Uspomene iz JNA / Dan graničara '86: Naš reporter se posle šest godina vratio na svoju karaulu...

Septembar 1986: Kažu da ljudi iz vojske sa sobom ponesu samo lepe uspomene. One ružne ostaju zauvek u hodnicima kasarne, u plačljivim pismima roditeljima, u nekom cvokotanju pod šatorom dok lije kiša. 

Naš reporter se posle šest godina vratio na svoju karaulu...

Rade jedan od najodgovornijih poslova u Jugoslaviji. Ustaju često usred noći, po kiši, snegu, leti i zimi... Prepešače dnevno i po tridesetak kilometara...

I sve to za platu od samo 120,000 starih dinara mesečno!

Uglavnom su to sve mladi ljudi, ali ima među njima i advokata, novinara, ekonomista, pravnika, inženjera... Porodicu ne vide i po pola godine, spavaju po petnaestorica u istoj sobi. Pa ko su ti ljudi? Rekoh, rade jedan od najodgovornijih poslova u Jugoslaviji. A tačan naziv njihovog radnog mesta mogao bi da glasi: vojnik, pripadnik graničnih jedinica JNA. 

Naravno malopre pomenutu "platu" od 120.000 starih dinara trebalo bi prihvatiti uslovno, jer je reč o simboličnoj vojničkoj plati.

Kažu da ljudi iz vojske sa sobom ponesu samo lepe uspomene. One ružne ostale su zauvek u mračnim hodnicima neke davne kasarne, u plačljivim pismima roditeljima, u nekom cvokotanju pod šatorom dok kiša lije...

Verovatno je to tačno. I verovatno baš zato, ovog 15. avgusta 1986. godine, sedim u bespuću Julijskih Alpi na karauli "Zaslap" i okružen vojnicima (uz vojnički gulaš) razgovaram sa starešinom Zvonkom Markslom.

Ponovo posle šest godina!

Šta me je to nagnalo da se ponovo vratim tamo odakle sam jedva čekao da odem? Tamo gde sam mahnito brojao dane, sate i minute koji su me odvajali od kuće... Tamo gde sam u dugim noćima na straži sanjao Beograd, poznate face, poznate kafane i mislio da je sve to nerealno, da sam ja tu "slobodu" samo izmislio... da je jedino realno sneg, Alpi, puška oko ramena, ustajanje, spavanje, pasulj, fiskultura, raport,..

Dobro, u redu, 15. avgust je Dan graničara i to mi je, priznajem, poslužilo kao lep povod. Reportaža sa granice? Zašto da ne! Urednik nije imao ništa protiv, na brzinu sam uzeo dnevnice i poleteo ka
železničkoj stanici... na voz za Ljubljanu.

Ali, mene je vuklo nešto drugo, nešto što samo oni koji su bili na granici mogu da shvate. Jer, ja se tamo vraćam već šest godina, što u mislima, što u snovima... A sada ću stvarno tamo otići.

U vozu, nikako da zaspim. Uhvatio me neki nespokoj, osećam se kao da idem ponovo u vojsku.

Na ljubljanskoj autobuskoj stanici znam već napamet gde stoji autobus za Tolmin. Ali, ne ulazi mi se u taj autobus. Hrabrim samog sebe: 

"Šta si se utronjao, ne ideš u vojsku, ti si novinar bre!"

Bio je već mrak kad sam stigao u Tolmin i bilo je kasno da od komandanta ovog graničnog sektora zatražim dozvolu za pisanje o granici. Sve je ostalo isto. Kuće, glavni trg, jedini hotel, pijana vojska koja pije svoje zadnje piće pred odlazak u kasarnu... 

Uzeo sam sobu u hotelu i sišao da večeram. Nespokoj koji sam osećao, dostigao je vrhunac. Silazeći u restoran, nesvesno sam se pipao po glavi, proveravajući da li mi je kapa na mestu.

Dok sam jeo, svakog časa sam očekivao da uleti neko od oficira i da zaurla: 

"Biljanoviću, šta radiš ovako kasno u kafani?! Marš u kasarnu!"

Naravno, uz obavezni dodatak: 

"I sutra da mi se javiš na raport!"

U tom istom Tolminu, svojevremeno sam kao vojnik proveo dva meseca, sve dok me po kazni nisu prekomandovali na karaulu. Ne verujem da sam baš bio preterano loš vojnik, ali mislim da je teško bilo ukrotiti nekoga ko je tada već imao skoro 28 godina. Ali, nema veze. Bar sam se nadisao svežeg vazduha!


Zabranjeno stopiranje



Od Tolmina do sela Žaga ima nekih trideset kilometara. Sa leve strane su večitim snegom oivičeni Alpi, a sa desne, pitoma dolina Soče. Tu pitomu dolinu Soče definitivno napuštam kod pomenutog sela, kod mesta gde stoji znak: ITALIJA 9 KM. 

Pokušavam da pešačenjem osvojim tih nepreglednih devet kilometara uspona koliko još ima do granice i karaule "Zaslap". Kao vojnik, lako sam savlađivao tu distancu. Sada, šest godina kasnije, zastajem na svakom koraku, znojim se, pogled se muti, srce lupa, pluća smetaju... Grčevito osluškujem spasonosni zvuk automobila. 

Kao vojniku, zabranjivali su nam strogo da stopiramo. Naročito Italijane, "jer zna se, Italijani su naši najveći neprijatelji".

Ovog puta molim boga da naiđe neki Italijan koji se za Tarčento vraća iz obližnjeg Boveca gde je sišao da kupi benzin i usput svrati na pijacu. Konačno, čujem kočnice. I ne mogu da verujem: beogradska registracija! Kola su prepuna stvari, ali ipak se nekako smeštam. Otac i majka po povratku sa mora svratili u posetu sinu vojniku.

I tako, evo me konačno, šest godina kasnije na "mestu zločina". Sve je isto kao pre. Miris Alpa, pomešan sa mirisom vojničkog pasulja. Tu je i vučjak Eras koji neumornim cviljenjem pokazuje da me se još seća.

Na karauli - praznik! Jugoslavenska zastava svečano se vijori na ovom, zaista, braniku domovine... Tu je puno civila, prijatelja, meštana, rezervista, aktivista, penzionera, svi se tu skupili da uz vojnički pasulj zajednički proslave Dan graničara.

Dočekuje me moj starešina, Zvonko Marksl, jedan otresiti Mariborčanin, moj vršnjak, čovek sa kojim sam svojevremeno bespoštedno i tvrdoglavo ratovao, o čemu svedoče brojni dani koje sam proveo u vojničkom pritvoru i gotovo svakodnevno silazio u Tolmin na raport kod komandanta.

Ali, sada Zvonko me grli kao najrođenijeg i ne skriva prijatno uzbuđenje što me ponovo vidi. 

Dok me uvodi u trpezariju gde su brojni gosti već zauzeli svoja mesta, usput me predstavlja postrojenoj vojsci, objašnjavajući, ne bez ponosa, kako mu je, eto, stigao bivši vojnik!

Stara "kajla", "kuka", "Džomba"... došla u posetu "fazančerosima"...

Samo, ovi nazivi koji su za mog "mandata" označavali staru (stare koske) i mladu vojsku (gušteri) ovde na Karauli ne važe.

Okupljeni vojnici me gledaju s nevericom. Jedan Bosanac me pita:

"Je l' ba, jarane jesi ti stvarno ovdje služio vojsku?! Ne bi ti se ja ovdje vratio, ne bi čak ni avijonom preljeteo ove krajeve!"

Tako sad priča, ali ja znam da hoće. Makar u mislima kao ja, kao svi... I ako mu se bude ikad pružila prilika da poseti dolinu Soče, sigurno neće propustiti priliku da svrati na karaulu "Zaslap", do graničnog kamena 18!

Zato sam se s njim u društvu popeo do stražarskog mesta i tu mu rekao: 

"Vidiš, jarane, dok sam ovde provodio sate na straži, razmišljajući o koječemu, u glavi mi je bila samo jedna fiks ideja. Da se jednog dana kao civil ponovo nađem ovde, da ponovo pogledam ovaj krajolik i da osetim kakvo je to osećanje da odavde mogu da odem kad god hoću! E, vidiš, jarane, sad kad sam to doživeo, ne osećam baš ništa. Prazan sam."

Naravno, nije ništa shvatio. A i kako će, tek je stigao na granicu...

Zvonko me kao pravi domaćin pita hoću li pasulj ili gulaš. Nije mi se jelo ni jedno ni drugo. Ipak, odlučujem se za gulaš. A ono, kakav gulaš! Srnetina u sosu!


Miris "slobode"



To me je podsetilo na jedan događaj od pre šest godina: vratio sam se sa nekog odsustva iz Beograda gde su me pustili na četiri dana, imao sam još mesec dana do "daske". Nisam ni stigao da osetim miris Beograda i "slobode", a već sam morao natrag. I čim sam stigao - straža!

Odjednom, na samo pet koraka od mene, zaustavila se jedna srna. Gledala me pravo u oči, onako prestrašena, a ipak, izgladnela. Gledali smo se tako neko vreme, a onda sam ja skinuo pušku, stavio metak u cev i nanišanio. Nisam hteo da pucam, želeo sam samo da osetim kako to izgleda kad neko potpuno nemoćan stoji ispred nišana puške. A onda je onaj vučjak zalajao i srna je pobegla ostavivši me u večitoj dilemi...

I to je granica!

Dok razgovaram sa svojim bivšim komandirom, pokušavam da mu objasnim da hoću nešto i da napišem. On se smeje i kaže: 

"Pa šta ću ti ja, bio si ovde, znaš sve!"

Da, kažem mu ja, ali ovo je vojska, potrebna je dozvola... Ma piši, šta hoćeš, kaže.

Zvonko Marksl ne želi da priča o sebi. Pominje vojnike. Kaže: 

"Pomeni Lasla Skornčaka iz Subotice, to mi je najbolji desetar. Pomeni Bena Jurjeveca iz Žaleca, dobio je značku primernog vojnika... Pomeni Dušana Višića iz Železnika, on nam je kuvar... "

Dok razgovara sa mnom, Zvonko tihim, ali i te kako autoritativnim glasom izdaje naređenja desetarima. Svi ga slušaju. Sećam se i ja sam nekad drhtao kao prut pred njim... 

Sad ga ipak gledam drugim očima. Gledam ga kao čoveka koji radi svoj posao. A radi ga savesno, principijelno, predano.... Bio mi je starešina u teškim trenucima, 1980. godine. Umro je Tito. Zvonko Marksl je plakao kao dete, ali nijednog trenutka nije gubio prisustvo duha. Uvek je znao šta znači biti na granici i kad ode kući u Bovec gde živi i gde ga čekaju žena i sin, ni tada ne miruje.

Gore u Alpima živi 25 vojnika koji su njemu povereni. Sve mladi ljudi. Plahoviti. Na karauli nema kantine, nema piva. Ne idu alkohol i pune puške. A mladi ljudi, kao mladi ljudi. Željni su izlaska, provoda...

Ipak, čuvanje granice je preče od svega.

A u okolnim šumarcima koji oivičuju patrolnu stazu nema drveta na kojem krupnim, neveštim slovima nije izrezbareno: "Vlado, Fojnica - još 150 dana!" ili "Radovan R, Užice 29"!

Stoletna stabla nemi su svedoci generacijama vojnika, graničara, koji su na drvetu, nožem ili bajonetom ispisali jedini trag, svedočanstvo svog bitisanja...

Prvo italijansko naseljeno mesto udaljeno je trista metara. Sa stražarskog mesta mogu se videti svetleće reklame: zvuk kafane, život...

Prvo selo u Jugoslaviji udaljeno je devet kilometara od karaule.

Zove se Žaga. I kada dobiju redovan izlazak u "grad' vojnici karaule "Zaslap" silaze pešice devet kilometara i uveče u devet sati vraćaju se isto tako nazad!

I to je granica!

Dok se i ja spremam da krenem tom maršrutom, dokoni vojnici pevaju jedan drugom glavni hit na karauli:

"Retko te viđam sa devojkama, a viđam te svaki dan..."

"Ćao, vojsko! Budite dobri i slušajte Zvonka!"

"Siiiitnoooo!"

Vrlo brzo je naišao jedan Italijan (naš neprijatelj) iz Tarčenta koji je krenuo u Bovec po benzin i malo u samoposlugu.

Primio me je. Ćaskali smo usput. Kaže, ide još jedino po benzin. A ostalo: meso, povrće, ulje, šećer... to više ne kupuje u Jugoslaviji. Skuplje je, kaže, nego u Italiji. A plata, izmerena u dinarima, deset puta je veća nego plata, recimo, mog starešine Zvonka...

Tako sam, vrlo brzo iz vojske prešao u stvarnost. Život teče dalje.

A kad sam se vratio u Beograd, čekao me je poziv za vojnu vežbu!

Ura!

Napisao: Srđan Biljanović (Svet, 1986.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate