Mirko Sandić, sportski superstar (3. deo) - I stan, i plata, i pežo 404!

Na početku 1972, među glavnim temama intervjua koji je Mirko dao Tempu, začudo, već nema vaterpola, a deceniju kasnije, oktobra 1981, na njegova vrata je zakucala novinarka Nade, u čijem društvu se još jednom prisetio svetlih trenutaka svoje sportske karijere i otvoreno govorio o porodici, novim životnim sadržajima, kao i nezaobilaznoj legendi o najvećem srcu...


Sa Mirkom Sandićem - Ni reč o vaterpolu



Njega je nepotrebno da predstavljamo. Dovoljno je samo da pomenemo njegovo ime — Mirko Sandić, pa da svi, čak i oni van granica naše zemlje, znaju da je reč o jednom od najboljih vaterpolista sveta, već petnaestak godina nezamenljivom prvotimcu beogradskog Partizana (četvorostrukog šampiona Evrope), o dobroćudnom kršnom deliji, visokom tačno dva metra i teškim 110 kilograma, asu koji je pre tri meseca, na Mediteranskim igrama u Izmiru, postavio redak i značajan jubilej — odigrao je u dresu s državnim grbom dvestotu utakmicu! 

Razgovor smo vodili u JAT-u, gde već više od godinu dana Sandić radi kao referent prodaje...


Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar

Novinarstvo


Oduvek sam želeo da postanem vaš kolega, novinar, da i ja jednog dana, kada prestanem aktivno da se bavim sportom, ostanem uz njega — da pišem o sportu.

Počeo sam i na vreme da se pripremam za taj poziv.

Pisao sam, u početku sa pojedinih turneja, a zatim, sve češće, i o drugim sportovima, sem ovog mog, kojim se bavim. 

Sarađivao sam u »Politici«, u vašem »Tempu«, uređivao i neke rubrike na Radio Beogradu (olimpijska hronika)...

Kažem vam, ozbiljno sam računao na karijeru sportskog novinara, čak sam o tome razgovarao i sa ljudima iz televizije.

Ali, razgovori su se otegli.

Odrekao sam se novinarstva i zaposlio u JAT-u. I, verujem, nisam pogrešio. . .

Porodica


Zahvaljujući sportu obišao sam svet, postao popularan, dobio stan (dvoiposoban), kupio automobil (pežo 404), lepo zarađujem...

Jedino što mi je sport onemogućio — nisam završio fakultet.

Ali, uskoro ću imati i diplomu.

Dao sam sebi rok da do 1973. završiim Visoku školu za spoljnu trgovinu...

Oženio sam se 1966. Imam, zaista, divan brak.

Supruga Ljiljana mi je, takođe, zaposlena u JAT-u, kao stjuardesa. Imamo i dvogodišnju kćer, Barbaru.

Zarada


Zarađujem prilično, zahvaljujući sportu. Moja startna osnova u JATu je 140.000 starih dinara, a ženina je za 40.000 veća.

Ipak, u kuću unesemo više para.

Naročito ja, ali pod uslovom da moj klub i reprezentacija postižu uspehe i pobeđuju.

Inače, najviše sam zaradio u 1968. godini, posle osvojene zlatne medalje u Meksiku, koja mi je donela i najveću nagradu — milion starih dinara.


Fudbal


Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar
Od svih sportova najviše volim fudbal. Navijač sam Partizana.

Ali, takođe navijam i za Crvenu zvezdu i za OFK Beograd...

Volim dobar fudbal i radujem se svakom uspehu naših fudbalera, naročito na međunarodnoj pozornici.

Čini mi se da nikad nisam bio tužniji nego posle onog poraza Crvene zvezde u Atini.

Tenis


Da nisam ono što jesam, danas bih najviše želeo da budem teniser.

Inače, još jedan sport obožavam, a to je — košarka.

Uostalom, ja volim sve sportove i ne može da prođe ni jedna veća sportska priredba bez mene.

Moda


Imam dosta prijatelja, najviše među sportistima, ali takođe i među glumcima, pevačima, novinarima...

Hobi su mi lule, mada na njih ne pušim.

Često odlazim i u bioskop.

Volim »lake« filmove, od kojih posle neće da me boli glava, a ljubimci su mi Širli MekLejn i Žan Gaben

Nisam čovek od mode.

U stanju sam da jedno odelo nosim sve dok ga ne pocepam!

Inače, moja omiljena garderoba je sportska: pantalone, džemper ili majica.

Najteže mi je kada moram da stavim kravatu. Konfekciju ne nosim, jer je za mene nema...


Tašmajdanske razglednice


Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar
Levo: Sandić i Zlatko Šimenc pred početak duela između vaterpolista Partizana i Mladosti (četvrtfinale Kupa evropskih
šampiona u vaterpolu, decembar 1968), čime je zapravo otvoren zimski bazen na Tašmajdanu. Desno: Mirko i njegova
supruga Ljiljana kao navijači Mladosti u utakmici koju su Zagrepčani u Beogradu igrali protiv Dinama iz Moskve
(prva finalna utakmica šestog Kupa evropskih šampiona u vaterpolu, januara 1969)
Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar
U vodi: neprevaziđeni vaterpolo tandem, najbolji igrači Partizana, Mirko Sandić i Zoran Janković. Na tribinama plivališta Tašmajdan: najverniji navijači - njihove supruge Ljiljana i Sonja, kao i Zoranov šestogodišnji sin Igor

Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar

Kad prođe slava: Mirko Sandić, vaterpolista


Nekoliko puta proglašavan najboljim vaterpolistom sveta, Mirko Sandić, posle 17 godina igranja, radi kao stručni saradnik za tržišta prekomorskih zemalja u JAT. Najveće srce na svetu, za čije su mu zaveštanje Amerikanci svojevremeno nudili sto hiljada dolara, samo je njegovo i to će uvek biti!

Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar, ljiljana sandic barbara sandic
Spomenar 1972: Mirko, Ljiljana i Barbara Sandić

Kakav bi Mirko Sandić bio da je neka prznica, nervozan, ljut čovek? Ovakva ljudina, pa još srdit! Mirko (čak se i ime slaže s njegovom ličnošću) je, međutim, plemenit, dobroćudan, mio. Govori lagano i tiho, čak iznenađujuće tiho.

Stiče se utisak da ga ništa ne može izbaciti iz, moglo bi se reći, filozofske mirnoće. Mora da je drag drug!

U njegovom društvu čovek oseća neku sigurnost i mora da mu se divi, pogotovu ako zna da je on čovek sa najvećim srcem na svetu!

Da li je ovakav bio i pre mnogo godina kada su gledaoci kraj bazena širom sveta izvikivali njegovo ime i pozdravljali ga burnim aplauzom i skandiranjem?

Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar
1981: Mirko Sandić,
poslovni čovek
Mirko Sandić, nekoliko puta najbolji vaterpolista na svetu, zvezda šezdesetih i početka sedamdesetih godina, danas radi u JAT-u.

Stručni je saradnik za tržišta prekomorskih zemalja. Završio je spoljnu trgovinu i iz vaterpola se otisnuo u poslovni svet.

No, ljubav prema vodi, bazenu i lopti, koja se u njemu rodila u onim godinama kada se i rađaju prve Ijubavi, još traje. 

I baš kao prave prve ljubavi, nema zaborava. Mirko, u stvari, nikad i nije napuštao plivanje, vaterpolo. Ma gde bio, ma šta radio - uvek je deo vremena bio rezervisan za mladalačku strast. 

I danas je Mirko, koji je slavu stekao i proneo je u vaterpolo klubu »Partizan«, član ovog kluba. Ali, sada kao član predsedništva.

Ipak, znanje i stručnost koju je sakupio za 17 godina bavljenja ovim sportom, ne prolazi.

Dok je do pre godinu dana, pet i po godina službeno bio u Singapuru, svojim savetima pomagao je i mladim vaterpolistima ovog grada.

Sada to čini i s momcima »Goča« iz Vrnjačke Banje. Od kako je sa njima, »Goč« je uspeo da uđe i u prvu ligu.


Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar
Radni sto, 1976. godine
- Ne znam da li je to zahvaljujući mojim stručnim konsultacijama, ali... bilo je tu i dosta srećnih okolnosti koje često prate sport, kaže Sandić. - Mislim da je najvažnije u svakom poslu, a ne samo u trenerskom, imati autoritet. 

Izgleda da sam ja u tome uspeo i to drugarski rešavajući probleme.

Sećam se, dok sam igrao, da su neki treneri pokušavali svoj autoritet da postignu vojničkom discipinom, kao da igači ne igraju i za sebe, već samo za trenera.

To nije dobro.

Suština svih grupnih igara s loptom je igra.

Veliki problem kod većine naših sportista, naročito mladih, je kako razgraničiti vreme ozbiljnog rada od vremena kad se treba zabavljati.

Kad trener uspe da tome nauči igrača, onda više ne mora da bude strog.

Takvog smo mentaliteta da ne volimo da nam se naređuje. 

Treba dovesti igrače u situaciju da i sami misle da tako treba da bude.

Ne sumnjamo da je Mirko uspeo da mladima iz »Goča« usadi ovakvo mišljenje. Naprotiv, ubedeni smo u to, a nije ni čudo, jer 235 puta biti u ekipi sa državnim grbom, nije malo iskustvo! 


Najmlađi jugoslovenski sportista u Rimu



Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar
Počeo je Mirko da se druži s bazenom i vodom od prvih dečačkih, pubertetskih dana.

Imao je samo 16 godina kad je zaigrao u VK »Partizan«, a već sa 17 postao je reprezentativac!

Bilo je to 1960. godine. Iste godine bio je i najmlađi jugoslovenski sportista na Olimpijadi u Rimu.

A za sobom ima još tri Olimpijade.

U Rimu i Minhenu naša vaterpolo reprezentacija osvojila je četvrto mesto, u Tokiju srebrnu, a u Meksiku zlatnu medalju!

Kad se čovek samo seti tih dana.

Novine i televizija bili su puni hvala i veličanja ovih momaka.

Naši sportovi na vodi dominirali su u Meksiku. Vaterpolo i Đurđica Bjedov zlatni!

Koje ushićenje, koji razdragani dočeci na aerodromima! Nacionalno slavlje! A danas, kako se danas Mirko oseća kad razmišlja o prošlosti, o danima slave?

- Ja sam sve to raščistio sam sa sobom. Ukoliko čovek ne shvati na vreme da je slava prolazna, da treba naći novi sadržaj života, onda nekadašnja popularnost može da ga unesreći. 

Svuda je tako, i u sportu, i u umetnosti.

Mnogi ljudi, kad slava prođe, odaju se alkoholu, ili postanu džangrizivi, nezadovoljni, prave neprijatne scene, a sve radi toga da dokažu da su još ono što su bili.

Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar
Mislim da sam uspeo da prevaziđem to. Volim da odem na utakmicu, žao mi je nekad kad ne ide onako bi trebalo, ali se uvek setim da je toga, tih kriza, bilo i kad sam ja igrao.

Ima ljudi koji me i danas prepoznaju na ulici. I vrlo se prijatno osećam. Znači, ljudi me još poštuju, sećaju se i cene ono što sam učinio. 

Ali, ima i smešnih situacija.

Na primer, otac vodi sina, prepozna me, ushićeno kaže moje ime detetu, a ono me ravnodušno gleda, jer zaista ne zna ko sam, nije se u to vreme ni rodio.

Sve ima svoje vreme.

Mirko danas ima 39 godina.

Oni koji ga poznaju, verujemo da će se složiti s mišljenjem da se nije mnogo promenio u odnosu na »davne dane slave«.

Možda samo koja bora više i neko zrelije razmišljanje, na šta utiče stečeno iskustvo. 


Ženama zaborav teže pada



Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar
1969: YU štampa izveštava o prvom "novitetu" u porodici Sandić

On je danas i srećan otac dve kćeri. Starija, 12-godišnja Barbara, izgleda da je krenula očevim stopama. Pliva dobro i već je osvojila neke medalje na školskim takmičenjima. Mlađa, Maja, kojoj je tek pet i po godina, proplivala je ovog leta. Da li bi čuveni sportista voleo da i njegove kćeri steknu njegovu slavu?

- Protiv toga sam da se žene bave vrhunskim sportovima. Zašto? Zato što smatram da one treba da budu lepe, i stvorene su da budu lepše od muškaraca. 

Žene treba da se bave sportom, ali samo da bi očuvale zdravlje i ostale ono što jesu. 

Međutim, svaki vrhunski sport pored koristi i deformiše telo. 

Kod muškaraca to nije toliko važno, ali žena mora da ostane ženstvena. 

Većina žena vrhunskih sportista od napornih treninga se deformiše. 

Sportski vek žene je, osim toga, kraći nego kod muškaraca i u odnosu na ceo život je vrlo mali, a posledice deformacija traju celog života. 

Rekao bih, na osnovu mnogih primera, da ženama zaborav mnogo teže pada nego muškarcima.

Sve vreme dok razgovaramo i posmatramo ovog sportistu blage naravi, u glavi nam se vrzma jedna misao: Mirko Sandić je čovek s najvećim srcem na svetu!

Koliko je to srce?

Koliko u njemu ima ljubavi i topline? Ima li uopšte mržnje? Odgovor brzo dobijamo.

Mirko kaže da je normalna, prosečna veličina srca između 600 i 800, a da njegovo srce ima 1.710 kubika! 


Mirko Sandic, jugoslovenski vaterpolo, šezdesete, sportista, novinar
Sretna nova 1967! Mirko i Ljiljana na dočeku u Metropolu, gde su imali više razloga
 za slavlje; naime, na novogodišnjoj lutriji uspeli su da osvoje - peglu!

Kad se samo setim koliko su Amerikanci, koji misle da se novcem sve može kupiti, nudili Mirku dolare da im zavešta svoje srce! Pisano je o tome naširoko i nadugačko. Kako li se oseća čovek čije srce neko želi da kupi?

- Čudni su to ljudi,  priseća se Mirko. - Nudili su mi, svojevremeno, sto hiljada dolara da im posle moje smrti ostane srce. Imam utisak da oni, jednostavno, nemaju osećaj za to šta se može, a šta ne.

Oni traže ono što im treba i misle da se sve može kupiti.

Kad sam čuo da se o tome govori, odmah sam rekao ne, i više nisam razmišljao o tome! 

Sve što me ne interesuje, odmah odbacim i zaboravim.

Slično je bilo i sa mnogobrojnim ponudama da igram u inostranstvu.

Sve sam odbio iz jednog prostog razloga, to je neki moj rezon, ne znam koliko ispravan, ali ga se držim -  čovek dobije novac, ali to nije nikad toliko da može da obezbedi egzistenciju.

Zato je neophodno da nešto radi, da ima nešto sigurno u rukama. Tako sam i ja završio višu školu, zaposlio se, i zadovoljan sam svojim poslom.

Na pretpostavku da mu je bilo lako da se zaposli, jer su mnogi, verovatno, želeli takvu ličnost da imaju u svom kolektivu, Mirko se samo blago nasmešio.

- Kad sam rešio da se zaposlim, popularnost mi je donosila samo probleme. Dok sam igrao, svi su bili oduševljeni, nudili mi posao, ali kad je trebalo da se zaposlim, stalni radni odnos uslovljavali su prestankom aktivnog igranja.

Dve godine mi je trebalo dok sam se zaposlio

Zlatna generacija YU vaterpolista, osvajači najsjajnije medalje na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968, udruženi igrači zagrebačke Mladosti i beogradskog  Partizana - prvi red sleva: Zdravko Hebl, Ratko Rudić, Ozren Bonačić, Karlo  Stipanić; u sredini: Mirko Sandić, Dejan Dabović, Ivo Trumbić i Miroslav  Poljak; gornji red - Zoran Janković, Ronald Lopatni, Uroš Marović i Đorđe Perišić
Zlatna generacija YU vaterpolista, osvajači najsjajnije medalje na Olimpijskim
igrama u Meksiku 1968, udruženi igrači zagrebačke Mladosti i beogradskog
Partizana - prvi red sleva: Zdravko Hebl, Ratko Rudić, Ozren Bonačić, Karlo
Stipanić; u sredini: Mirko Sandić, Dejan Dabović, Ivo Trumbić i Miroslav
Poljak; gornji red - Zoran Janković, Ronald Lopatni, Uroš Marović i Đorđe Perišić 

Mada, razumem sve te ljude. Baviti se vrhunskim sportom i raditi -  vrlo je teško. Česta su odsustvovanja i niko nije hteo da preuzme taj rizik da, na primer, šest meseci radim, a pet meseci budem na turneji.

Ime koje sam stekao zahvaljujući sportu, često mi i sada, na radnom mestu smeta.

Ljudi misle, lako je njemu, on je slavan! 

Zbog toga sam počeo da sumnjam u sebe, u svoje sposobnosti.

Tako sam svojevremeno i odlazak za Singapur za predstavnika JAT prihvatio kao izazov. Tamo ću biti sam, niko me ne poznaje, pa ću videti da li stvarno znam da radim taj posao ili ne.

I uspeo sam da razbijem tu dilemu!