Naši zlatni košarkaši '78: "Što se, bre, Serjoža, zamaramo i vi i mi, kad vas već pobedismo sa 13 razlike"

Manila, 15. oktobra 1978: Stoji Krešimir Ćosić na pobedničkom postolju svetskog košarkaškog šampionata u Manili. Slika koju smo navikli da gledamo. Stepenicu niže, samo jednu, stotinu puta manje važnu, do njega kapiten SSSR Sergej Bjelov.

"Opet je uspela ta košarkaška reprezentacija", kao da sa malo zavisti priča na toj ceremoniji proglašenja jedan kolega koji, eto, ne može da prežali što fudbaleri veoma retko uspevaju da se uopšte probiju u finalni deo svetskog prvenstva na kojima učestvuju, otprilike, svaki treći put.

Stvarno, kako ti naši košarkaši stalno pobeđuju, osvajaju silne medalje, a nije to naš sport, rođeni smo mi, brate, za fudbal naš nasušni.

Pre stotinu dana, dakle nešto malo više od tri meseca, oni su počeli da se penju put tog pobedničkog postolja na kome se prima zlatna medalja.

Prvo u Puli, zatim na Jahorini, onda u Poreču, da bi na kraju tog zatočeništva dobre volje stigli u Beograd, naravno opet u strogi karantin.

Gledali su letos kako se "ceo normalan svet" lepo kupa u Puli ili Poreču. Oni su morali da se liše tog zadovoljstva, danas pristupačnog skoro svima iz njihove generacije.

Kao metronom, danima isti zvuk udaranja lopte u parket, zatim trčanje, dizanje tereta, milion i sto jedan put bačena lopta put obruča, isto toliko puta su skočili prema tabli. Onda utakmice, sastanci, dogovori, pakovanje kofera i put na daleke Filipine, više od dvadeset časova u avionu.

Ovde u Manili, dočekala ih je tropska klima, više od trideset pet stepeni u hladu, lepljiva vlažnost koja se podmuklo uvlači pod kožu, zamara i nervira, na koju je nemoguće privići se.


STANOVALI su u hotelu "Filipini plasa", na ulazu lakeji, na tabli pet zvezdica, deluks kategorija. Raskoš koja podseća na filmske priče Holivuda iz najsjajnijih dana.

Iza hotela, na obali mora, park palme, kokosovi orasi, ligeštuli, bazen u obliku jezera, u tom jezeru ostrvce, na ostrvcu restoran. Može se do njega plivajući ili mostićem, koji prvog dana Dalmatinac, Duje Krstulović naziva mostom uzdisaja.

Prešli su na ostrvo bazena samo mostom, plivanjem samo jedanput, i to samo jedan od njih, Željko Jerkov, kada smo već osvojili medalju. Posle pobede nad SSSR Jerkov nije odoleo iskušenju, nije hteo da pogazi obećanje: okupaće se u tom za njih zabranjenom jezeru - bazenu onako u odelu, kompletno obučen, kada se sve završi, kada i ako osvoje zlatnu medalju.

Ulazio sam u njihove sobe. Nered. Na sve strane mokri od znoja dresovi, ne stignu da ih osuše, od silnih treninga i utakmica. Patike na balkonu, tu se i čarape suše.

Na pisaćem stolu, u sobi Dražena Dalipagića, najboljeg košarkaša na svetu, stoji slika trogodišnjeg sina Davorina. Eto, seća se Praja, Davorin se rodio kada je on isto ovako bio u zatočeništvu, u olimpijskom selu u Montrealu. Davorin se čudi kada je tata kod kuće, više ga viđa na televiziji.

- Šest godina sam standardan reprezentativac - priča nam Dalipagić. - Od toga kad se sve sabere i oduzme, nisam nakupio godinu dana u sopstvenom stanu. Znam da mi mnogi zavide. Jeste, imaju slava i popularnost svojih lepih strana, ali niko neće da vidi kojim smo putevima do toga došli. Evo, sada ću, kroz mesec dana, na odsluženje vojnog roka, a onda u inostranstvo, da zaradim, u Italiju, Španiju, možda čak u Ameriku. Moj najduži odmor, bez lopte i košarke bio je deset dana.

Dalipagić ovde, u Manili, osla bio je deset kilograma, znojem je oteklo. Pun je modrica, rasečena arkada, na prste je brojao dane kada će u avion, kući.


VEČITO mladi Moka. Slavnić. Ni njegov sin Zvezdan nema tako često sreću da se poigra sa tatom. Put je Slavnića odveo u Barcelonu, on već odrađuje dolare koje je primio. Vesele naravi, pun duha, vragolan, taj simpatični Moka, Zvezdino dete sa Kalemegdana, unosi u reprezentaciju ležernost, raspoloženje, prvi će da napravi štos, na terenu da zaludi protivnika.

Pre finala utakmice sa SSSR, Slavnić kao slučajno gurne loptu na deo terena gde se zagrevaju Sovjeti. Onda ode po nju, a kada je već u "gostima", što da ne popriča. Priđe Sergeju Bjelovu i kaže mu:

- Što se, bre, Serjoža, zamaramo i vi i mi kada se sve zna, pobedismo vas pre nekoliko dana sa 13 koševa razlike. Pa ti si bar iskusan i pametan momak. Znaš da se za pet dana, od prošle utakmice, košarka ne može da nauči.

Ili tokom utakmice, digne "na fintu" u vis previsokog Tkačenka i kada ovaj počne da pada, pita ga:

"Gde ćeš, bre, gore, zar ne vidiš da je lopta već kod Kićanovića..."


UHVATI Mirzu Delibašića lumbago, išijas, tako nešto. Prima injekcije, leži na podu, guta tablete, ali ne pomaže. Iskrivio se Mirza, pomažu mu da sa stolice ustane. Onda se javi majka iz Sarajeva koja je o svemu tome čitala u novinama. Dođe telegram:

"Sine, probaj kod kineskog lekara, oni onim njihovim iglama čuda stvaraju".

Dovedoše, kada pomoći više nije bilo, i tog kineskog doktora. Pregleda on Delibašića i kaže: nije strašno, može da ga izleči, ali će mnogo da boli.

Akupunktura i akupresura. Ubode Kinez Delibašića u nogu, nešto govori. Onda još jedan ubod, pa pritisak palcem u deo kičme koji je povređen.

- Mislio sam, Mirza, dođe ti kraj - kaže Delibašić. - Boli me, suze na oči idu. Stisnuo sam zube i trpim, sve bih dao da igram u finalu.

I, pomaže to bockanje, ozdravi Delibašić i zaigra u finalu. Tog prepodneva, pred utakmicu sa Sovjetima, Delibašić nam je ispričao.

- Najsrećnija osoba na svetu biće moja majka kada me vidi na televiziji, da sam ozdravio, da igram. Ceo komšiluk će da se skupi. Znam, spremila je moja stara tufahije i baklave i čim se utakmica završi, biće gozba, naravno ako pobedimo. Jedanput je, pred utakmicu sa Jugoplastikom, u Sarajevu, sve bilo pripremljeno, da čim mi veliki favoriti pobedimo, počne slavlje. Ali, ne lezi vraže, pobediše nas u Skenderiji Splićani, ostasmo bez titule, a baklava završi negde u komšiluku.

Na vratima Delibašićevog stana jedna devojka je napisala: "Kaži kako da te osvojim..."

- Imam curu, Beograđanku, jedva čekam da je vidim - priča Delibašić i mislima luta Kotež Neimarom, gde sa tom devojkom šeta kad stigne u Beograd.

On je četiri puta na svetskom prvenstvu, dva puta je zlatnu medalju oko vrata stavio.


KREŠIMIR ĆOSIĆ je neobičan. Kao Don Kihot luta od kluba do kluba: Amerika, Zadar Ljubljana. Uskoro se seli u Bolonju.

Stalno knjiga u ruci. Ne ide sa ostalima u grad, u šetnju. Sam dolazi na ručak, večeru. Gleda neke filmove od kojih drugi iz reprezentacije beže. Jede malo, kao vrabac. Nosi naočare pa izgleda ozbiljniji nego što jeste.

- Prođe i to moje u reprezentaciji - govori Ćosić. - Stigli su mlađi, željni afirmacije. Ja sam od svega toga već pomalo umoran. Još ove godine u Bolonji, a onda odoh u trenere.

Samo jedna luda, slavljenička noć u Manili, posle osvojene titule svetskog šampiona. Skupiše se u jednoj hotelskoj taverni, onako spontano, bez dogovora.

Po jedno-dva piva i poče pesma:


KRŠNI Crnogorac Rajko Žižić, koji je za dvadeset i šest dana u Manili izgovorio tridesetak reči, povede pesmu, iz kraja svog: "Nekad beše mahala, zapuštena stara, ej a sad se diže slavni Titograd".

Petar Vilfan ne sačeka kraj. Zapevao je jednu slovenačku popevku, nadoveza se trener Petar Skansi sa "Oprosti mi, pape", nastavi Radovanović sevdalinku "Ej, kolika je Jahorina planina".

Onda Kićanović sa Dalipagićem u duetu "Moj Milane kad u vojsku pođeš".

Onda svi zajedno, složno:

"Naše puške pucaju, naša zvona zvone, Jugoslavija dobila svetske šampione".

Ubrzo se u taverni skupiše mnogi, raznobojne trenerke, gledaju i zavide, slave svetski šampioni na svoj mladalački, razdragan način.

"Druže Tito bela lica, kad ćeš doći do Užica" - puno srce radosti, pesma koju svi pevaju jače i sa beskrajno oduševljenja ponavljaše te slavljeničke večeri nekoliko puta.


Junaci Manile '78. u RTS serijalu "Zlatni momci":




KROZ PROZORE hotela, na horizontu pojavljuje se zora.

Umorni ali radosni odlaze u sobe, da dva-tri sata spavaju. Ujutro su već u uniformama (naredio čika Raša, inženjer profesor Šaper) i to mora da se poštuje. Znaju, čekaju ih na aerodromu u Surčinu njihovi navijači, prijatelji, televizija će da snima, a prvaci ni posle dvadeset sedam časova leta ne smeju da izgledaju neuredno.

- Najviše nedelju dana odmora, a onda opet ispočetka. Uskoro će prvenstvo, a kada se i to završi počinju opet pripreme reprezentacije za evropski šampionat u Italiji, Mediteranske igre u Splitu - kaže Kićanović. - Eto, tako mi osvajamo medalje, svi nas vide kad pobeđujemo, malo ko zna kako se za to pripremamo, čega se sve lišavamo.

Dvanaest momaka zaustavljene mladosti nose zlatne medalje.

Pokazaće ih prijateljima i onda, zna se, u vitrine ili na zid, pa na pripreme, turnire, prvenstva, olimpijadu, po nove, uvek nove, draže i značajnije.

Tako se ponavlja priča o zlatnim dečacima, godinama ista.

Napisao: Srđan Popović (TV novosti, 1978.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment