Da li nas stiže prokletstvo nacionalizma: O grafitima "Mlad Srbin ide poljem, a ja jurim da ga koljem"

Decembar 1985: "Deo refrena stare Đoletove pesme svi znate: "Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok / jer slušamo ploče i sviramo rock".

Nešto je, ipak, van svake sumnje.

Plavi orkestar popljuvan u Ljubljani, odistinski. 

Neki balkanski punkeri usred Beograda pevaju pesme koje niti znaju niti razumeju, a koje su u svom nastanku bile nešto posve drugo. 

Devojčurak iz Splita bi čak i više voleo Bajagu samo da nije Srbin. 

Slučajno ili namerno, svejedno, tek jedne novine namenjene mladima objavljuju sliku YU rock misije i naslov "Slovenska rock misija". 

Nedavno dobijem pismo nekog heavy metalca i umesto potpisa četiri slova S, između njih krst.

Kuda sve to vodi?

Zar posle toliko godina da priznamo da su u pravu oni koji su uvek tvrdili da nas nosi pogrešan tok? Ne da smo pod uticajem strane ideologije, (što smo bili do sada) već pogubne nacionalne zaslepljenosti.

Mrzeli su nas što se nismo redovno šišali.

Zatim, jer smo otvoreno zagovarali domaći rock'n'roll umesto jalove ovdašnje zabavne muzike.

Onda su čekali zgodu da nam prišiju bilo kakav aktuelni porok.

Kod razumnih to nikada nije prošlo.

Posle dve decenije neuspeha - opomenuti postadoše u pravu.

Prokletstvo nacionalizma poprima razmere čak i u stvari koja sa nacionalizmom, bar ovde, nikada nije imala nikakvih dodirnih tačaka.

Za to, imam utisak, nismo bili spremni.

Nikad se nije postavilo pitanje odakle je Lačni Franz, Leb i sol, Denis i Denis, Smak, Azra, Indexi, Dinamiti, Galija, Balašević, Bijelo dugme, Atomsko sklonište, Divlje jagode, ili ko je koje narodnosti.

Oduvek smo to drugačije gledali. Pre svega: znaju li oni to i mogu li, a ne ko su i odakle su.

Još koliko juče, bolje smo se nalazili u Zagrebu i bolje sačekivali u Beogradu. U maju, na Trgu Marksa i Engelsa, hiljade mladih srdačno je ispratilo grupu sa Kosova, ne zbog toga što su ovi popunili "jugoslovenski ključ", već što su momci dobro svirali. 

A da bi oni uopšte mogli da nastupe, Zabranjeno pušenje, Tunel i Atomsko sklonište su rekli: "Mi ćemo svirati po pesmu manje".

Zar se na YU rock misiju nije došlo iz svih krajeva? Zar Bosanci Čolić i Bregović nisu osnovali firmu usred Slovenije?

Tamo, sada čitam, postoji natpis na nekoj kafani: "Bosancima i psima ulaz zabranjen".

Pre su se disko-kuće otimale za svaku dobru grupu ne pitajući odakle je. Sada se i to izmenilo. Da li slučajno?

Vremena nisu lagodna. Bolno se saznaje što i rock mora da doživi tako ružne trenutke i bude problem više na listi stvari koje i tako nanose glavobolju.

Zato se grozim svih onih razuzdanih što ispred koncertnih dvorana pevaju "junačke pesme", onih što pored imena Duran Duran ili Bajaga ispisuju grafite "Mlad Srbin ide poljem, a ja jurim da ga koljem".

Takvu igru mladi nisu naučili od muzičara. Te pesme nisu čuli na našim top-listama. Zato bi bilo opšte nekorisno da sve račune plate oni koji su uvek bili spremni da svoje jugoslovenstvo pokažu i dokažu.

Te mlade, usijane i zatečene glave, ako već toliko vole svoj narod ili svoju narodnost, neka znaju da svoju ljubav neće dokazati ni uvećati ako mrze ili omalovažavaju druge narode ili narodnosti.

To su, uostalom, morali da ih nauče roditelji i učitelji još u prvim razredima. Rock'n'roll u njihov život ionako dolazi kasnije."

Napisao: Petar Popović (Rock, 1985.)






Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment