo za motiv?

- Dugo pre komponovanja pesme video sam crtani film — fenomenalan crtani u kome patuljci sviraju mahnito, a u drugoj polovini filma baš pomahnitaju. To me, verovatno, navelo na tu temu, a stih »ona radi u rudniku« izleteo mi je sasvim spontano. Posle sam na njega nadovezao i uvodnu temu i »haj-ho« i vamte-onamte. Onda smo uleteli u studio i snimili pesmu...

- Teme tvojih pesama su neobične. Recimo, refren jedne je: »Beži bedo, beži zlu«. Kako smišljaš takve stvari?

- Pa, eto, palo mi je na pamet da oteram bedu i zlo od sebe? Ta pesma se inače zove »Dvadeset godina« jer se, igrom slučaja i Saša i ja bavimo muzikom već dvadeset godina. Da, 1988. je godina jubileja: Saša je krenuo u muzičko zabavište sa 4 godine - 1968, ja sam iste godine, s deset, osnovao svoj prvi rock-band.

- Nakon neuspelog projekta »Krstić i Šaper« svi čekaju da vide kako ćeš ti da prođeš, odnosno da vide da li ljudi iz »Idola« mogu uopšte da funkcionišu odvojeno. Jesi li svestan toga?

- Paaa, priroda mi je podarila neku vrstu staloženosti... mene to ne opterećuje nimalo.

- Kako se odnosiš prema kritici, eventualno lošoj, negativnom sudu o tvojoj novoj ploči?

- Ponekad mi loša kritika prija, znaš, jer mi više odgovara da od čoveka za koga mislim da je budala dobijem lošu kritiku. S druge strane, nije loše ni da budala napiše dobru kritiku, jer onda znači da je ploča univerzalna, sviđa se svima. 

Ali, ne možeš time da budeš opterećen, jer bi to značilo praviti unapred neke stvari, ukalupljivati ih u šablone. Ja celu stvar posmatram idealizovano, jer tako hoću. Vrlo mi je jasno šta, kako i gde, vrlo mi je jasno kako bih zaradio pare - kad bih hteo. Ali - neću! Jer to znači drugačiji sistem rada, života. 

Ne zato što sam lenj - nego zato što se čovek tada lošije oseća i što mora da se petlja u nekakve sumnjive poslove itd. Bez obzira šta ko pričao i pisao, radim neku vrstu pionirskog posla, nešto što je ipak malo drugačije u okviru naše muzike, i to me ispunjava radošću.

- Nedavno sam imala u rukama omot čuvene ploče »Paket-aranžman«: face ljudi iz »Idola«, »Šarla« i »Orgazma« — onda i sada. Kao da su potpuno drugi ljudi u pitanju. U kakvim si ti danas odnosima s Giletom, Kojom, Milanom — nekada ste bili u istom fazonu, družili ste se? Bili ste intelektualci koji se zezaju...

- Bili smo u istom fazonu više igrom slučaja... Ipak, bili smo nešto drugo. I danas kontaktiramo, naravno. Dopada mi se, recimo, zadnja ploča »Orgazma«. Dopada mi se u principu i to što Koja radi. U principu!... To je sve. Ništa mi se drugo ne dopada!

- Ti si nekoliko prošlih godina bio skoro potpuno u senci. Hoćeš li umeti ponovo da se vratiš u centar pažnje kao nekada, kada su te bukvalno saletali?

Tajanstveni trio: Divljan, Đorđe Petrović, Saša Šandorov (snimio: M. S. Djakon)
- Pa, hoću ako budem hteo, ako mi bude došlo, neću ništa na silu da radim. Postoji određeni put koji sada moram da prođem... to je to. A da su me saletali, jesu — i to užasno; sem što su me saletale devojčice i omladina, saletali su me i menadžeri, jer sam ja vodio praktično poslove »Idola«. I to je nešto najgore. 

Ali tako ti je to kod nas - ako imaš nešto specifično u pojavi, i ako želiš da se prikažeš na određen  način, kad pokušaš da se baviš umetnošću — ljudi te ne shvataju, oni pojma nemaju. Isključivo ih interesuje novac i to ne zajednički, nego hoće da te zajebu i zarade više. S druge strane, popularnost me sada mnogo manje zanima nego ranije, to »zvezdašenje«.

Vlada (foto: Goranka Matić)
Ranije me strašno zanimalo da se pojavim na televiziji, a danas me zanima da radim neki zanimljiv spot ili, eventualno, emisiju. Ne treba se preterano opterećivati svim tim, da ne bi postao izbezumljen čovek koga bacaju okolo. Nije lako, ali umem još da mašem s ekrana i pričam za novine.

- Tvoj stari drug, Nebojša Krstić, radi kao lekar na Visu. »Idoli« su uopšte bili skup »radnih« ljudi: Zdenko Kolar vozi tramvaj, Krle je lekar, Šaper je diplomirao režiju. Jesi li ti možda pomišljao da se naglo zaposliš sa svojim završenim rudarskim fakultetom?

- Ja da hoću da radim, negde bih radio. Ali neću! Ja hoću da se bavim muzikom. Završio sam Rudarsko-geološki, ali moj smer je više teoretski, nema veze s kopanjem u rudniku i naukom o stenama. Neću da budem ni geolog, ni rudar, ni lekar. Počeo sam da se bavim muzikom, i to ću da radim i dalje.

razgovarala: Tatjana Petrović (Polet, april 1988)