Nešto je, ipak, van svake sumnje.
Plavi orkestar popljuvan u Ljubljani,
odistinski.
Neki balkanski punkeri usred Beograda pevaju pesme koje
niti znaju niti razumeju, a koje su u svom nastanku bile nešto posve
drugo.
Devojčurak iz Splita bi čak i više voleo Bajagu samo da
nije Srbin.
Slučajno ili namerno, svejedno, tek jedne novine
namenjene mladima objavljuju sliku YU rock misije i naslov "Slovenska
rock misija".
Nedavno dobijem pismo nekog heavy metalca i umesto
potpisa četiri slova S, između njih krst.
Kuda sve to vodi?
Zar posle toliko godina da priznamo da
su u pravu oni koji su uvek tvrdili da nas nosi pogrešan tok? Ne da
smo pod uticajem strane ideologije, (što smo bili do sada) već
pogubne nacionalne zaslepljenosti.
Mrzeli su nas što se nismo redovno
šišali.
Zatim, jer smo otvoreno zagovarali
domaći rock'n'roll umesto jalove ovdašnje zabavne muzike.
Onda su čekali zgodu da nam prišiju
bilo kakav aktuelni porok.
Kod razumnih to nikada nije prošlo.
Posle dve decenije neuspeha - opomenuti
postadoše u pravu.
Prokletstvo nacionalizma poprima
razmere čak i u stvari koja sa nacionalizmom, bar ovde, nikada nije
imala nikakvih dodirnih tačaka.
Za to, imam utisak, nismo bili spremni.
Nikad se nije postavilo pitanje odakle
je Lačni Franz, Leb i sol, Denis i Denis, Smak, Azra, Indexi,
Dinamiti, Galija, Balašević, Bijelo dugme, Atomsko sklonište, Divlje jagode, ili ko je koje narodnosti.
Oduvek smo to drugačije gledali. Pre
svega: znaju li oni to i mogu li, a ne ko su i odakle su.
Još koliko juče, bolje smo se
nalazili u Zagrebu i bolje sačekivali u Beogradu. U maju, na
Trgu Marksa i Engelsa, hiljade mladih srdačno je ispratilo grupu sa
Kosova, ne zbog toga što su ovi popunili "jugoslovenski ključ",
već što su momci dobro svirali.
A da bi oni uopšte mogli da
nastupe, Zabranjeno pušenje, Tunel i Atomsko sklonište su rekli:
"Mi ćemo svirati po pesmu manje".
Zar se na YU rock misiju nije došlo
iz svih krajeva? Zar Bosanci Čolić i Bregović nisu osnovali firmu
usred Slovenije?
Tamo, sada čitam, postoji natpis na
nekoj kafani: "Bosancima i psima ulaz zabranjen".
Pre su se disko-kuće otimale za svaku
dobru grupu ne pitajući odakle je. Sada se i to izmenilo. Da li
slučajno?
Vremena nisu lagodna. Bolno se saznaje
što i rock mora da doživi tako ružne trenutke i bude problem više
na listi stvari koje i tako nanose glavobolju.
Zato se grozim svih onih razuzdanih što
ispred koncertnih dvorana pevaju "junačke pesme", onih što
pored imena Duran Duran ili Bajaga ispisuju grafite "Mlad Srbin
ide poljem, a ja jurim da ga koljem".
Takvu igru mladi nisu naučili od
muzičara. Te pesme nisu čuli na našim top-listama. Zato bi bilo
opšte nekorisno da sve račune plate oni koji su uvek bili spremni
da svoje jugoslovenstvo pokažu i dokažu.
Te mlade, usijane i zatečene glave,
ako već toliko vole svoj narod ili svoju narodnost, neka znaju da
svoju ljubav neće dokazati ni uvećati ako mrze ili omalovažavaju
druge narode ili narodnosti.
To su, uostalom, morali da ih nauče
roditelji i učitelji još u prvim razredima. Rock'n'roll u njihov
život ionako dolazi kasnije."
Napisao: Petar Popović (Rock, 1985.)
