U poseti beogradskoj porodici Zarić: Dragan, Mirjana, Ivan i Milica (1979)

Maj 1979: Kad se ide na rođendan, kupuje se gramofonska ploča "Mojoj mami..." Ranog mraza. Kad se sedne ispred televizora nedeljom uveče - pogleda se nova epizoda serije "Tale" u produkciji TV Sarajevo. Kad se otvore TV Novosti: čita se priča o Branku Stankoviću, treneru fudbalera Crvene zvezde. A kad se pazari nešto "fensi" - reke ljudi kreću ka Trstu, u omiljeni šoping turizam. Obilaze se "Upin", "Standa", "Darvil" i brojne male trgovine koje, prema evidenciji Privredne komore u Trstu, uknjiže dnevno i po dva miliona lira prihoda - od jugoslovenskih kupaca! Prevedimo to na naš dinar: Jugovići su 1978. u Trstu ostavili 750 milijardi starih dinara, kupujući najviše cipele i krpice, posebno majice i dečje stvarčice. Kako prekratiti vreme u vozu ili autobusu? Tog maja 1979, do Trsta se listala i nova Nada - a u njoj: članak o porodici popularnog glumca Dragana Zarića, koji je tih dana bio aktuelan kao "čarobnjak Zare", spreman da ispuni sve želje najmlađih gledalaca Nedeljnog popodneva TV Beograd...

"Jednom su me nagovorili da dođem na utakmicu. Rekoše mi da ću sedeti na Zapadu, u 33. redu. Odem da kupim kartu i tražim jedan Zapad, 33. red. Tek onaj na blagajni proviri: Cane, nemoj da se praviš blesav, nema ovde redova, nije ovo pozorište..."

Dragan, Ivan, Mirjana i Milica Zarić (1979)

Kad su se pre četitri godine uselili u novi trosobni stan na Konjarniku, bio je to za komšiluk važan događaj. Govorili su - ovde stanuje Lepi Cane! Međutim, kad su ti isti susedi videli popularnog glumca da vuče cegere iz samousluge, da se sa svojim sinom igra u pesku... onda je mit o neobičnosti glumačkog života - srušen. 

Ako i ima nekih posebnosti, to su svakako, veselost i zadovoljstvo koji karakterišu porodicu Zarić.

Brzorek, uvek spreman za zabavu, sa mnogo šarma i duha, Zare nas je dočekao rečima:

- E, mi se lepo obukli za slikanje, i stan smo, vidite, fino uglancali... 

Bila je to samo šala. A ozbiljno: Beba i Zare su mama i tata petipogodišnjeg Ivana i dve godine mlađe Milice. Upoznali su se pre šest godina, kao studenti u Klubu studenata tehnike, u Beogradu. Beba je arhitekta. Zare je glumac Narodnog pozorišta, popularno lice sa TV ekrana. 

Pamtimo ga kao neodoljivog harmonikaša Lepog Caneta iz "Muzikanata". Bio je Radule u seriji "Dva drugara", Sedlar u "Građanima sela Luga", Milorad u seriji "Ljubav na seoski način", pukovnik Marković, pa smešna služavka Đuka, poštar, prednji deo krave u "Nevenu". U Nedeljnom popodnevu Zare je Čarobnjak, koji svim mališanima ispunjava želje.

"Zare čarobnjak": Nedeljno popodne 70-tih 
Pitamo ga da li udovoljava i svim zahtevima svoje dece.

- Nisam baš uvek u mogućnosti... Inače, Ivan mi svaki dan piše po jedno pismo. Ima raznih želja...

Ivan i Milica su neopterećeni poslovima svojih roditelja. Naravno, to je zasluga i mamina i tatina.

- Ja sam kod kuće tata, nisam glumac. Klinci znaju šta radim. Morao sam da im objasnim gde to uveče idem i što me često nema kod kuće, da imam predstave i da je to moj posao. Beba, takođe često ide na put, pa se o deci brine devojka koju plaćamo. I tu smo imali sreću...

Zbog očeve prezauzetosti, dešavalo se da se otac i sin "igraju" preko ekrana. Tim povodom, Zare nam je ispričao i jednu anegdotu:

- Ivan je bio mali kad se "Neven" prikazivao. Imao je dve i po godine. Jedanput, dok me je gledao na televiziji kako vozim bicikl, pokušao je da me imitira. Uzeo je svoj tricikl i i počeo da vozi po sobi. Kad bi video da ja padnem i on bi se prevrnuo - op, na glavu...

Beba i Zare su u braku šest godina. Za sve to vreme ona nije, kaže, osetila teret pojedinih kućnih poslova, koji se, po nekom nepisanom pravilu, uglavnom, pripisuju ženi.

- Kad smo se uzeli, ja sam redovno kuvao - iskren je Zare. - U stvari, nikad se u našoj kući nije pravilo pitanje ko će da skuva. Dok je Beba radila od sedam ujutro do tri, obično sam ja preuzimao tu dužnost. Pre nego što pođem na probu - skuvam ručak.

Zare u trenucima relaksacije
A ako vas baš zanima - ja odlično kuvam. U poslednje vreme sam malo zatajio, pa jela pripremam samo kad gosti dođu - da se napravim važan. Imam neke svoje specijalitete i ne znam da kuvam po receptima. 

Moja baba je bila Prečanka i odlično je kuvala. Bila je doktor za kuvanje. Ne može da se nađe domaćica koja pravi takvu štrudlu od pileće džigerice, ili dukatiće... Baš prečansko "gubljenje" vremena. 

Zapamtio sam: dukatići se prave od finog testa i veličine su dukata. Prže se na masti, iziđu plikčići, pa se onda preliju supom. Čista desetka iz klope!

Beba i Zare su rođeni Beograđani. Zarićevi su stara beogradska porodica, a Beba je u stvari poreklom Valjevka - po ocu, a po majci je Ličanka. Visoka, krupna, šarmantna žena.

Zaretu, koga je kao mališana teško bilo privezati za kuću i knjigu, danas je san upravo kućica u cveću. Zasad ima lepo uređen stan i harmoničan dom. Zadovoljan čovek koji ima mnogo razloga da bude optimista i da uživa u svemu što je sebi izborio. 

Šta sve, zapravo, ima Dragan Zarić? Veli, idealnu suprugu, dobru i poslušnu decu - porodicu o kakvoj je samo mogao da sanja.

- Mogu da kažem da imam sjajnu ženu. Beba je velika lafica. Baš sam joj nedavno rekao: "Ja kao da sam te pravio po svome". Takva ličnost je velika vrednost za porodični mir i zadovoljstvo, koje imamo. Razumemo se izvrsno. Ima trenutaka kad poželim da iziđem sam, da budem sam... To nikad nije bio problem.

- Čovek ima potrebu za opuštanjem - dodaje Beba. - Ima trenutaka kad poželi da istera neke svoje ludosti i da bude sam. Smatram da je brak spoj dve ličnosti koje su izgrađene i ne mogu da shvatim posesivnost u braku. Mi smo drugovi, prijatelji. 


Međusobno razumevanje: Beba i Zare
Kao što on mene treba da razume, tako moram i ja njega. To je najbolji lek za monotoniju koja se neminovno javlja u svakodnevnom poslu i u kući.

Jedna naša zajednička prijateljica se smejala kad sam joj rekla - kad bih se ponovo udavala, udala bih se samo za Zareta, i ne bih mogla da zamislim nekog drugog muškarca kraj sebe...

Kod Zarićevih ne postoji ni klasična podela poslova.

- Zare je čovek koji uopšte ne deli poslove na "muške" i "ženske" - nastavlja Beba. - Kad sam rekla da bih se ponovo za njega udala, mislila sam na čoveka koji mi u svemu potpuno odgovora, i po vaspitanju, po tome kako vidi cvet, umetničku sliku, jednom rečju - senzibilna ličnost

Naročito mi je pomogao kad su deca bila manja. Kad se Ivan rodio, godinu dana nisam znala šta znači okupati dete. To je radio Zare.

Porodica nikad nije smela da trpi. Uprkos tome, poznato je da je Zare jedan od najzaposlenijih glumaca. Bez sumnje, i za to je potrebna umešnost.

- Ja bih - objašnjava glumac - zbog prirode svog posla trebalo da idem na sve nove predstave, filmove. Ali, radije sam se vraćao domu koji ima svoje zahteve. Pokušavam da nađem sredinu u svemu tome.

- Mi toliko živimo porodični život - kažc Beba - da nemamo vremcna za onaj glumački, kao što svet misli. O sedeljkama po kafanama nema ni govora. Ali, zato imamo česte kućne posete, gotovo svake večeri dolaze naši prijatelji iz školskih dana, uglavnom ljudi iz drugih profesija.

Fotka za naslovnicu: Zarići 
Domaće vaspitanje koje su poneli iz svojih porodica i koje smatraju osnovom u formiranju ličnosti, preneli su i na svoju decu. Ivan i Milica naučeni su da od malih nogu pomažu u kući. Beba i Zare su, očigledno, mnogo ulagali u vaspitanje svoje dece.

- Ne bih voleo da se protumači da se hvalimo - kaže Zare. - Naša deca rano ustaju - u pola sedam. A mi se nekad, kad zasednemo do kasno u noć, ujutro uspavamo. Tako jedno jutro, probudio sam se nešto posle devet. 

Ustanem da vidim šta deca rade, kad u kuhinji Ivan već servirao doručak, izneo salame, sireve... šolje za čaj. I sad je to postala praksa. Kod nas u kući se radi i o tome se posebno ne razgovara.

Po prirodi veseo, uvek raspoložen, Zaretu je, veli, ponekad teško da uveri ljude da je u suštini on ozbiljan, posebno kad je reč o poslu. Inače njegov duh i šarm plene ne samo porodicu, prijatelje, već i svakog njegovog sagovornika. 

Kad smo ga pitali da li je jedan od onih miliona muškaraca koji "vise" po utakmicama, o svojim navijačkim strastima ispričao nam je sledeće:

- Jedan moj prijatelj me je svojevremeno zamolio da mu nabavim karte za utakmicu Zvezda - Panatenaikos. Pošto sam dobar s Miljanom, odlučim da odem njemu, ali odmah nisam mogao da tražim karte. 

Počnem okolo, naokolo, pa kako ti je Zambata, a on će meni, pomalo ljutit, jer bolje da sam ga pitao kako mu je Gagarin - reci koliko karata ti treba... 

Ili, jednom su me nagovorili da dođem na utakmicu. Rekoše mi da ću sedeti na Zapadu, u 33. redu. To valjda, pravi navijači tačno znaju gde ko sedi, imaju čak i svoja sedišta?! Odem da kupim kartu i tražim jedan Zapad, 33. red. Tek onaj na blagajni proviri: "Cane, nemoj da se praviš blesav, nema ovde redova, nije ovo pozorište..."

Uprkos svom tati, Ivan je uz majku počeo da navija za Crvenu zvezdu. Reklo bi se čak da je Beba okoreli zvezdaš.

Kad su domaćini neposredni i gostoljubivi kao što su to Zarići, onda razgovoru nikad kraja. Nastojali smo da ih mnogo ne zapitkujemo o poslovima, jer njih imaju na pretek. Hteli smo da čujemo kako to Beba i Zare žive i kako oni shvataju bračno zajedništvo, i oni su nam to jednostavno objasnili:

- O svemu se dogovaramo i ravnopravno odlučujemo. Mi smo, pre svega, dva drugara...

napisala: Danica Božović,  snimio: Vladimir Kostić (Nada, maj 1979)


Dragan Zarić - "Vlakom prema jugu" (Arsen Dedić) 

("Punom parom" TV Zagreb, 1978)


Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)