Doživljaji 20-godišnjeg YU autostopera: Nisu mi verovali da u Jugoslaviji mladići smeju da nose dugu kosu

Maj 1976: Neki od nas nikad ne ostvare svoje putovanje iz mašte. Zbog roditelja, novca ili sopstvene nesnalažljivosti. Ali, neki to rade vrlo uspešno. Takav svetski putnik je Ivan Pavićević, 20-godišnji student iz Beograda. Od šesnaeste godine do danas on je autostopom obišao Francusku, Švajcarsku, Poljsku, Čehoslovačku, Austriju, Grčku... 

Kako je letos proputovao dobar deo Mediterana, susreo se i sprijateljio s najpopularnijim italijanskim političarem!

"Na Siciliji i Sardiniji učili su me kako se jedu plodovi kaktusa koji se tamo prodaju kao voće na pijaci! Bio sam pun bodlji."

"Grupa Španaca koje sam tamo upoznao nije ni verovala da u Jugoslaviji imamo samousluge, disko klubove i da mladići smeju da nose dugu kosu."

"Da pređemo na ti - predložio ni je odmah sekretar KP Italije Enrico Berlinguer."


Zašto kofer - a ne ruksak



Negde oko 20. jula, pošto sam prošao našu i francusku obalu krenuo sam u Italiju. U džepu sam imao oko dvesta hiljada starih dinara. Pola sam od toga sam zaradio (vukli smo neke tepihe u Studentskoj zadruzi), a pola su mi dali roditelji.

Stvari sam nosio u malom koferu. Neko će me zapitati zašto ne u ruksaku, kako je to uobičajeno. Ali, to spada u neku moju taktiku. Autostoper s koferom je neuobičajena i čisto elegantna figura, ostavlja utisak urednosti i ljudi lakše stanu. Verujem da sam baš zbog toga imao sreće u autostopu.

I, tako sam krenuo u Italiju, zemlju koja me je oduvek privlačila. Spremao sam se za to mesecima unapred, učio italijanski iz knjiga i uz pomoć brata Zorana. Želeo sam da upoznam ljude u ovoj zemlji, njihovu omladinu, prilike u kojima žive. Interesovao me je njihov način razmišljanja, šta znaju o nama, šta misle o Jugoslaviji...

Zato sam i putovao sporednim, takozvanim belim putevima (na mapi su označeni jedva vidljivom belom linijom). Njima se putuje sporije, ali su nekako prisniji. Češće se prolazi kroz naselja i na njima se sreće mnogo više novih prijatelja.

Tako sam upoznao grupu mladića iz Španije koji su me obasuli pitanjima kad su čuli da sam iz Jugoslavije. Pitali su me sve i svašta i bili zapanjeni kad sam im rekao da i mi imamo samoposluge, automobile stranih maraka, disko klubove, da mladići smeju da nose dugu kosu. Oni pojma nisu imali o nama i dok sam govorio kod njih je vladalo jedno kolektivno zaprepašćenje.

Upoznao sam i jednu mladu Amerikanku koja je bila pravi primer lutalice. Malo je išla ovde, malo onde, sve bez nekog pravog cilja. Jedno vreme smo bili zajedno, a onda smo jedno drugom rekli "ćao". Ona je pošla za Izrael, a ja na Siciliju. Bilo mi je žao što je nikad neću videti.


Čuo sam da ovde boravi Enrico Berlinguer, sekretar Komunističke Partije Italije...



... Evo me na toj Siciliji o kojoj sam tako malo znao. Za nju su u svetu vezani sano mitovi i etikete mafije i krvne osvete. A tamo ima još nečeg.

Stajao san na drumu s podignutin palcem kad se kraj mene zaustavio rasklimatani kanionet po kome su vitlale kokoške. Vozač, Mario, primio me je unutra i to je bilo lepo, ali on je smatrao da je sasvim normalno da me odvede i svojoj kući na ručak. Upoznao me je sa svojom brojnom porodicom i, uporno me zadržavao na spavanju. Uvredio bi se da nisam ostao.

Sa Sicilije sam se prebacio na Sardiniju. Tu sam se odlučio na nešto što mi u normalnim okolnostima verovatno nikad ne bi palo na pamet. Čuo sam da ovde boravi Enrico Berlinguer, sekretar Komunističke Partije Italije i rešio - da ga posetim!

O njemu sam slušao još odranije i znao dosta iz naše štampe. Pisalo je da je najšarmantniji italijanski političar (jedna opšta anketa nedavno je potvrdila zvanično da je on najpopularniji političar u Italiji). Kod sebe sam imao i njegovu knjigu "Jedinstvo naroda za spas Italije". Čitao sam je u putu trudeći se da što više proniknem u njegovu politiku.

Iz knjige sam doznao da Berlinguer potiče iz jedne od najbogatijih sardinijskih porodica, da mu je otac bio veliki antifašista i socijalista. Sin je krenuo očevim stopama, bio je sekretar omladinske organizacije, a kasnije predsednik Svetske demokratske organizacije. Da bi na praktičnom primeru pokazao svoju politiku, Partiji je poklonio svoje ostrvo u blizini Sardinije koje je nasledio od porodice. On je otuda rodom i tu provodi leta. I tako sam ja rešio da ga potražim i upoznam.

Posle dužeg raspitivanja našao sam mu kuću. Neki karabinjeri su mi se, doduše, smejali jer nisu verovali da će me Berlinguer primiti. Zazvonio sam. Pojavila se kućna pomoćnica.

- Dove Enriko? - pitao sam. 

Odmah se pojavio. U raskopčanoj košulji, bos i u nekim otrcanim pantalonama. Izgledao je mnogo mlađi od svoje pedeset i tri godine. Predstavio sam se odakle sam i rekao da putujem po Italiji jer želim da je upoznam. On se obradovao kad je to čuo, uveo me unutra i pokazao kao pravi domaćin. Zatrpao me je njihovim specijalitetima i vinom. A vino, vino je bilo najbolje koje sam u životu pio. Melem!

- Govori mi TI - predložio je. - To je kod nas komunista običaj.

To mi se svidelo.

- Zašto putuješ autostopom? Zašto si došao baš na Sardiniju? Šta studiraš? Kako žive tvoji vršnjaci?

Pitao me je sve dalje i dalje i ja sam primetio da dobro zna našu zemlju. O politici smo, ipak, malo razgovarali jer je to bio njegov prvi dan odmora, a politike mu je, izgleda, bilo preko glave.

Enriko i njegovi "kompanji" vozili su me po podne jedrilicom u obilazak ostrvca, a uveče su se u njegovom dvorištu okupili seljaci iz komšiluka na čašu vina. Enriko je s njima razgovarao o letini, retkoj kiši i vrućinama. Jedna starica koja je sedela kraj mene stalno je ponavljala:

- Vidite kako je naš Enriko sasvim običan čovek.

Došlo je vreme da se rastanemo. Enriko je na svojoj knjizi napisao: "Prijatelju Ivanu Pavićeviću, 12. avgust 1975." i potpisao se. Da me nije zaboravio, uverila me je i njegova novogodišnja čestitka.


Stajala su mi svakakva vozila



... Po Siciliji i Sardiniji sam lutao još neko vreme.Tu su me meštani učili kako se jedu plodovi kaktusa koji se tamo prodaju kao voće na pijaci. U početku nisam baš bio najveštiji, pa su mi usne bile pune bodlji...

Natrag, kući, vozile su me vespe, motocikli, jednom sam autostopirao traktor pun paradajza za koji sam se grčevito držao da ne ispadnem. Stajala su mi svakakva vozila: kamioni puni ovaca, ogromni američki automobili, jednom čak i autobus samo sa vozačem, pa sam bio jedini putnik na šezdeset sedišta. Vozio me i neki zanimljiv momak čija su mi se razmišljanja dopala. Kad smo se rastajali bilo mi je žao, pa sam rekao:

- Zbogom, ko zna da li ćemo se ikad ponovo videti.

On mi je odgovorio:

- Jedna naša poslovica kaže: "Samo se planine nikad ne sreću." Zato, neka naš pozdrav bude do viđenja.

Tako smo se rastali i ja sam nastavio da stopiram. Posle nekoliko dana, ugledao sam, šta mislite koga? Istu onu Amerikanku s kojom sam se još na severu Italije rastao. Ona se predomislila, kupila je na nekoj buvljoj pijaci bicikl i krenula da vidi kako izgleda tamo gde sam se ja uputio.

Ovog puta rekao sam joj na rastanku:

- Još ćemo se sresti, Marija!


Zašto stopiram?



Sloboda u donošenju odluke, samostalnost, dani u kojima si potpuno svoj čovek oslobođen svih pritisaka, to je ono što me vuče na ovakva putovanja. Jeste da je stopiranje skopčano s velikim teškoćama i odricanjima. Tu su dani gladi, dani paklenih vrućina, ledenih noći, teški časovi samoće. Ali, meni se čini da iz svega toga izlazim uvek veći i jači.

Čuvam u sebi ljubav i zahvalnost prema svima onima koji su mi stajali i pomagali. Sve to me ispunjava nekim optimizmom i željom da i ja pomognem drugima. To razbija one preko godine nataložene slojeve egoizma u meni na najsitnije delove. Divim se onom prodavcu u Napulju koji mi je utrapio "picu" iako nisam imao dovoljno novca da je platim.

- Un altra volta - rekao je, premda je znao da to "drugi put" znači nikad.

Sećam se i nepopravljivog stopera Slavka sa Voždovca koga sam upoznao na raskrsnici kod Đenove. Bio je pun onog večnog optimizma i celog me jutra nudio hlebom i voćem iz svog neiscrpnog ranca. Zadovoljan sam što sam sve to doživeo, što svi ti ljudi žive u meni i zato je moj pozdrav sa svakim uvek bio:

- Do viđenja u Jugoslaviji!


Zašto sam?



Često su me pitali zašto na put gotovo uvek idem sam. Pa, upravo da bih stekao prijatelje. Jer, kad je čovek sam, mnogo lakše sklapa nova poznanstva. Ako putuješ sa nekim, potrebe za društvom su podmirene i malo je razloga da se upoznaju novi ljudi. A meni je osnovna želja bila da što više novih lica sretnem, da što više vidim i čujem.

Razgovarao: Petar Janjatović (Zdravo, 1976.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment