Olimpijske igre u Minhenu 1972: Kako su jugoslovenski sportisti u jednom danu osvojili 5 medalja...

10. septembar 1972, dan uoči zatvaranja XX letnjih Olimpijskih igara u Minhenu (26. VIII - 11. IX 1972), Jugoslavija iz sata u sat osvaja 5 medalja. Ovo je podsetnik na najuspešniji dan u istoriji jugoslovenskog sporta...





Deseti septembar 1972. ostaće upisan zlatnim slovima u analima naših nastupa na olimpijskim igrama, to je najradosniji i najuspešniji dan "plavih", onih koji su nas reprezentovali u Minhenu, na jubilarnom skupu najboljih sportista sveta. Jer nikada do tada, bez obzira što smo u Meksiku pre četiri godine osvojili više medalja, nije se dogodilo da se u razmaku od samo nekoliko časova pet jugoslovenskih reprezentativaca nađe — na pobedničkom postolju!

olimpijske igre minhen 1972 zvonko vujin
Zvonko Vujin na putu do bronze
Zvonko Vujin, osvajač bronzane medalje u Meksiku, i jedan od naših najboljih boksera svih vremena, prvi je imao čast da se nađe među najboljima. 

Njegove grudi ukrasila je još jedna bronza, zasluženo osvojena u jednoj od najvećih i najkvalitetnijih bokserskih bitaka najboljih amatera sveta. 




olimpijske igre minhen 1972
Josip Čorak





Odmah posle Vujina, na pobedničkom postolju su se našli oni koji se retko kad vraćaju sa bilo kojeg većeg takmičenja bez trofeja — rvači, ovog puta Milan NenadićJosip Čorak.

Prvome je pripala bronzana, a drugom srebrna medalja.






olimpijske igre minhen 1972 zvonko vujin mate parlov
Zvonko Vujin i Mate Parlov 
Bokser Mate Parlov, šampion Evrope u poluteškoj kategoriji, dokazao je i u Minhenu da je istinski as ringa.

Konačno se u njegovim rukama našao i onaj trofej koji mu je jedino nedostajao — olimpijska medalja.

I to zlatna.

Dok je visoko uzdignuta čela stajao na mestu rezervisanom samo za najbolje, sa zlatom na grudima, dvoranom su prvi put u glavnom gradu Bavarske odjeknuli zvuci naše himne »Hej Sloveni«.

Bio je to nezaboravan trenutak, za koji je Mate Parlov, taj kršni delija iz Pule, godinama živeo, koji je sve nas Jugoslovene ispunio ogromnom radošću i ponosom.

olimpijske igre minhen 1972 zvonko vujin mate parlov
Mate Parlov na pobedničkom postolju

Čim je himna završena i jugoslovenska trobojka se našla na vrhu počasnog jarbola, prepunom dvoranom je odjeknuo frenetičan aplauz, dok se iz stotine grla Jugoslovena, onih koji su se zatekli u gledalištu, začuo gromki poklik: »Bravo Mato, naše zlato!«

Još jednom te prohladne i vetrovite septembarske večeri, sat i po kasnije, samo na drugom kraju ogromnog minhenskog olimpijskog parka, u krcatoj rukometnoj dvorani, opet su odjeknuli akordi »Hej Sloveni«. Taj drugi nezaboravan trenutak poslednjeg takmičarskog dana jubilarnih Olimpijskih igara priredili su nam članovi rukometne reprezentacije, ti sjajni momci, koji su još jednom dokazali da su najbolji na svetu.

Zlatni rukometaši: Hrvoje Horvat - Cveba, Đorđe Lavrnić - Žorž, Zdravko Miljak - Grom, Abas Arslanagić - Ako,  Milan Lazarević - Laza, Slobodan Mišković - Čile, Milorad Karalić - Kara, Branislav Pokrajac - Kraja,  Nebojša Popović - Pop, Petar Fajfrić - Fajfer, Zoran Živković - Tulio i Miroslav Pribanić - Raban. Nisu na slici: Albin Vidović - Lun, Zdenko Zorko - Zok, Čedomir Bugarski - Bugar,  Dobrivoj Selec - Boban olimpijske igre minhen 1972
Zlatni rukometaši: Hrvoje Horvat - Cveba, Đorđe Lavrnić - Žorž, Zdravko Miljak - Grom, Abas Arslanagić - Ako,
Milan Lazarević - Laza, Slobodan Mišković - Čile, Milorad Karalić - Kara, Branislav Pokrajac - Kraja,
Nebojša Popović - Pop, Petar Fajfrić - Fajfer, Zoran Živković - Tulio i Miroslav Pribanić - Raban.
Nisu na slici: Albin Vidović - Lun, Zdenko Zorko - Zok, Čedomir Bugarski - Bugar,
Dobrivoj Selec - Boban 

olimpijske igre minhen 1972 milan nenadic
Milan Nenadić
Bokseri Mate Parlov i Zvonko Vujin, rvači Josip Čorak i Milan Nenadić i rukometna reprezentacija u finišu olimpijskih bitaka osvetlali su obraz jugoslovenskom sportu.

Zahvaljujući njima naša riznica trofeja obogaćena je novim priznatim trofejima — sa pet novih olimpijskih medalja.

Kamera našeg fotoreportera Ratomira Kneževića prezentira čitaocima »Tempa« dva najlepša i najveličanstvenija trenutka iz Minhena: naše »zlatne momke« na pobedničkom postolju.

(Tempo, IX 1972.)


Milan Nenadić, osvajač bronzane medalje: 


Kako sam počeo...


olimpijske igre minhen 1972 milan nenadic
Pre 14 godina došao sam iz sela Drenovca u Petrinju da učim zanat.

Kako sam po prirodi druželjubiv, ubrzo sam se srodio sa novom sredinom.

Moji novi drugovi pričali su mi da je u gradu postojao rvački klub, koji je rasformiran, ali bi uskoro trebalo ponovo da oživi.

Mada do tada nikada nisam gledao pravu rvačku borbu, bio sam jedan od najjačih u »hvatanju ukoštac«, starom gorštačkom sportu.

olimpijske igre minhen 1972 milan nenadicMeđutim, na prvi trening u salu otišao sam kao — posmatrač.

Već na drugi poneo sam opremu i počeo da vežbam...

Bilo nas je tada malo, ali smo želeli da osnujemo klub. Uz pomoć nešto starijih drugova - u tome smo i uspeli.

Klub je rastao zajedno sa nama. . .

Već te prve godine, postao sam prvak SR Hrvatske medu početnicima.

Iduće godine dobili smo i trenera, inače bivšeg rvača iz Petrinje, Vladimira Sekulića, koji je završio trenersku školu.

Međutim, njegov dolazak umalo me nije zauvek udaljio od strunjače.

Na jednom od prvih treninga rekao nam je da se izmerimo.

Ja sam se, u međuvremenu, ugojio oko pet-šest kilograma i drugovi su počeli da me začikavaju.

Plačući, napustio sam salu tvrdo rešen da se više nikada u nju ne vratim!

olimpijske igre minhen 1972 milan nenadicMedutim, trener Sekulić je došao po mene i vratio me na strunjaču.

Zahvaljujući njemu, stekao sam novo poverenje u svoje snage i čvrsto odlučio da uspem, da se dokažem pred drugovima.

Tako sam, najzad, postao rvač.

Za proteklih 14 godina šest puta sam učestvovao na svetskim prvenstvima, dva puta na Olimpijskim igrama i šest puta na Prvenstvu Evrope. Ukupno sam osvojio dve zlatne, jednu srebrnu i tri bronzane medalje.

Milan NENADIĆ