OI Minhen '72: Zlatna medalja Mate Parlova / Kako se odlučujući meč pratio u kući porodice Parlov




Nije bio prošao ni minut borbe između Mate Parlova i Kubanca Karilja kad je Mira Parlov, majka našeg boksera, korpulentna žena dostojanstvena držanja sva usplahirena istrčala iz stana gde je bio uključen televizor.

— Ajme, ne mogu da gledam!


mate parlov olimpijske igre minhen 1972 boks zlatna medalja
Baš u tom trenutku, u tom deliću sekunde, kad je njegova majka kročila u hodnik, Mate Parlov je zadao strašan kroše svom protivniku i Kubanac se naišao na podu.

— Aaaa, eno ga! — uzviknuo je iz sveg glasa Matin brat Ivica. — Mate, imaš ga!

— Na zemlji — bio je još više uzbuđen otac Mate Parlova — takođe Mate. — Ruuuka! Nađe ga na spavanju!

— Ma, to još nije gotovo! — oglasila se sa hodnika majka Mira dok je sudija brojao Kubancu do osam.

— Dođi ovamo! — stari Mate Parlov je pozivao ženu. Sada možeš da gledaš, krenulo je. . . Dođi kad ti kažem.

Ali, tu je i kraj prve runde. Bokseri se odmaraju svaki u svom uglu. Dok supruga zauzima mesto pored njega na otomanu, Mate Parlov senior koristi pauzu da zapali još jednu cigaretu. I hrabri sebe i ostale: »Videste li kako ga je našao?!«

Druga runda. Na samom početku Kubanac uspeva da zada nekoliko udaraca našem šampionu. Majka Mira opet nije izdržala, skočila je s otomana, izbačena katapultom navrlih osećanja i gotovo plačnim glasom rekla: »Ajme, sad će onaj Tea!«

Brat našeg šampiona Ivica, profesor srpskohrvatskog jezika, traži od prisutnih — tišinu i mir. I sam je, vidi se, nervozan i napet kao praćka, krv mu udarila u obraze. Ali, otac Mate i pored najbolje volje ne može da ga posluša, već svaki udarac koji zada njegov sin — onaj na ringu u Minhenu — popraća glasnim oduševljenjem: »Aaa... aha!«

mate parlov olimpijske igre minhen 1972 boks zlatna medalja
— Aaa, eno ga na zemlji! — povikao je kad je naš šampion po drugi put oborio svog protivnika. - Tako Mate, majku mu Isusovu!

— Ajme, hoće li se to završiti? — dopire iz hodnika brižni glas Mire Parlov.

Ali ne, to još nije kraj. . .


Boks će mi skratiti život


U Pulu smo došli samo zbog toga da bismo sa roditeljima i rođacima našeg najboljeg boksera posmatrali finalnu borbu u poluteškoj kategoriji olimpijskog turnira u Minhenu. Hteli smo, naime, da izbliza vidimo kako majka i otac preživljavaju (ne)uspeh svog sina, koliko ih bole udarci koje prima njihov mezimac, kako će doživeti borbu za koju su stručnjaci rekli da je najvažnija u istoriji jugoslovenskog boksa. Nismo se najavili, jer smo očekivali da će, po prirodi stvari, u tim trenucima svi Parlovi u Puli biti na okupu.

mate parlov olimpijske igre minhen 1972 boks zlatna medalja
Majka Mira, Mate Parlov junior
i Mate Parlov senior 
Ali, u nedelju popodne nigde nije bilo Parlovljevih. Kao da su u zemlju propali. U kafani Mate Parlova, na Šijani, u Radničkoj ulici, ljubazne kelnerice Vojka i Gracijela nam rekoše da je »dida Mate verovatno u Fažani« i da ne znaju kad će se vratiti. U centru Pule, na drugom spratu zgrade u Smareglijevoj 1, umesto domaćina otvorio nam je podstanar Ivo

»Šjora Mira je odavno izišla, šjor Matu danas nisam ni video. Ne znam gde su i hoće li se vratiti do početka prenosa. Možda su kod neke ćerke ili kod starijeg sina. . .«

Činilo se da Parlove nećemo ni upoznati, a kamoli sa njima gledati televizijski prenos borbe za zlatnu medalju u Minhenu. Na našu sreću, sa prvim sumrakom u kafanu na Šijani je došao i barba Mate, otac našeg bokserskog šampiona. Šezdeset i sedam mu je godina, kosa mu je seda, ali još uvek bujna i talasasta. Lice okruglo, ispod naočara nemirne, živahne oči. Neobrijan i, vidi se, nervozan.


Krili su da Mate boksuje


— Bio sam u Fažani, gde Mate gradi kuću — ispričao nam je. — Tio sam da se nečim zabavim, da ne mislim na večerašnju borbu. Počeo sam nešto da betoniram, ali su mi se misli opet vratile u Minhen, pa sam odmah prekinuo. Ja uvek nešto radim i dani mi prolaze kao minuti, ali ovi olimpijski su duži od gladnih godina. Srce mi lupa ka budilnik

Srčani sam bolesnik, pritisak ide i preko 200, imam suviše šećera u krvi, ne smim da pušim. . . ali ko će u ovoj situaciji da misli na zdravlje. E, ovaj Matin boks će mi skratiti život bar za deset godina.

U stvari, nekoliko meseci su krili od mene da Mate boksuje. Kad sam saznao, nisam mu dao. Šišao sam ga »nulericom«, no nije pomoglo.

mate parlov olimpijske igre minhen 1972 boks zlatna medalja
Mate Parlov 1968, nekoliko meseci pred odlazak
na Olimpijske igre u Meksiko
»Hoću da boksujem, a ti me šišaj koliko hoćeš!« — rekao mi je. 

I, šta sam mogao — popustio sam. I, malo pomalo, njegovi uspesi su i nas ohrabrili. Ali ubija nas ta neizvesnost, iščekivanje. . . A ovo u Minhenu je nešto posebno. Odem na spavanje, oči se nekako sklope... probudim se, čini mi se da sam prespavao cili dan, a kad pogledam na uru — jedva prošlo desetak minuta! 

O, da, gledao sam tog Kubanca. Protiv Nigerijca nije ništa naročito pokazao. Ali, boks je to, razumete. Malo i... Samo da Mate ne povredi arkadu...

Kad je oko 19 časova počeo prenos bokserskih borbi iz Minhena, šjor Mate nas je poveo na sprat iznad kafane, u stan sinovca Živka. Snaja Marija sa decom — Leja (9 godina), Sonja (8), Luka (5,5) i Mate (3,5) — takođe su s nestrpljenjem očekivali prenos. 

Šjor Mate se smestio ma otoman pored unuka, izgledalo je da se konačno smirio. Ali, zato su deca nemirna. Najnemirniji je najmlađi — Mate. Dok gleda borbu u muva kategoriji, komentariše:

— Nema Tea, niko ne viče »Mate, Mate!« Dide, kad bi ja bija Teo, ja bi pa na leđa!

Šjor Mate ga je nežno pomilovao.


Minuti kao godine


U vreme emitovanja TV dnevnika, kad je bilo jasno da će se borba Parlov — Karilja održati znatno kasnije nego što je bilo predviđeno, šjor Mate nas je poveo u stan u Smareglijevoj ulici. Tamo smo zatekli njegovog starijeg sina Ivicu sa suprugom Cvijetom, sinčićem Ivicom (4 godine) i ćerkicom Ankicom (2). Mate se raznežio u igri sa unučićima, a Ivica je duhovitim dosetkama i šalama odvraćao očevu pažnju od Minhena.

— Ma, pobediće Teo pre kraja druge runde! — rekao je kad se opet počelo pričati o boksu. Ne brini...

— Samo da ne povredi arkadu! — ponavljao je Mate.

— Tukao bi Teo dva Kubanca i njihovog trenera odjednom! — upao je u razgovor bivši bokser Nikola Mudrovčić, koji je stigao u međuvremenu. - Od zlata Matu može da odvoji samo policija. . . ako mu zabrani da iziđe na ring!

Pitamo četvorogodišnjeg Ivicu šta očekuje od strica, a on odgovara u svom stilu:

 — Teo jede puno meda. Ja volim da ga gledam kad jede med!

Što se vreme prenosa približava, uzbuđenje u porodici Parlova je sve primetnije, mada se svi trude da ga odagnaju. Kad je spikerka zagrebačke televizije objavila da će borba verovatno početi tek oko 22:30, lice šjor Mate se smrklo. 

»Nije mi po volji ovo odugovlačenje. Volija bi da se to što prije svrši«.


mate parlov olimpijske igre minhen 1972 boks zlatna medalja
Tri najjača protivnika na olimpijskom turniru: 1 - duel sa Mađarom Totom,
2 - najteža prepreka, Poljak Gortat, 3 - Kubanac Kariljo - četiri puta u nokdaunu 


Nervi Parlova su zategnuti. I nas je izdalo strpljenje i hrabrimo se time što su domaćini ipak bar prividno mirni. Čini nam se da i oni, kao i njihov Teo, zaslužuju medalju. Za strpljivost.

U 22 časa — provala oblaka nad Pulom. Šjor Mate ne može da sakrije nervozu. Izlazi iz kuhinje, gleda kroz prozor, vraća se, opet izlazi...

U 22:10 — nema ga u kući. Ni u 22:30 časova. Zar je pobegao?

Nekoliko trenutaka kasnije ulazi zadihan i dovodi — suprugu Miru.

mate parlov olimpijske igre minhen 1972 boks zlatna medalja

— Uh, ja pobegla od ćerke samo da ne gledam, a ono još nije ni počelo — zadihana je i majka Mira. — Nemam ja živaca da gledam to. . .

Emisija o proslavi Dana mornarice se bliži kraju. Napetost među Parlovljevima dostiže kulminaciju. Sad će. Ali, umesto očekivanog prenosa — Dnevnik II. Po završetku Dnevnika, opet napetost. Spiker zagrebačke televizije najavljuje: 

- Sportska vest večeri: srebrna medalja za... 

. . . Parlovi pretrnuše. Otac Mate oborio pogled, brat Ivica, primetno crven u licu, steže zube, majka Mira prebledela . . .

- ... rvača Josipa Čorka! — konačno završi spiker.

Ajd' k vragu! — ote se Mati Parlovu. I, svima odjednom laknu.


Naša himna — puna duša


... Treća nokdaunčina ! — oduševljen je Ivica Parlov. Gotovo je. Aj ća!

Majka proviruje na vrata, iskosa zagleda u televizor.

Četvrti nokdaun Karilja. Kod Parlovljevih — urnebes. Glas spikera se uopšte ne čuje. Sudija prekida borbu. Erupcija radosti. Zagrljaji, poljupci...

— Jesam li rekao, runda i po! — ponosan je Ivica.

— Uh! — otpuhnjuje otac Mate. - Teo je bio strašan.

Zatim trenutak neme radosti. Pa opet erupcija oduševljenja, poljupci i zagrljaji.

mate parlov olimpijske igre minhen 1972 boks zlatna medalja himna
— Evo je — naša himna! — prvi se pribrao šjor Mate. Milina! Puna duša...

Ulazi podstanar Ivo. Čestita svima, ljubi ih. Zvonce na vratima.

Zet Parlovljevih Đenio Žmak još sa vrata: »Dunja plače od sreće!« Odmah zatim i drugi zet — Željko Boljun: »Zoja plače. . .« Brat Ivica najviše ume da se raduje. Kaže ženi da sa decom prespava kod »staraca«, a on odlazi u Dom JNA da čašćava.

— Vidite ovo — hladi se salvetom majka Mira. — Malopre sam se preznojavala od muke, sada od radosti. Kad je polazio za Minhen rekla sam Teu da donese zlatnu medalju, a u sebi sam, priznajem, bila zadovoljna i bronzanom. Teo, srce moje! Rekla sam mu još nešto, ali to vam ne bi otkrila ni za što na svetu. A kad je bija mali, bija je neobično živ dečak, bižao je da se igra sa vršnjacima. Pa, kad bi zatrebalo da me nešto posluša, njega nigde nije bilo. I tukla sam ga, nego šta. Eh, moj Teo. . .

— Ma morao je da bije tog Kubanca — preuzeo je reč otac Mate. - A je ga Teo okreća kako je tio. Strašan je bio. A kad sam bio mlad i ja sam bio momčina. Pucao sam od snage. A, šta ćete, sada sam na dijeti... U vojsci sam bio najbolji u bacanju kamena s ramena. Čak sam za jednu pobjedu dobio 15 dana nagradnog odsustva. A kod nas u Imotskom se ne baca kamem. To je popularno kod Hercegovaca. 

Pa, kad sam odlazio ma vašare u Hercegovini, svima sam odbacivao, ali o tome nisam nikada nikome pričao. Evo, »odah« se sada. Kako da se ne odam kad mi je Teo otvorio srce ovom pobedom. Bio je zaista strašan. Ne što je moj sin...

Napisao: Dušan Čolović