Folksdojčeri u Grgurevcima 1942: "Svakom srpskom psu koji pokuša da pobegne biće prosut mozak"

Februar 1959, sećanje Petra Josimovića: Čitao sam ovih dana u novinama da u Austriji folksdojčeri održavaju propagandističke zborove, postavljaju razne zahteve i priželjkuju krajeve iz kojih su pobegli. Mi stariji pamtimo folksdojčere i njihove postupke, ali verujem da će mlađe, koji još rastu i ne znaju mnogo o njima, interesovati ova tužna priča o mome selu i strašnoj nesreći koja ga je zadesila jednog dana, juna 1942. godine.

Imao sam tada 13 godina, bili smo bez oca i moj stariji brat Svetislav bio je glava porodice. 

Našim selom ispod Fruške Gore vladali su domaći Nemci, folksdojčeri, koji su i do rata živeli u Grgurevcima. Od nekoliko stotina kuća u selu je bilo 70 nemačkih i svi su Nemci uglavnom bili imućni. Čak su drugi seljaci radili kod njih kao sluge ili napoličari. Nemci u Grgurevcima uvek su izražavali svoju mržnju i netrpeljivost prema nama Srbima.

Petar Josimović kada je imao 13 godina
Kada je Hitler došao na vlast, folksdojčeri su priredili slavlje, a kada je upao u Čehoslovačku otvoreno su likovali. Imali su u selu svoju crkvu i dom u kome su se okupljali. Znalo se da tu najviše govore o Hitleru i njegovom skorom dolasku.

Još pre okupacije, u danima bezvlašća, oni su na opštini u selu istakli zastavu s kukastim krstom. Odmah posle okupacije naoružali su se i nekoliko puta organizovali su "ekspedicije" protiv partizana u Fruškoj Gori, ali one su se uvek svršavale bekstvom čim bi partizani pripucali iz šume. 

Folksdojčerima su dolazili u pomoć nemački vojnici iz obližnjih garnizona, ali i ove ekspedicije na partizane završavale su se porazom. To je razbesnelo folksdojčere i oni su počeli da iskaljuju svoju silu nad nedužnim seljacima.

Nastali su teški dani za Grgurevce. Straže na ulazima u selo su udvostručene, seljacima je naređeno da niko ne sme da ide u polje, niti da izlazi iz kuća. Selom se šapatom pronosila jedna nova vest: kaznena ekspedicija. Selo je bilo blokirano.

Šestog juna 1942. godine rano ujutro folksdojčeri su zašli po selu i zapretili seljacima da ne napuštaju kuće. Rekli su im da će svako ko pokuša da ode iz sela biti streljan.

Moj brat Svetislav sumnjao je da se sprema nešto strašno i reče mi:

- Čuj, brašo - tako me je iz milošte zvao - moramo da bežimo. Otići ćemo kroz vinograd iza kuće, pa onda preko polja.

Svetislav Josimović, brat
autora teksta
Svetislav je bio visok i snažan i za mene je bio oličenje hrabrosti i poštenja. Bio sam radostan što me poziva sa sobom. Želeo sam i ja da pokažem da sam hrabar.

Oprostili smo se od sestara koje su bile preplašene i drhtale kao prutovi i krenuli ćutke u vinograd. Kad smo stigli do malog potoka koji razdvaja baštu od voćnjaka, začulo se jedno otsečno: 

"Halt!" 

Pred nama je bio vojnik s uperenom puškom. Nešto nam je govorio strogim glasom.

Tada se iz šipražja pojavi naš sused Franja Nič, Nemac iz našeg sela koji se ranije više družio s nama nego sa Nemcima i bio redovan gost u našoj kući. Moj brat se obrati njemu kao svom drugu i zamoli ga da objasni Nemcu da idemo na posao u vinograd. Franja je bio suroviji od vojnika.

- Natrag - vikao je govoreći bratu - ubiću te ako se ne vratiš! 

Bio je sav crven u licu i stezao je pušku u rukama. 

- Svakom srpskom psu koji pokuša da pobegne biće prosut mozak.

Morali smo natrag. Brat reče: 

- Zaboravio je da je do juče ručavao u našoj kući kao u svojoj.

Kad smo se vratili kući zatekli smo sestru kako viri kroz plot na ulicu. Bila je veoma zabrinuta.

- Nemci jure po selu i upadaju u kuće, rekla nam je. - Odvode muškarce.

U svakoj ulici bio je postavljen po jedan teški mitraljez. Videli smo sa tavana i kada su pretsednik opštine folksdojčer Đura Herceg, i njegovi saradnici i nemački oficiri ušli u opštinu.

U podne se kroz selo začu zloslutni doboš. Već promukli dobošar izvikivao je naredbu:

- Svi muškarci od 14 do 70 godina na zbor pred opštinom! Ko izostane biće streljan! Kuća će mu biti spaljena a porodica oterana u logor!

Uprkos ovakvih pretnji prošlo je dosta vremena dok se na raskršću pred opštinom sakupilo nekoliko ljudi. Svi su bili bledi i uplašeni. Komandant kaznene ekspedicije koja je stigla u selo, nemački oficir Rajhner, nestrpljivo je koračao pred opštinom, svaki čas zagledajući u sat. Prošlo je već čitav čas otkako je dobošar oglasio naredbu, a sakupilo se svega pedesetak seljaka. Folksdojčeri su se razleteli po selu.

Nekoliko naoružanih vojnika stiglo je i pred našu kuću. S njima je bio i Nemac iz našeg sela Peter Vajner, vršnjak mog brata i njegov školski drug. Kada je brat ugledao Petra na licu mu se ukaza ohrabrenje. Verovao je da će nam on pomoći

- Zašto nisi na raskršću? - upitao je Peter grubo.

- Mislio sam da nije obavezno - odgovori mu brat.

- Za sve je obavezno - proderao se Peter na njega. - Imam pravo da te ubijem na licu mesta. 

Izvadio je revolver i prislonio mu ga na grudi.

Ne obraćajući pažnju na njega brat se okrenu tada meni i reče mi:

- Ti sad ostaješ jedini muškarac u kući. Čuvaj sestre... - glas mu je zadrhtao.

- Neka pođe i on.  

Peter je pokazao na mene. Sestre vrisnuše.

Pljačkanje sela Grgurevaca od strane Nemaca,
negativ pronađen kod nemačkog vojnika

Bili smo opkoljeni sa svih strana vojnicima...



Tako smo se i ja i brat priključili onima koji su stajali pred opštinom. Bilo nas je preko tri stotine.

Nemac iz našeg sela koga sam dobro poznavao i koji je bio poznat po tome što je veoma grlat, vičući nam naredi da svi gledamo u pravcu ulaza u opštinu. Očekivali smo onoga koji će nam govoriti. Ali umesto njega na vratima se pojavio čovek koji je umesto nosa imao krvavi pečat. Jedva sam u njemu poznao Ranka Miškovića zvanog Dunja. Nemci su saznali da su dva njegova brata pobegla u šumu i unakazili ga.

Onda smo, opkoljeni vojnicima, krenuli putem prema Orašju, kako se zvao jedan udaljeni kraj sela. Na kraju kolone, između dvojice Nemaca, posrtao je okrvavljeni Ranko. Prašina koju smo koračajući dizali lepila se za njegove rane.

U sumrak smo stigli u Orašje i tu su Nemci počeli da nas postrojavaju kraj jedne široke rupe odakle su seljaci vadili zemlju za pravljenje cigala. Bili smo opkoljeni sa svih strana vojnicima a kraj nas su stajala i borna kola s mitraljezom.

Folksdojčeri i vojnici izdvojiše jednu grupu od desetinu ljudi i postrojiše ih na samoj ivici jame.

Brat me stalno tešio. Bio je neobično pribran i govorio mi je da nas neće streljati jer nismo ništa nikome učinili. 

- Hoće samo da nas zastraše - šaputao mi je. 

Stiskao sam se uz njega i drhtao.

Tada se začula nekakva komanda na nemačkom jeziku. Jedna grupa vojnika ostavila je puške i svaki od njih izvadio je pištolj. Ljudi na ivici jame bili su okrenuti prema nama leđima i po jedan Nemac prišao je iza svakog od njih. Bili su to Ranko, Sasan, Vasa ... 

Odjeknuli su pucnji. Ljudi su pali u jamu.

Onda je došla na red druga grupa ...

Gledao sam polusvesno oko sebe. 

Najednom, u grupi ljudi koji su nemo stajali i bespomoćno čekali da na njih dođe red da budu ubijeni metkom u potiljak, ugledah mog školskog druga Miloša Galetara kako stoji pored svog oca i brata. Bio mi je najbolji drug i neobično smo se voleli. Godinu dana pre toga zajedno smo završili osnovnu školu i bezbroj puta smo se zajedno igrali. Osetih se najednom hrabrim i nekako starijim.

Istog trenutka moj brat se izdvoji iz reda i pođe prema najstarijem nemačkom oficiru koji je stajao u blizini jame i držao pištolj u desnoj ruci. Gledao sam netremice šta će se dogoditi, a nisam mogao da pustim ni glasa.

- Gospodine - reče moj brat glasno i sasvim pribrano - ako mi stariji moramo da umremo, pustite ovo dete kući - pokazao je na mene. - To je moj brat - dodao je.

- Koliko ima godina? - upitao je oficir.

- Deset - slaga moj brat. 

Oficir je malo razmišljao, a onda dade rukom znak da mogu da idem. Pomislih na brata koga treba da ostavim i na mog druga Miloša i htedoh da viknem: "Imam trinaest godina!" - ali tada začuh poznati glas. 

Stari Galetar, Milošev otac, bio je takođe prišao oficiru i molio ga da pusti njegova sina. Oficir pogleda Miloša i ponovi onaj isti gest rukom kojim je i meni dao znak da mogu da idem.

Ali Miloš se ne pomeri s mesta. Vrteo je odrečno glavom i vikao:

- Ne, neću da idem!

Držao se rukom za bratovljev kaput.

Miloš Galetar okružen članovima porodice. 
Nije hteo da se odvoji od oca... Streljan je...

Kolebao sam se nekoliko trenutaka a onda sam pognuo glavu i pošao. Posle desetinu koraka okrenuo sam se da vidim brata. Pratio me je pogledom i doviknuo mi:

- Zbogom, brašo!

Najednom je među ljudima nastalo nekakvo komešanje. Barak Simić i Šulin skočili su na borna kola i gušali se s Nemcima oko mitraljeza. To je trajalo trenutak-dva a onda su obojica oboreni na zemlju. Pucnjava me je zaglušila i ja sam počeo da trčim put sela. Teturao sam izbezumljen. Na pola puta od sela nisam mogao dalje. Pao sam kraj jednog bagrema.

Ko zna dokle bih tako ležao da me nije trgao udarac u leđa. Pored mene je stajao Nemac iz našeg sela Adam Tajbli. Naredio mi je da pođem s njim. Stigli smo do opštine. U selu je vladala grobna tišina. Samo je iz daljine, od Orašja, dopirala vika i pesma. Počeli su da stižu i Nemci sa razbojišta. Podvriskivali su i bacali kape u vis.

Svetislavu Crniću folksdojčer
je stavio u usta kreč
Pred opštinom sam zatekao grupu staraca koje su čuvali folksdojčeri i stao sam uz njih. Poslednji je iz Orašja stigao Đura Herceg. Onda su nas poveli da sakupljamo leševe koji su ostali po ulicama i kućama. Naišli smo pored moje kuće, iskoristio sam trenutak kada me niko nije gledao i utrčao sam u dvorište.

Sutradan, rano ujutro, Nemci su pokupili jednu grupu preživelih staraca i poveli ih da zatrpavaju streljane u Orašju. O onome što se tamo tada dogodilo pričao nam je čika Vasa Babić.

Dok su ljudi zatrpavali poubijane, jedan od seoskih Nemaca Peter Vajner naišao je među leševima na jednog čoveka koji je, mada teško ranjen, još disao.

Bio je to Svetislav Crnić.

- Čemu se sad nadaš - upitao ga je folksdojčer, smejući se.

- Daj mi samo malo vode - zavapi Crnić.

- Evo ti vode! - uzviknuo je Vajner i dohvatio jednu grudvu kreča koja se našla u blizini i ugura mu je u usta. 

Svetislav je počeo da grca i da se guši i kad je uspeo da izbaci kreč, pljunuo je bez reči prema folksdojčeru. Vajner je tada potegao revolver i ubio Crnića sa tri metka. Zatim ga je mrtvog udario nogom.

Sada se na ovom mestu nalazi spomenik sa imenima 360 stanovnika Grgurevca koji su streljani tog tragičnog juna. Toga dana Nemci i folksdojčeri srušili su 288 srpskih kuća, 38 ambara i 136 drugih zgrada. Ja sam bio jedan od malog broja muškaraca iz našeg sela koji je sve to preživeo.

Napisao: Petar Josimović (Ilustrovana, 1959.)


Streljani stanovnici sela Grgurevca, 6. juna 1942.
Nemci su steljali 257 Srba kao odmazdu
za gubitke pretrpljene prethodnog dana


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment