Lištički partizanski odred protiv ustaških terorista '72: Kako su stradali Branko Ljubičić i Frano Grbešić

Avgust 1972: Kako su borci Lištičkog partizanskog odreda, u običnom životu radnici, zanatlije, zemljoradnici, likvidirali grupu ustaških terorista ubijenih iz inostranstva u našu zemlju. Svi zločinci su uništeni, ali pale su i žrtve koje neće biti zaboravljene...

U Lištici i čitavom tom delu Hercegovine vrlo brzo je čak i svako dete znalo da se pojavila grupa ustaških bandita, ubačenih iz inostranstva. Naravno, to je bila tajna, bar neko vreme, ali nemoguće je, a i nepotrebno, takvu tajnu čuvati pred ljudima koji izuzetno dobro pamte kakve su sve nesreće ustaše donele za vreme rata...

... i da je i jedan jedini ustaša gori od čopora pobesnelih vukova.

Da li će banditi doći i u okolinu Lištice? To niko nije znao, ali sve je bilo spremno da budu dočekani. Građani su se odazvali pozivu i obukli uniforme Lištičkog partizanskog odreda. Dobili su oružje i čekali na znak da krenu u akciju.

O celokupnoj akciji razbijanja i uništenja terorističke bande javnost zasad još nije u punoj meri obaveštena od onih koji su tim važnim poslom rukovodili. Zato je ovo povest o trojici Lištičana, sasvim običnih ljudi a ipak junaka, o njihovom životu i smrti.


Oproštaj



Branko Ljubičić
Četvrtak, 6. juli, običan dan, jer radnje i kafane su otvorene, i život kao da teče ustaljenim tokom, kao i rečica Lištica. A opet - nešto se događa, i svi govore samo o banditima koji su, kako se priča, negde u ovom kraju, i koji žele da se dokopaju mora.

Lištički partizanski odred ima zbor kod duvanske otkupne stanice, ali, eto, već danima se ne polazi... Stižu razne vesti, uglavnom izmišljene, neproverene. Možda su teroristi daleko?

Branko Ljubičić, koji po nekom starom običaju ima i ime Petar, električar i majstor za popravku televizora, došao je te večeri svojoj kući. Na spratu, gde mu je stan, mali i veoma skroman, živi njegova porodica. Otac Luka je težak invalid, gotovo nepokretan, i posle jednog srčanog udara ne može ni da govori. Majka Branka boluje od upale zglobova. 

Branko ima dvadeset i šest godina, ženu Milku, nezaposlenu krojačicu, i jednogodišnjeg sina Vladu. Branko svojim spretnim prstima izdržava porodicu, ako se ne računa mala očeva penzija.

- Zašto si došao? - pita Milka muža i osmehuje mu se, jer, naravno, srećna je što ga vidi.

- Hoću da uzmem svoj ručni sat - odgovara on. - Gde je?

Traže ga, ali to je uzalud. Onda oboje prsnu u smeh - sat je na Brankovoj ruci.

- Ne znam šta mi je... - sleže ramenima Branko. - Ovo mi je već treći put da dolazim večeras kući. A kako sam saznao - sutra će sve biti završeno, vratiću se potpuno. Ljudi pričaju da nećemo imati posla, da banditi nisu u blizini... Ne budi decu. Eh, sutra ćemo opet svi biti zajedno. Do viđenja!

Porodica Frana Grbešića
1970.
I ode u mrak, drugovima u odred, vedar i raspoložen,

Nedaleko odatle, prekoputa ulice, kada se od kafane "Bela lađa" krene kamenom posutim puteljkom, pre kratkog vremena podignute su dve kuće, jedna do druge.

Braća Grbešići su sagradili domove.

Frano, koji ima 38 godina, ženu Mandu i decu Maju i Iva, po profesiji je autolimar.

- Ideš? - pita ga Manda, koja inače radi u banci.

- Brzo ću se vratiti! - veli Frano. - Možda i sutra. Čuvaj decu. Hej, Marinko, hajdemo!...

Marinko je njegov rođeni brat, pet godina mlađi, koji je električar, i koji živi u isto tako novoj, još nedovršenoj kući do Franove.

Marinko ima ženu Miru i troje dece: Blaženu, Snežanu i Zorana, i jedno drugom su do uva.

- Hajdemo, dabome! - dovikuje Marinko. I on je u uniformi. - U zdravlje, svi naši!

I odu drugovima, u odred, gde ih čekaju.


Smrt na kiši



Momci iz Lištice, partizanski odred, imaju zadatak da dejstvuju u svom kraju, ali oni su obučeni da se baš kao partizani bore bilo gde, gde god je potrebno. Došlo je naređenje da krenu za Posušje, udaljeno tridesetak kilometara. 

U odredu, koji ide za Posušje, nalaze se braća Grbešić i Branko Ljubičić. Susedi, drugari, očevi porodica. Kreće se u tišini, jer takvo je naređenje, a oni su sada narodna vojska. Ko zna kakve se misli roje po njihovim glavama, ali svi su namrgođeni. Jedan iz odreda kasnije je ispričao kako su tada ljudi međusobno šaputali kako jedva čekaju da se obračunaju sa teroristima.

- Ne daju nam da živimo mirno - govorili su momci. - Treba ih što pre uništiti. To su ubice.

Svanuo je petak, 7. juli, tmuran i kišovit. Celo pre podne negde na kamenjarima iza Posušja, strmim jarugama i niskom zelenilu. Povremeno pada kiša - letnja, topla, ali neprijatna. Eto, već je i podne. Ispred odreda, koji se kreće u streljačkom stroju, jer se očekuje da su teroristi blizu, vide se nekakve pećine. 

Frano Grbešić zna za njih, kao i Marinko, jer pričao im je o tome njihov sada pokojni brat, koji je baš u ovom kraju posle rata gonio bande. Da li su i ovi novi banditi te pećine izabrali za svoje skrovište, kao što je to svojevremeno učinio poznati zlikovac Škripa, koji se tu dve godine krio?

Nastupa odred kroz kamenjar, svi su napregnuti, jer možda će doći do okršaja.

- Eno ih, tamo su! - kažu da je uzviknuo Branko Ljubičić, koji je više voleo svoj električarski alat od puške, ali trenutak je bio takav da je i pušku morao da drži u ruci, a i to je umeo.

Tada je počela pucnjava. Šest terorista, iz dobrog zaklona, otvorilo je vatru na momke Lištičkog partizannskog odreda.

Ljuti boj se zametnuo u hercegovačkom kršu, pucnji odjekuju i slivaju se u jedan, zvižde kuršumi i čudno ciknu kad udare u kamen. Odred napreduje u kišno ali toplo podne.

I onda - Branko Ljubičić se samo trgao, stresao, ognjena strela ga je pogodila. Nešto je uzviknuo - ali u borbi nije moglo da se čuje šta, i pao na leđa. Bilo je 12 sati i deset minuta. Branko je ležao na leđima, kuršumom teroriste pogođen u srce, i širom otvorene oči bile su mu uprte u nebo.

- Ubiše Branka! - neko je povikao, ali bitka je trajala i dalje.

Frano Grbešić prebacivao se od jednog zaklona ka drugom, kada ga je pogodio metak. Neposredno pre toga video je da mu se jedan drugar - a to znači sused, školski drug, poznanik iz "Bele lađe", koga je viđao na roditeljskim sastancima u školi koju njihova deca pohađaju - našao u nevolji, i hteo je da mu pomogne. 

Nije uspeo, ustaški metak je bio brži. Pao je. Njegov brat Marinko, video je šta se dogodilo.

- Drži se, Frano! - doviknuo je i pohitao bratu u pomoć.

Jedan skok, dva - a onda strahovit udarac, u glavu, u oko, nestala je svest, nestao je svet, zemlja i nebo izmenjali su mesta, i Marinko, užasno teško ranjen, pao je na kamenjar koji je tako dobro poznavao i voleo.

Bitka se nastavila.

Poginulog Branka Ljubičića brzo su pronašli i odneli drugovi, a onda su došli i po ranjenog Marinka. 

Frana, koji je pao iza neke stene, pronašli su tek tri sata kasnije. Mrtvog. Smrt je nastupila odmah, kako je bio pogođen.


Tuguje Lištica



Jozo Musa je predsednik Socijalističkog saveza u Lištici i dobro poznaje sve svoje sugrađane, prijatelj je gotovo sa svima. Do tog 7. jula nikad nije imao teži zadatak: trebalo je da porodicama poginulih saopšti strašnu vest.

Mršav, srednjeg rasta, i kao još manji zbog teškog posla kojeg se prihvatio, otišao je Ljubičićima. Ucveljen kao i oni, ispričao je šta se dogodilo.

Brankova žena Milka jauknula je, pokrila lice rukama, otac Luka, koji ne može da govori, drhtavom levom rukom uhvatio se za srce, a iz očiju su mu grunule suze. Majka Branka samo što se nije onesvestila. Kada je uspela da se povrati iz prvog bola, od vesti gore od kuršuma, gledajući u prazno upitala je:

- A oni?... Da li su ih pobili?

Mislila je na ustaške teroriste, naravno. Umirili su je.

Jozo Musa morao je da pređe ulicu, da ode do kuća Grbešića, i tamo da ponovi svoju neprijatnu misiju.

Neopisiva tuga nadnela se nad Lišticom, tamnija od najcrnjeg olujnog oblaka. Dva čoveka su poginula, a Marinko Grbešić, teško ranjen, prebačen je u vojnu bolnicu u Zagrebu.

- Zašto više nema Branka i Frana? - govori Lištica. - Šta su ti dobri ljudi, očevi porodica, vredni majstori, nekom skrivili? Zašto su neki vuci u čovečijem obličju iz dalekog sveta došli čak ovamo da bi uništili te porodice?


Nećemo zaboraviti!



Sahrana poginulih obavljena je u nedelju, 9. jula. Lištica ima oko tri hiljade stanovnika. Na sahrani je bilo više od šest hiljada ljudi. Autobusi iz Mostara i nekih manjih mesta neprekidno su dovozili one koji su hrabrim građanima male Lištice hteli da odaju počast. Ogromna povorka u kojoj su sve glave pognute. Tuga za poginulima. I pomisao: to je moglo isto tako da se dogodi i svakom drugom, ko je hteo samo da ne dozvoli neprijatelju da naruši naš mir.

Ćuti hercegovački kamenjar, svedok velike nesreće, ćuti i beli, iz daleka vidljiv samostan na Širokom brijegu, sunce peče a u beskrajnoj koloni građana Lištice i došljaka nema nikog bez suznih očiju.

Dvadesetak dana je prošlo od velikog obračuna iza Posušja, svi u našu zemlju ubačeni teroristi su pohvatani ili pobijeni, opet je sve mirno u Hercegovini. I u Lištici. Ali grobovi se ne mogu zaboraviti, a i ne treba. Susedi Branko Ljubičić i Frano Grbešić sahranjeni su jedan do drugoga. 

Pred novom kućom Frana Grbešića jedna je stolica, na njoj sedi žena u crnini i plače. To je naš susret sa Franovom ženom Mandom.

- Moj Frano... - to je sve što može da kaže.

A te dve reči sadrže desetak godina zajedničkog života, radost kada su se rađala deca, tegobe kada je trebalo podići kuću, dve i po godine Franovog boravka na poslu u inostranstvu, bezbroj briga oko porodice... Čitav jedan život.

- Nikad Frano nije stigao da se odmori - jeca njegova supruga. - Stalno smo bili u želji i naporima da nešto stvorimo, da podignemo kuću, da decu izvedemo na put...

Njena kćer Maja ima devet godina, odlično je završila treći razred, polako prilazi majci i nežno je grli. Ona joj je sad uteha, i ona će morati da brine o Ivu, mlađem bratu, koji će u septembru da pođe u školu.

Mira Grbešić i njena ćerkica, Marinko
je  na slici u uglu
U kući do njene - porodica ranjenog Marinka. Njegova supruga Mira, Slavonka koja je došla čak u ovaj kraj da otvori frizersku radnju i tu se udala, miluje svoje troje dece.

- Deca sve znaju - kaže ona. - Od mog muža, koji leži u vojnoj bolnici u Zagrebu dugo su krili da mu je brat poginuo. Jer i Marinko je u teškom položaju. Onda su mu ipak rekli. To ga je pogodilo baš kao i ustaški kuršum... Obišla sam ga, dozvolili su lekari. Sedim kraj njegove postelje i ćutimo. I sve razumemo, shvatamo se.

A nedaleko od njih, u zgradi crvenkaste boje, na spratu, sedi i ćuti skrhana porodica Ljubičića.

Otac Luka, penzioner i bolesnik onemeo ali bistrog uma, iz sve snage steže zube, da ne zaplače, a ipak mu suze ispunjavaju staračke oči. Samo zaklati glavom i teški kapci se spuste na oči, nekada plave, sada isplakane. Majka gleda u prazno.

Žena Milka je takođe izgubljena, i sreća je što je tu i jednogodišnji Vlado, jer uz dete za trenutak zaboravi na tugu. Vlado trčkara po kući, iz druge sobe donese očevu sliku i tepajući, detinje, ljubi je i govori:

- Tata... tata.

Sused Trifko Grubačić, koji je takođe učestvovao u akciji protiv terorista -  a ko iz tog kraja nije! - kaže za Branka Ljubičića:

- Zlatne je ruke imao, bio je vrstan majstor. I tek je sad trebalo da živi život, da obezbedi svoju porodicu. Ali - smrt ga je u tome omela.

Cela Lištica i čitav taj kraj saosećaju u tuzi sa porodicama poginulih. Porodicama su već određene penzije - oko 170.000 starih dinara - a odmah osnovani fond solidarnosti, što je ideja lištičke i mostarske opštine, takođe će pomoći.

- Učinićemo sve što je do nas - zamišljeno kažu građani, kada ih pitamo o porodicama poginulih. - Ali živote Franu i Branku niko ne može da vrati. Ni izgubljeno oko Marinku. Zato nikad nećemo zaboraviti šta znači ubica - a samo se tako mogu nazvati banditi koji su došli u našu zemlju - i pamtićemo, pamtiti, i uvek ćemo biti spremni da im ne dozvolimo da se bilo gde pojave.




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





1 comment:

  1. Umjesto da su poslali niške padobrance, oni su pustili da Hrvati ubijaju Hrvate.

    ReplyDelete