Šekularac je zbog napada na sudiju kažnjen na 18 meseci neigranja: Nikada više nije bio onaj stari...

Oktobar 1974: Šekularac u Beogradu! Bila je to novinska vest sredinom oktobra, kad se "nemogući Šeki" pojavio iznenada u glavnom gradu. Kod kuće, među svojima, u svojoj Crvenoj zvezdi, u svojoj "Maderi", na "Marakani".

Bila je to vest kao znak startera u trci atletičara! Novinari su pojurili! Nema valjda lista koji nije objavio kraći ili duži razgovor sa Šekularcem, koji ga nije zapitao kada će se vratiti u Beograd, kada će napustiti Kolumbiju u kojoj već nekoliko godina živi od fudbala.

Šeki se već vratio u Bogotu, sa čvrstom namerom da se sledeće godine vrati ovamo i da više nikad i nikud ne ode. 

Da li je to moguće? 

Da li treba poverovati da će početi da se stvara nova Šekijeva slava, trenerska slava - da li ćemo kroz koju godinu gledati na fudbalskom terenu nove Šekularce, tako željene i očekivane u ovom fudbalskom dobu kad sve više snaga nadvladava maštu?


Prvi zimski kaput - od Zvezde


Neka se ne zameri autoru ovog teksta što će prizvati u pomoć lično sećanje na Drugu mušku gimnaziju u Beogradu. Na dane kada je Dragoslav Šekularac pikao loptu u dvorištu škole sa ostalim klincima. Još tada, svi smo znali da će od Šekija postati veliki fudbaler. Kada ga je čika Mitke odveo u Zvezdu, Šekijev san počeo je da se ostvaruje.

Njegova slava, školska slava i slava koju je već stekao u jednom kraju Beograda, neverovatno brzo se proširila. Prvo na ceo grad i sve one ljubitelje fudbala koji su dolazili na utakmice. U to vreme televizija je bila u povoju i ko je želeo da vidi Šekularca morao je da dođe na stadion.

I dolazili su: ne samo Zvezdaši, nego i najljući protivnici: Partizanovci, Hajdukovci, Dinamovci, navijači svih mogućih timova, pa čak i oni koji za fudbal nisu naročito marili. Dolazili su da vide fudbalsko čudo, da vide mladića koji ume da "pojede" loptu, koji protivničke igrače dovodi do očajanja, koji pred nekoliko desetina hiljada ljudi izvodi bravure kao u cirkusu.

Koje su to reči kojima čovek može da opiše Šekularčevu veštinu?

Žongler? Mađioničar? Ekvilibrist?

Fudbalski bog. Čarobnjak. Duh.

- Idem da gledam Šekularca - govorilo se onda. Nije pitalo koji se timovi sastaju. Bilo je važno da igra Šeki. A ako igra, dolazilo je najmanje desetak hiljada ljudi više na stadion! Čista para za organizatora!

Koliko je od tih para video sam Šekularac?

- Voleo bih da jednom dođe neka "savezna komisija" da mi prevrne ceo stan i sve džepove, pa da sve iznesu u javnost, da se jednom vidi ko sam. Naročito zbog onih koji misle da mi u jastuku šute milioni! - govorio je Šekularac.

I to su novine pisale.

Mnogi mu nisu verovali. Mislili su da Šeki bogato naplaćuje svoje fudbalsko znanje, mislili su da i blagajnike dribla isto onako kao i protivnike na terenu.

A nije bilo baš tako. Šeki jednostavno nije bio dete sreće. Dok su drugi za dolazak u novi klub dobijali lepe svote, stanove i druge privilegije, Šekularac nije. Njemu Zvezda nije bila novi klub.

- Od Crvene zvezde sam dobio prvi zimski kaput. Nešto kasnije, kad je trebalo da odemo na neki prijem, i kravatu. Mi smo u svoje vreme dobijali po dve besplatne ulaznice za utakmicu, a moji roditelji su kupovali po dvadeset-trideset za prijatelje, poznanike, kolege sa posla. Da bi došli da me gledaju na terenu.


Žongliranje loptom i izjavama


Šta čovek da kaže za Šekija ako se povede reč o skromnosti? Kad zna da je taj fudbalski čarobnjak davao izjave dostojne jednog Salvadora Dalija. Najuobraženiji, najbezobrazniji, najhvalisaviji! Tako se govorilo, tako se prepričavalo, tako se i pisalo.

Ali, svako ko je bolje poznavao Šekularca, zna da je sva Šekijeva neskromnost bila beskrajno simpatična, da je ta njegova hvalisavost bila, pre svega, dobrim delom opravdana. Šeki je uživao da nervira protivnike, dok igraju, uživao je da daje izjave i na taj način takođe nervira sve one koji ga nisu voleli. Ili koji su mu zavideli. On nikome nije zavideo.

A Šeki je bio nešto sasvim suprotno. Na terenu je uvek moglo da se vidi da je on zaista najbolji, na utakmicama je dokazivao da je zaista sposoban da učini sve. I zašto ne bi žonglirao izjavama kad je znao da žonglira sa loptom?

Šeki je umeo da dođe ponedeljkom u dvorište Pete beogradske gimnazije na Tašmajdanu i, pošto toga dana nema trening u Zvezdi, igra fudbal sa onima koji su se tu zatekli. I, verujte, nikad mu nije palo na pamet da "vrti" protivnike onako kao na pravim utakmicama. Nikad nije ni pokušavao da dribla nekog neukog đačića do besvesti iako mu to ne bi predstavljalo ni najmanji problem.

Tu, na tom betonsko-asfaltnom terenu školskog dvorišta, igrao je onaj pravi, prirodni Šeki, koji ne želi da ponizi nikoga. A ne treba ni da kažem da se na takvim "utakmicama" u gimnaziji okupljala cela škola, da je Šeki i tu imao publiku zbog koje je, uostalom, i bio to što je bio.

Umeo je Šekularac da okupi celo društvo i da u kafani plati: kome piće, kome večeru. Nije štedeo ni za druge, ni za sebe. Nije pio, ni pušio, ali je voleo karte.

- Niko mi ne veruje, a to me nervira, da ja ponekad od majke pozajmim 5.000 dinara! Nije mi stalo šta će ko da misli o meni, jer smatram da sam ispravan u svakom pogledu. Nikad nisam pomišljao da ucenjujem klub. Pola miliona dinara je najveća svota koju sam u životu primio, i to od jedne fabrike duvana. Od fudbala, Zvezde, i reprezentacije imam oko 150.000 mesečno. I lepo, fenomenalno, živim.

Govorio je to Šeki 1964. kada je bio u jeku slave, na vrhuncu moći. Kada su mu strani menadžeri nudili basnoslovne svote za potpis ugovora, za odlazak u inostranstvo.

Da bi se cenile njegove reči, treba znati da je dve godine ranije, na svetskom prvenstvu u Čileu pošle Šekijeve igre protiv Urugvaja, jedan menadžer ponudio 50.000 dolara.

- Vi Šekija ne možete da kupite - rekao je tada. - A mislio sam da ću, kad dobijem neku takvu ponudu otići iz mesta, kao što su jedan i jedan dva!

Sutradan se isti menadžer pojavio sa novom ponudom: 300.000 dolara. Mislio je da se Šeki uvredio prvom malom sumom. Naravno, opet je odbijen.

- Nikad ne bih napustio Jugoslaviju, kad bi mi obezbedili mesečni prihod od 100.000 dinara - rekao je tada Šekularac. - Ali, fudbalska slava je kratka. Šta posle?


Oproštajna utakmica


Sve nedaće Šekijeve bile su posledica jednog nepromišljenog gesta, trenutka kad je Šekularac na utakmici protiv Radničkog u Nišu zamahnuo da udari sudiju Tumbasa i kada je kažnjen sa osamnaest meseci neigranja. Tada su oni koji su odmeravali kaznu sabrali sve sitnije i krupnije grehe Dragoslava Šekularca, tada su mu valjda uzeli za zlo i sve izjave i sva hvalisanja.

- Bio je to presudni trenutak moje karijere. Osamnaest golova u mojoj mreži! Osamnaest meseci neigranja!

Posle zabrane, došla je vojska, pa se nadovezala povreda kičme, pa noge, pa bolovanja, nova odsustva sa zelenog polja. Vreme Šekularca prolazilo je u nepovrat. Pojavili su se novi asovi. Niko kao Šeki, ali ipak bili su to poletarci željni slave, bar polovine slave koju je Šeki uživao.

I Šeki je odlučio da ode u inostranstvo. Ponudu iz nemačkog grada Karlsruhea prihvatio je za 50.000 dolara. Duša mu je ostala u Zvezdi i "Maderi", a on je trčao po terenima Evrope, prkosio i sebi i drugima, i godinama i zamoru. Ali je i dalje zadivljavao publiku, ređe nego ranije, istina...

- Slava je prolazna - uvek je govorio Šeki, ali je bio beskrajno srećan što mu je Crvena zvezda priredila oproštajnu utakmicu u Beogradu, protiv argentinskog Rasinga, klupskog prvaka sveta.

Te noći igrao je kao u najboljim danima. Kao da se sva njegova snaga, sve njegovo znanje sakupilo u tih devedeset minuta. Reflektori su obasjali stadion sa četiri strane, a sa terena je sijao - Šeki.

Bio je beskrajno srećan kada mu je još Miljan Miljanić obećao da će se za njega naći posao u Zvezdi kad se vrati iz Kolumbije. Šeki je tamo već nekoliko godina. Prvo je igrao, sada je trener. Ponekad obuče dres, ali prošla su ta vremena kada je na terenu mogao sve. Godine su učinile svoje, Šeki je već veteran. Igra mali fudbal, sada putuje po svetu sa nekoliko biser-kolega. Atrakcija su svuda gde se pojave.

Ovih dana, kad je bio u Beogradu, saznali smo da u Bogoti ostaje do juna 1975. Onda, dolazi konačno u Zvezdu, u klub u kojem je odrastao kao fudbaler:

- Negde u maju trebalo bi da odigram poslednju oproštajnu utakmicu. Biće to u Beogradu, na Marakani. Dovešću najveće svetske asove: Pelea, Eusebija, Di Stefana. Biće to spektakl kakav Šeki zaslužuje.

Kaže da je u Zvezdi vodio razgovore i o nastavku karijere. Trenerske. One koju je uvek priželjkivao:

- Pokušaću da završim trenersku školu i vodim grupu od dvadesetak mladića. To je moja šansa...

Da li će tako biti - ko zna.

Ali, ako Šeki zaista sledećeg maja dođe da odigra oproštajnu utakmicu, na stadion će doći sto hiljada ljudi! Svaki pravi ljubitelj fudbala, onog divnog atraktivnog fudbala, koji se ne igra iz računice, doći će da vidi fudbalske genijalce. Doći će da vidi Šekija ...

Napisao: Dragutin Milanović (TV novosti, 1974.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment