Radomir Mihajlović Točak: U oštroj konkurenciji sa Dugmićima, Smak je 1976. ipak bio najbolji!

Decembar 1976: U protekloj godini punu satisfakciju, možda sa zakašnjenjem, dobio je jedan - "Točak". Reč je o Radomiru Mihajloviću. Retko ko ovog rođenog Čačanina, inače gitaristu i vođu kragujevačkog ansambla "Smak" zna pod ovim imenom.

U oštroj konkurenciji sa "Bijelim dugmetom" i još nekim grupama, po mišljenju mnogih, njegov ansambl bio je najbolji.

Ima tek 26 godina, a muzikom se bavi više od dve decenije.

To je zaista neverovatan podatak. Zato se njegovo muziciranje na gitari umnogome razlikuje od sviranja drugih pop-gitarista, mnogo je bolje, serioznije.

- To bavljenje muzikom kod nas je, kako se to kaže, familijarno. Moj otac je bio zanatlija, ali i - operski pevač. U Čačku u "Abraševiću" bio je bas. Do jedaneste godine svirao sam na nekim tamburama kojima je uvek nedostajala poneka žica. I pored takvih polovnih instrumenata pokazivao sam dobru tehniku. Neki su me čak nazivali malim fenomenom što je meni bilo, ne samo tada, već i sada - smešno.

Kada sam dobio prvu pravu gitaru, dobio sam i učitelja i onda se to moje "čeprkanje po žicama" uobličilo. Brzo sam počeo da sviram stare šlagere, naravno i da pevam. To je sve tako išlo dok nije došla pop-muzika.

"Točak" na svojoj ruci ima tetoviran znak po kojem je i dobio nadimak.

- I to je u neku ruku porodično - objašnjava. - Moj otac je bio siromašan, nije imao prilike da pravi kola, već samo točkove. Zbog toga su ga u Čačku svi i zvali "Točak". U kući nas je bilo dosta dece i svi njegovi sinovi za Čačane su bili "mali točkovi". I otac i svi mi imamo na ruci taj znak. To mu dođe kao neki "grofovski grb".

Ovih dana je tačno pet godina otkako se u Kragujevcu pojavila grupa "Smak".

- To je bio početak naše grupe, ali sam ja već ranije počeo profesionalno da se bavim muzikom. Završio sam samo osmogodišnju školu jer sam posle toga četiri godine izgubio ležeći u bolnici zbog bolesti noge. Za četiri godine četiri puta su me operisali. Međutim, kao što se vidi, mala deformacija je ostala.

Ne, neću više da se operišem. Sada lekari kažu da bi još jednom operacijom noga postala normalna. Ne bojim se hirurškog noža, ali, možda čudno zvuči, navikao sam ovako, deformacija mi ne smeta.

Dakle, pre pet godina je u Kragujevcu postojala grupa "Dženks". Kada se ona rasturila, neki se nisu mogli pomiriti da u Kragujevcu više ne postoji pop-ansambl. Tragajući za muzičarima došli su i kod mene. Tako je počelo.



Ovaj doživljaj je mogao da mi ubije volju da se dalje bavim muzikom...




Radomir Mihajlović je ne samo izvanredan gitarista već i plodan kompozitor. Nedavno je izašla njegova najnovija ploča, na kojoj on, uz pratnju grupe "Smak", svira svoje kompozicije. A nijedan dan nije proveo u muzičkoj školi.

- Ne kažem da mi muzička škola nije potrebna. Međutim, i bez toga ide. Što se nota tiče, pismen sam. Uostalom, to je lako naučiti - stotinak znakova, neka pravila i eto ...

U početku sam imao svoje note. Jer, bitno je da muzičar može da zapiše ono što ima u glavi, da ne zaboravi. Umesto nota upotrebljavao sam brojeve: za svaku žicu, za svaki "prag" na vratu gitare kao i broj udaraca. To je bilo najjednostavnije rešenje.

Neki će se smejati, a neki neće verovati: ja sam čak i časove držao na osnovu tih znakova. S vremenom sam naučio i prave note.

Prošle godine grupa "Smak" je putovala u Ameriku na promociju svoje ploče. Da li su grupa i Radomir Mihajlović-Točak imali koristi od tog putavanja.

- Za profesionalnog muzičara jedan dan u Njujorku mnogo znači. Već prve večeri otišli smo u jedan džez-klub. Kada smo čuli kako naše američke kolege sviraju, ostali smo bez daha. Osećao sam se kao da sam dobio šamar, muzički šamar. Iako već godinama živim od muzike, nisam mogao da zamislim da to tako izgleda. Ovaj doživljaj je mogao i da mi ubije volju da se dalje bavim muzikom...

Razgovarao: Žika Milutinović, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, decembar 1976.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate