Februar 1959, sećanje Petra Josimovića: Čitao sam ovih dana u novinama da u
Austriji folksdojčeri održavaju propagandističke zborove, postavljaju razne zahteve i priželjkuju krajeve iz kojih su pobegli. Mi
stariji pamtimo folksdojčere i njihove postupke, ali verujem da će
mlađe, koji još rastu i ne znaju mnogo o njima, interesovati ova
tužna priča o mome selu i strašnoj nesreći koja ga je zadesila
jednog dana, juna 1942. godine.
Imao sam tada 13 godina, bili smo bez
oca i moj stariji brat Svetislav bio je glava porodice.
Našim selom
ispod Fruške Gore vladali su domaći Nemci, folksdojčeri, koji su i
do rata živeli u Grgurevcima. Od nekoliko stotina kuća u selu je
bilo 70 nemačkih i svi su Nemci uglavnom bili imućni. Čak su drugi
seljaci radili kod njih kao sluge ili napoličari. Nemci u
Grgurevcima uvek su izražavali svoju mržnju i netrpeljivost prema
nama Srbima.
 |
| Petar Josimović kada je imao 13 godina |
Još pre okupacije, u danima bezvlašća,
oni su na opštini u selu istakli zastavu s kukastim krstom. Odmah
posle okupacije naoružali su se i nekoliko puta organizovali su
"ekspedicije" protiv partizana u Fruškoj Gori, ali one su se
uvek svršavale bekstvom čim bi partizani pripucali iz šume.
Folksdojčerima su dolazili u pomoć nemački vojnici iz obližnjih
garnizona, ali i ove ekspedicije na partizane završavale su se
porazom. To je razbesnelo folksdojčere i oni su počeli da iskaljuju
svoju silu nad nedužnim seljacima.
Nastali su teški dani za Grgurevce. Straže na ulazima u selo su udvostručene, seljacima je
naređeno da niko ne sme da ide u polje, niti da izlazi iz kuća.
Selom se šapatom pronosila jedna nova vest: kaznena ekspedicija.
Selo je bilo blokirano.
Šestog juna 1942. godine rano ujutro
folksdojčeri su zašli po selu i zapretili seljacima da ne napuštaju
kuće. Rekli su im da će svako ko pokuša da ode iz sela biti
streljan.
Moj brat Svetislav sumnjao je da se
sprema nešto strašno i reče mi:
- Čuj, brašo - tako me je iz milošte
zvao - moramo da bežimo. Otići ćemo kroz vinograd iza kuće, pa
onda preko polja.
 |
| Svetislav Josimović, brat autora teksta |
Oprostili smo se od sestara koje su
bile preplašene i drhtale kao prutovi i krenuli ćutke u vinograd.
Kad smo stigli do malog potoka koji razdvaja baštu od voćnjaka,
začulo se jedno otsečno:
"Halt!"
Pred nama je bio vojnik s
uperenom puškom. Nešto nam je govorio strogim glasom.
Tada se iz šipražja pojavi naš sused
Franja Nič, Nemac iz našeg sela koji se ranije više družio s nama
nego sa Nemcima i bio redovan gost u našoj kući. Moj brat se obrati
njemu kao svom drugu i zamoli ga da objasni Nemcu da idemo na posao u
vinograd. Franja je bio suroviji od vojnika.
- Natrag - vikao je govoreći bratu -
ubiću te ako se ne vratiš!
Bio je sav crven u licu i stezao je
pušku u rukama.
- Svakom srpskom psu koji pokuša da pobegne biće
prosut mozak.
Morali smo natrag. Brat reče:
- Zaboravio je da je do juče
ručavao u našoj kući kao u svojoj.
Kad smo se vratili kući zatekli smo sestru kako viri kroz plot na ulicu. Bila je veoma
zabrinuta.
- Nemci jure po selu i upadaju u kuće,
rekla nam je. - Odvode muškarce.
U svakoj ulici bio je postavljen po
jedan teški mitraljez. Videli smo sa tavana i kada su pretsednik
opštine folksdojčer Đura Herceg, i njegovi saradnici i nemački
oficiri ušli u opštinu.
U podne se kroz selo začu zloslutni
doboš. Već promukli dobošar izvikivao je naredbu:
- Svi muškarci od 14 do 70 godina na
zbor pred opštinom! Ko izostane biće streljan! Kuća će mu biti
spaljena a porodica oterana u logor!
Uprkos ovakvih pretnji prošlo je dosta
vremena dok se na raskršću pred opštinom sakupilo nekoliko ljudi.
Svi su bili bledi i uplašeni. Komandant kaznene ekspedicije koja je stigla u
selo, nemački oficir Rajhner, nestrpljivo je koračao pred opštinom,
svaki čas zagledajući u sat. Prošlo je već čitav čas otkako je
dobošar oglasio naredbu, a sakupilo se svega pedesetak seljaka. Folksdojčeri su se razleteli po selu.
Nekoliko naoružanih vojnika stiglo je
i pred našu kuću. S njima je bio i Nemac iz našeg sela Peter
Vajner, vršnjak mog brata i njegov školski drug. Kada je brat
ugledao Petra na licu mu se ukaza ohrabrenje. Verovao je da će nam
on pomoći
- Zašto nisi na raskršću? - upitao
je Peter grubo.
- Mislio sam da nije obavezno -
odgovori mu brat.
- Za sve je obavezno - proderao se
Peter na njega. - Imam pravo da te ubijem na licu mesta.
Izvadio je
revolver i prislonio mu ga na grudi.
Ne obraćajući pažnju na njega brat
se okrenu tada meni i reče mi:
- Ti sad ostaješ jedini muškarac u
kući. Čuvaj sestre... - glas mu je zadrhtao.
- Neka pođe i on.
Peter je pokazao
na mene. Sestre vrisnuše.
 |
| Pljačkanje sela Grgurevaca od strane Nemaca, negativ pronađen kod nemačkog vojnika |
Bili smo opkoljeni sa svih strana vojnicima...
Tako smo se i ja i brat priključili
onima koji su stajali pred opštinom. Bilo nas je preko tri stotine.
Nemac iz našeg sela koga sam dobro
poznavao i koji je bio poznat po tome što je veoma grlat, vičući
nam naredi da svi gledamo u pravcu ulaza u opštinu. Očekivali smo
onoga koji će nam govoriti. Ali umesto njega na vratima se pojavio
čovek koji je umesto nosa imao krvavi pečat. Jedva sam u njemu
poznao Ranka Miškovića zvanog Dunja. Nemci su saznali da su dva
njegova brata pobegla u šumu i unakazili ga.
Onda smo, opkoljeni vojnicima, krenuli
putem prema Orašju, kako se zvao jedan udaljeni kraj sela. Na kraju
kolone, između dvojice Nemaca, posrtao je okrvavljeni Ranko. Prašina
koju smo koračajući dizali lepila se za njegove rane.
U sumrak smo stigli u Orašje i tu su
Nemci počeli da nas postrojavaju kraj jedne široke rupe odakle su
seljaci vadili zemlju za pravljenje cigala. Bili smo opkoljeni sa
svih strana vojnicima a kraj nas su stajala i borna kola s
mitraljezom.
Folksdojčeri i vojnici izdvojiše
jednu grupu od desetinu ljudi i postrojiše ih na samoj ivici jame.
Brat me stalno tešio. Bio je neobično
pribran i govorio mi je da nas neće streljati jer nismo ništa
nikome učinili.
- Hoće samo da nas zastraše - šaputao mi je.
Stiskao sam se uz njega i drhtao.
Tada se začula nekakva komanda na
nemačkom jeziku. Jedna grupa vojnika ostavila je puške i svaki od
njih izvadio je pištolj. Ljudi na ivici jame bili su okrenuti prema
nama leđima i po jedan Nemac prišao je iza svakog od njih. Bili su
to Ranko, Sasan, Vasa ...
Odjeknuli su pucnji. Ljudi su pali u jamu.
Onda je došla na red druga grupa ...
Gledao sam polusvesno oko sebe.
Najednom, u grupi ljudi koji su nemo stajali i bespomoćno čekali da
na njih dođe red da budu ubijeni metkom u potiljak, ugledah mog
školskog druga Miloša Galetara kako stoji pored svog oca i brata.
Bio mi je najbolji drug i neobično smo se voleli. Godinu dana pre
toga zajedno smo završili osnovnu školu i bezbroj puta smo se
zajedno igrali. Osetih se najednom hrabrim i nekako starijim.
Istog trenutka moj brat se izdvoji
iz reda i pođe prema najstarijem nemačkom oficiru koji je stajao
u blizini jame i držao pištolj u desnoj ruci. Gledao sam netremice
šta će se dogoditi, a nisam mogao da pustim ni glasa.
- Gospodine - reče moj brat glasno i
sasvim pribrano - ako mi stariji moramo da umremo, pustite ovo dete
kući - pokazao je na mene. - To je moj brat - dodao je.
- Koliko ima godina? - upitao je
oficir.
- Deset - slaga moj brat.
Oficir je malo razmišljao, a onda dade rukom znak da mogu da
idem. Pomislih na brata koga treba da ostavim i na mog druga Miloša i htedoh da
viknem: "Imam trinaest godina!" - ali tada začuh poznati
glas.
Stari Galetar, Milošev otac, bio je takođe prišao oficiru i
molio ga da pusti njegova sina. Oficir pogleda Miloša i ponovi onaj
isti gest rukom kojim je i meni dao znak da mogu da idem.
Ali Miloš se ne pomeri s mesta. Vrteo
je odrečno glavom i vikao:
- Ne, neću da idem!
Držao se rukom za bratovljev kaput.
 |
| Miloš Galetar okružen članovima porodice. Nije hteo da se odvoji od oca... Streljan je... |
Kolebao sam se nekoliko trenutaka a
onda sam pognuo glavu i pošao. Posle desetinu koraka okrenuo sam se
da vidim brata. Pratio me je pogledom i doviknuo mi:
- Zbogom, brašo!
Najednom je među ljudima nastalo nekakvo komešanje. Barak Simić
i Šulin skočili su na borna kola i gušali se s Nemcima oko
mitraljeza. To je trajalo trenutak-dva a onda su obojica oboreni na
zemlju. Pucnjava me je zaglušila i ja sam počeo da trčim put
sela. Teturao sam izbezumljen. Na pola puta od sela nisam mogao
dalje. Pao sam kraj jednog bagrema.
Ko zna dokle bih tako ležao da me nije
trgao udarac u leđa. Pored mene je stajao Nemac iz našeg sela Adam
Tajbli. Naredio mi je da pođem s njim. Stigli smo do opštine. U
selu je vladala grobna tišina. Samo je iz daljine, od Orašja,
dopirala vika i pesma. Počeli su da stižu i Nemci sa razbojišta.
Podvriskivali su i bacali kape u vis.
 |
| Svetislavu Crniću folksdojčer je stavio u usta kreč |
Sutradan, rano ujutro, Nemci su
pokupili jednu grupu preživelih staraca i poveli ih da zatrpavaju
streljane u Orašju. O onome što se tamo tada dogodilo pričao nam
je čika Vasa Babić.
Dok su ljudi zatrpavali poubijane,
jedan od seoskih Nemaca Peter Vajner naišao je među leševima na
jednog čoveka koji je, mada teško ranjen, još disao.
Bio je to Svetislav Crnić.
Bio je to Svetislav Crnić.
- Čemu se sad nadaš - upitao ga je
folksdojčer, smejući se.
- Daj mi samo malo vode - zavapi
Crnić.
- Evo ti vode! - uzviknuo je Vajner i
dohvatio jednu grudvu kreča koja se našla u blizini i ugura mu je u
usta.
Svetislav je počeo da grca i da se guši i kad je uspeo da
izbaci kreč, pljunuo je bez reči prema folksdojčeru. Vajner je
tada potegao revolver i ubio Crnića sa tri metka. Zatim ga je mrtvog
udario nogom.
Sada se na ovom mestu nalazi spomenik
sa imenima 360 stanovnika Grgurevca koji su streljani tog tragičnog juna. Toga dana Nemci i folksdojčeri srušili su 288 srpskih kuća,
38 ambara i 136 drugih zgrada. Ja sam bio jedan od malog broja
muškaraca iz našeg sela koji je sve to preživeo.
Napisao: Petar Josimović (Ilustrovana, 1959.)
 |
| Streljani stanovnici sela Grgurevca, 6. juna 1942. Nemci su streljali 257 Srba kao odmazdu za gubitke pretrpljene prethodnog dana |
