Branislav Pokrajac uoči Olimpijskih igara u Minhenu 1972: Želimo jednu od medalja, možda i zlatnu




Jednom prilikom smo poveli razgovor sa selektorom državnog tima Ivanom Snojem i trenerom reprezentacije Vladom Štenclom — o njihovim izabranicima, ovom današnjom generacijom rukometnih asova, rekli su nam:

— Ponosimo se njima! To je, sigurno, naša najbolja i najdarovitija reprezentativna garnitura, koja se svakim danom sve više dokazuje ne samo na sportskim borilištima, već i van njih.


branislav pokrajac olimpijske igre minhen 1972 rukomet zlatna medalja
Govoreći o svakom članu državnog tima pojedinačno: kakav je u privatnom životu, na radnom mestu, u školi ili na fakultetu, posebno su istakli Branislava Pokrajca, člana pančevačkog Dinama, koji je baš tih dana odbranio diplomski rad na Visokoj školi za fizičku kulturu u Beogradu — s desetkom!

— Naši sportisti često kukaju da ne mogu uporedo da budu dobri đaci i studenti i da postižu vrhunske rezultate — reči su Vlade Štencla. - To nije tačno, sve se može kad se hoće. Uostalom, to je, evo, dokazao i »Kraja«. Mada je poslednjih godina igrao, tako reći non-stop, za svoj klub i reprezentaciju, često putovao i svakodnevno trenirao, ipak je u 24. godini postao profesor.

* Kako ste to uspeli — pitamo momka o kojem je reč, koga svi hvale i kuju u zvezde.

— Pa, nema tu nikakvih tajni — odgovara Pokrajac. — Imao sam svoj plan rada od koga nikad nisam odstupao, koji mi je omogućavao da stignem i na trening i da učim, da često putujem, a ipak na vreme da dajem ispite, pa i da izađem na sastanak s devojkom, da odem u bioskop, da posedim s drugarima...

Branislav Pokrajac, rođen u Beogradu pre 25 godina (27. januara 1947), odmalena je, kao i većina njegovih vršnjaka voleo sport, sa uspehom je igrao fudbal i odbojku, bavio se atletikom, vežbao na spravama, ali ni tada, kao ni kasnije, nije zaboravljao — školu.

branislav pokrajac olimpijske igre minhen 1972 rukomet zlatna medalja
— Otac Stevan, nekad i sam aktivan fudbaler — seća se »Kraja«, kako ga popularno zovu, svojih dečačkih dana — želeo je da mu i prvi sin jednog dana krene istim stopama, dok mi je majka, Angelina, govorila: »Mani se, sine, jurnjave za loptom i lati se knjige«. Oca sam razočarao, ali ne i majku. Fudbal me nije mnogo privlačio, dok sam u školi bio među boljim učenicima, odličan i vrlo dobar.

Ipak, lepuškasti dečak »Kraja«, kojim su druge majke korile svoje sinove: »Zašto se ne ugledaš na onog Stevinog sina«, ako nije voleo fudbal to ne znači da nije bio već tada prava sportska zvezda. Sa nepunih 12 godina već je postao pionirski prvak Jugoslavije u partizanskom višeboju, sa 17 godina 100 metara je trčao za 11 sekundi, a udalj skakao preko 6 metara, dok se školska reprezentacija, u bilo kom sportu, nije mogla ni da zamisli bez — Branislava Pokrajca. 

— Ljubav prema sportu najviše je doprinela da se opredelim za zvanje profesora fizičke kulture — kaže Pokrajac. - Istina, to se majci nije sviđalo, ona je više volela da joj sin, koji je bio među boljim đacima u osnovnoj školi i gimnaziji, izabere »bolji« fakultet, recimo medicinski ili tehnički, ali se na kraju ipak složila sa mojim izborom, tim pre što sam u sportu već postao, kako se ono kaže — neko i nešto.

Rukometnu karijeru je počeo u gimnazijskoj ekipi, gde su ga zapazili »lovci na talente« i odveli u Crvenu zvezdu, u koju je brzo uskočio, a da pre toga nije video nijednu ligašku utakmicu!

branislav pokrajac olimpijske igre minhen 1972 rukomet zlatna medalja
Danas, posle sedam godina rukometnog staža u velikim klubovima (iz Crvene zvezde je pre dve sezone prešao u pančevački Dinamo), Branislav Pokrajac ima nekoliko stotina klupskih utakmica i 98 igara u dresu s državnim grbom.

Opet se vraćamo knjizi i fakultetu koji je završio u roku, s prosečnom ocenom preko 9 i odbranjenim diplomskim radom — s čistom desetkom. Pitamo ga: niste nam objtasnili kako ste uspevali da uskladite sport i knjigu?

— Kada sam vam govorio o mom planu rada zaboravio sam da vam odam, možda, i jednu malu tajnu. Učio sam, pripremao sam se za sve ispite uz pomoć magnetofona. A, evo, kako sam to radio. Uzmem knjigu, jednom je pročitam, podvučem sve ono što je najvažnije, snimim na magnetofon i zatim deset dana, po jednom dnevno, slušam »predavanja!« Zar se nisam dobro snašao? Jer, recite mi koji je taj student koji bi u 10 dana 10 puta pročitao jednu knjigu!

— Koliko ste dnevno učili?

— Obično 6 do 7 sati. Ako sam imao trening ujutro, ustajao sam u 6 časova, čim ga završim vraćao sam se kući, uzimao knjigu u ruke, negde izmedu 9 i 10 časova, učio do 5 po podne, da bi zatim imao slobodno vreme, sve do 23,30 časova, kada sam obično išao na spavanje. Kada sam trenirao uveče, tada sam ustajao oko 8 časova, s tom razlikom što sam imao manje vremena za izlazak s devojkom, za odlazak u bioskop, ili na sastanak s drugarima.

branislav pokrajac olimpijske igre minhen 1972 rukomet zlatna medalja
Osvajači zlata na Olimpijskim igrama u Minhenu: naši rukometaši

— Sada, kada imate diplomu profesora fizičkog vaspitanja, sigurno ćete u neku školu?

Peta beogradska gimnazija već me je »kaparisala«, ali može vrlo lako da se desi da ostanem i dalje na fakultetu, samo od sada kao asistent. Ipak, najvažnije je da sam diplomirao i da ću sada moći daleko više pažnje da posvetim pripremama, s obzirom da za nekoliko meseci počinje Olimpijada, a na kojoj mi želimo jednu od medalja, čak možda i zlatnu!

Toša MARKOVIĆ

branislav pokrajac olimpijske igre minhen 1972 rukomet zlatna medalja
Rukometna reprezentacija kulira u Olimpijskom selu u Minhenu 1972. godine

Tempov članak "Zlatna je morala doći", sa "ličnim kartama" svih igrača i pričom o selektoru Ivanu Snoju i treneru Vladi Štenclu:
(scan, jpeg, 14 MB)

           OI 1972: Kako je bilo u domu Mate Parlova



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)