Maj 1976: Neki od nas nikad
ne ostvare svoje putovanje iz mašte. Zbog roditelja, novca ili
sopstvene nesnalažljivosti. Ali, neki to rade vrlo uspešno. Takav
svetski putnik je Ivan Pavićević, 20-godišnji student iz Beograda.
Od šesnaeste godine do danas on je autostopom obišao Francusku,
Švajcarsku, Poljsku, Čehoslovačku, Austriju, Grčku...
Kako je
letos proputovao dobar deo Mediterana, susreo se i sprijateljio s
najpopularnijim italijanskim političarem!
"Na Siciliji i Sardiniji učili su me kako se jedu plodovi kaktusa koji se tamo prodaju kao voće na
pijaci! Bio sam pun bodlji."
"Grupa Španaca koje sam tamo
upoznao nije ni verovala da u Jugoslaviji imamo samousluge, disko
klubove i da mladići smeju da nose dugu kosu."
"Da pređemo na ti - predložio ni
je odmah sekretar KP Italije Enrico Berlinguer."
Zašto kofer - a ne ruksak
Negde oko 20. jula, pošto sam prošao
našu i francusku obalu krenuo sam u Italiju. U džepu sam imao oko
dvesta hiljada starih dinara. Pola sam od toga sam zaradio (vukli smo
neke tepihe u Studentskoj zadruzi), a pola su mi dali roditelji.
Stvari sam nosio u malom koferu. Neko
će me zapitati zašto ne u ruksaku, kako je to uobičajeno. Ali, to
spada u neku moju taktiku. Autostoper s koferom je neuobičajena i
čisto elegantna figura, ostavlja utisak urednosti i ljudi lakše
stanu. Verujem da sam baš zbog toga imao sreće u autostopu.
I, tako sam krenuo u Italiju, zemlju
koja me je oduvek privlačila. Spremao sam se za to mesecima unapred,
učio italijanski iz knjiga i uz pomoć brata Zorana. Želeo sam da
upoznam ljude u ovoj zemlji, njihovu omladinu, prilike u kojima žive.
Interesovao me je njihov način razmišljanja, šta znaju o nama, šta
misle o Jugoslaviji...
Zato sam i putovao sporednim,
takozvanim belim putevima (na mapi su označeni jedva vidljivom belom
linijom). Njima se putuje sporije, ali su nekako prisniji. Češće
se prolazi kroz naselja i na njima se sreće mnogo više novih
prijatelja.
Tako sam upoznao grupu mladića iz
Španije koji su me obasuli pitanjima kad su čuli da sam iz
Jugoslavije. Pitali su me sve i svašta i bili zapanjeni kad sam im
rekao da i mi imamo samoposluge, automobile stranih maraka, disko
klubove, da mladići smeju da nose dugu kosu. Oni pojma nisu imali o
nama i dok sam govorio kod njih je vladalo jedno kolektivno
zaprepašćenje.
Upoznao sam i jednu mladu Amerikanku
koja je bila pravi primer lutalice. Malo je išla ovde, malo onde,
sve bez nekog pravog cilja. Jedno vreme smo bili zajedno, a onda smo
jedno drugom rekli "ćao". Ona je pošla za Izrael, a ja na
Siciliju. Bilo mi je žao što je nikad neću videti.
Čuo sam da ovde boravi Enrico Berlinguer, sekretar Komunističke Partije Italije...
... Evo me na toj Siciliji o kojoj sam
tako malo znao. Za nju su u svetu vezani sano mitovi i etikete mafije
i krvne osvete. A tamo ima još nečeg.
Stajao san na drumu s podignutin palcem
kad se kraj mene zaustavio rasklimatani kanionet po kome su vitlale
kokoške. Vozač, Mario, primio me je unutra i to je bilo lepo, ali
on je smatrao da je sasvim normalno da me odvede i svojoj kući na
ručak. Upoznao me je sa svojom brojnom porodicom i, uporno me
zadržavao na spavanju. Uvredio bi se da nisam ostao.
Sa Sicilije sam se prebacio na
Sardiniju. Tu sam se odlučio na nešto što mi u normalnim
okolnostima verovatno nikad ne bi palo na pamet. Čuo sam da ovde
boravi Enrico Berlinguer, sekretar Komunističke Partije Italije i
rešio - da ga posetim!
O njemu sam slušao još odranije i
znao dosta iz naše štampe. Pisalo je da je najšarmantniji
italijanski političar (jedna opšta anketa nedavno je potvrdila
zvanično da je on najpopularniji političar u Italiji). Kod sebe sam
imao i njegovu knjigu "Jedinstvo naroda za spas Italije".
Čitao sam je u putu trudeći se da što više proniknem u njegovu
politiku.
Iz knjige sam doznao da Berlinguer
potiče iz jedne od najbogatijih sardinijskih porodica, da mu je otac
bio veliki antifašista i socijalista. Sin je krenuo očevim stopama,
bio je sekretar omladinske organizacije, a kasnije predsednik Svetske
demokratske organizacije. Da bi na praktičnom primeru pokazao svoju
politiku, Partiji je poklonio svoje ostrvo u blizini Sardinije koje
je nasledio od porodice. On je otuda rodom i tu provodi leta. I tako
sam ja rešio da ga potražim i upoznam.
Posle dužeg raspitivanja našao sam mu
kuću. Neki karabinjeri su mi se, doduše, smejali jer nisu verovali
da će me Berlinguer primiti. Zazvonio sam. Pojavila se kućna
pomoćnica.
- Dove Enriko? - pitao sam.
Odmah se pojavio. U raskopčanoj košulji, bos i u nekim otrcanim pantalonama. Izgledao je mnogo mlađi od svoje pedeset i tri godine. Predstavio sam se odakle sam i rekao da putujem po Italiji jer želim da je upoznam. On se obradovao kad je to čuo, uveo me unutra i pokazao kao pravi domaćin. Zatrpao me je njihovim specijalitetima i vinom. A vino, vino je bilo najbolje koje sam u životu pio. Melem!
Odmah se pojavio. U raskopčanoj košulji, bos i u nekim otrcanim pantalonama. Izgledao je mnogo mlađi od svoje pedeset i tri godine. Predstavio sam se odakle sam i rekao da putujem po Italiji jer želim da je upoznam. On se obradovao kad je to čuo, uveo me unutra i pokazao kao pravi domaćin. Zatrpao me je njihovim specijalitetima i vinom. A vino, vino je bilo najbolje koje sam u životu pio. Melem!
- Govori mi TI - predložio je. - To je
kod nas komunista običaj.
To mi se svidelo.
- Zašto putuješ autostopom? Zašto si
došao baš na Sardiniju? Šta studiraš? Kako žive tvoji vršnjaci?
Pitao me je sve dalje i dalje i ja sam
primetio da dobro zna našu zemlju. O politici smo, ipak, malo
razgovarali jer je to bio njegov prvi dan odmora, a politike mu je,
izgleda, bilo preko glave.
Enriko i njegovi "kompanji"
vozili su me po podne jedrilicom u obilazak ostrvca, a uveče su se u
njegovom dvorištu okupili seljaci iz komšiluka na čašu vina.
Enriko je s njima razgovarao o letini, retkoj kiši i vrućinama.
Jedna starica koja je sedela kraj mene stalno je ponavljala:
- Vidite kako je naš Enriko sasvim
običan čovek.
Došlo je vreme da se rastanemo. Enriko
je na svojoj knjizi napisao: "Prijatelju Ivanu Pavićeviću, 12.
avgust 1975." i potpisao se. Da me nije zaboravio, uverila me je
i njegova novogodišnja čestitka.
Stajala su mi svakakva vozila
... Po Siciliji i Sardiniji sam lutao
još neko vreme.Tu su me meštani učili kako se jedu plodovi kaktusa
koji se tamo prodaju kao voće na pijaci. U početku nisam baš bio
najveštiji, pa su mi usne bile pune bodlji...
Natrag, kući, vozile su me vespe,
motocikli, jednom sam autostopirao traktor pun paradajza za koji sam
se grčevito držao da ne ispadnem. Stajala su mi svakakva vozila:
kamioni puni ovaca, ogromni američki automobili, jednom čak i
autobus samo sa vozačem, pa sam bio jedini putnik na šezdeset
sedišta. Vozio me i neki zanimljiv momak čija su mi se razmišljanja
dopala. Kad smo se rastajali bilo mi je žao, pa sam rekao:
- Zbogom, ko zna da li ćemo se ikad
ponovo videti.
On mi je odgovorio:
- Jedna naša poslovica kaže: "Samo
se planine nikad ne sreću." Zato, neka naš pozdrav bude do
viđenja.
Tako smo se rastali i ja sam nastavio
da stopiram. Posle nekoliko dana, ugledao sam, šta mislite koga?
Istu onu Amerikanku s kojom sam se još na severu Italije rastao. Ona
se predomislila, kupila je na nekoj buvljoj pijaci bicikl i krenula
da vidi kako izgleda tamo gde sam se ja uputio.
Ovog puta rekao sam joj na rastanku:
- Još ćemo se sresti, Marija!
Zašto stopiram?
Sloboda u donošenju odluke,
samostalnost, dani u kojima si potpuno svoj čovek oslobođen svih
pritisaka, to je ono što me vuče na ovakva putovanja. Jeste da je
stopiranje skopčano s velikim teškoćama i odricanjima. Tu su dani
gladi, dani paklenih vrućina, ledenih noći, teški časovi samoće.
Ali, meni se čini da iz svega toga izlazim uvek veći i jači.
Čuvam u sebi ljubav i zahvalnost prema
svima onima koji su mi stajali i pomagali. Sve to me ispunjava nekim
optimizmom i željom da i ja pomognem drugima. To razbija one preko
godine nataložene slojeve egoizma u meni na najsitnije delove. Divim
se onom prodavcu u Napulju koji mi je utrapio "picu" iako
nisam imao dovoljno novca da je platim.
- Un altra volta - rekao je, premda je
znao da to "drugi put" znači nikad.
Sećam se i nepopravljivog stopera
Slavka sa Voždovca koga sam upoznao na raskrsnici kod Đenove. Bio
je pun onog večnog optimizma i celog me jutra nudio hlebom i voćem
iz svog neiscrpnog ranca. Zadovoljan sam što sam sve to doživeo,
što svi ti ljudi žive u meni i zato je moj pozdrav sa svakim uvek
bio:
- Do viđenja u Jugoslaviji!
Zašto sam?
Često su me pitali zašto na put
gotovo uvek idem sam. Pa, upravo da bih stekao prijatelje. Jer, kad
je čovek sam, mnogo lakše sklapa nova poznanstva. Ako putuješ sa
nekim, potrebe za društvom su podmirene i malo je razloga da se
upoznaju novi ljudi. A meni je osnovna želja bila da što više
novih lica sretnem, da što više vidim i čujem.
