Avgust 1971: "... Ko zna šta bi sve
bilo od mene, da nisam sreo Lulu. Za nju malo ko zna u široj
javnosti, jer ona ne voli publicitet, želi mir, da ostane po strani
svega onog što se događa na filmu.
Stanovala je u istom kraju gde i ja, a
poznavao sam je od malih nogu. Tačnije, od pete godine. Sa njenim
bratom Radetom išao sam u osnovnu školu.
Družili smo se ali kao drugovi,
najbolji prijatelji - sve dok nije odrasla i postala upadljivo
zgodna.
Ponašao sam se prema njoj kao i svi mladići na Crvenom
krstu: znao sam kad ide na treninge košarke, naravno, u pratnji oca
- pod stražom; znao sam kad ide na igranke i razna takmičenja u
plesu (ona i Đura odnosili su sve nagrade).
Stanovala je baš preko puta pozorišta.
Večito je bila u društvu Stankice (Azinović) i, poznavajući nas
kao mangupe sa Krsta, izbegavala je u početku svog devojaštva da se
sa nama druži kao nekad.
Jednog dana mi je puklo pred očima da
sam iskreno zaljubljen u Lulu.
Bilo je to onog trenutka kad sam je
ugledao kako pred svojom kapijom razgovara sa nekim mladićem. Bio
sam ljubomoran. Nagovorio sam klince da ih gađaju kamenjem, tako da
je onaj dasa brzo zbrisao. Bilo je to vreme kad se znalo da mladići
iz drugog kraja ne mogu tek tako da zalaze u naš kraj. I obrnuto.
Ja - kidnaper!
Naravno, Lula se raspitivala zašto smo
onog dasu oterali. Tako je i saznala da mi se dopada. Da bi me još
više razljutila, dogovorila se sa Stankicom i nekim tipom da im on
izigrava pratioca i da, kad ja naiđem, Luli poljubi ruku.
Ni taj se nije lepo proveo.
Uspeo sam da Lulu uvedem u pozorište.
Igrali smo komad "Izlet u nebo", gde je bila scena igranke.
Kako je ona sjajno znala rock, primili su je. Ali, ona je uspela da
dovede i Stankicu i njenog brata Gavrila, pa i Snežanu, koja je
danas sekretarica Udruženja filmskih glumaca Srbije. Tako se
stvorila jedna klapa nerazdvojnih prijatelja.
Prvo gostovanje bilo je u Skoplju i tad
smo se Lula i ja prvi put našli zajedno van Beograda. Tek što smo
doputovali, prispelo je pismo Lulinog ćaleta u kome od upravnika
Dinulovića zahteva da mu se vrati kidnapovana kćerka ili će
poslati poternicu preko milicije.
Kad smo se vratili u Beograd, više se
nismo rastajali. Zabavljali smo se od 1953, a u braku smo od 1960.
godine.
Lula ima svoj život - normalan,
familijaran, ono što mene smiruje. Imamo sina Miljka (11) i ćerku
Jelenu (8). Trudimo se da što češće budemo zajedno. Svojevremeno,
Lula je stalno dolazila na snimanja, ali kad su se rodila deca, to je
postalo mnogo teže.
Mama, traži te čika Bata
Dešavalo se da na terenu ostanem po
nekoliko meseci. Vratim se kući, a Miljko otvori vrata i viče Luli:
- Mama, traži te čika Bata...
Rođena deca nisu mogla da me
prepoznaju. To me je užasno pogodilo i od tog vremena uvek nađem
pokoji dan da skoknem do Beograda i obiđem porodicu.
Kad sam slobodan, putujemo svi zajedno.
Evo, i ovo leto provodimo krstareći jadranskom obalom - kao mala
čerga. A sa Lulom sam obišao čitavu Evropu i vodio je na sve veće
festivale, od Cannesa do Moskve.
Naravno, u ovom našem filmskom svetu
nije sve ružičasto. I Lula to dobro vidi. Mnoge stvari joj se ne
dopadaju, ali ona o tome ne govori, niti komentariše.
Od glumaca do šminkera i električara
- sve ih poznaje, kao i moje partnerke. O filmskom svetu se svašta
priča i najviše - izmišlja. Da bih Lulu uverio u pravu istinu,
vodio sam je na mnoga snimanja. Sad joj je sve jasno.
Čitam o romansama raznih glumaca i
glumica. Ma, da mi dođe Raquel Welch, ne bih je dao za Lulin mali
prst. Ne postoji žena na ovom svetu koja bi se sa Lulom mogla
uporediti, bar ja tako mislim i osećam."
Zabeležio: Dragan Gajer, odlomak iz feljtona RTV revije (1971.)
