"Partizanska eskadrila", dnevnik snimanja '77: Pljušti li pljušti, a svaki dan na setu košta 13 miliona

Titova Korenica, 22. jula 1977: Sala hotela "Plješevica" u rano jutro. Redovi stolova mestimično zastrtih, musavim stolnjacima. Za duplim stolom deo ekipe "Partizanske eskadrile" koji treba prvi da stigne na teren. Raspoloženje blizu nuli. 

Pogledi kroz prozor, na nebo koje se niskim, crnim oblacima, naleglo na okolne planinčine. Težak miris hladnog duvanskog dima. Za stolom kod samog ulaza, Hajrudin Krvavac Šiba, režiser "Partizanske eskadrile" i Ljubiša Samardžić Smoki. 

Šiba, oniži, okrugao čovečuljak u najboljim godinama, proređene kose, povelikog stomaka, sa kojim stalno ratuje jer večito pokušava da drži dijetu i nikada u tome ne uspeva, odeven u pantalone od teksas platna, začudo preširoke i toplu jaknu sa letačkom značkom izvezenom na grudima, u rekvizit filma koji radi. 

U razgovoru neprestano gestikulira, raspoloženje mu varira, nikada ne prelazeći donju granicu optimizma, pa su zato i njegovi izlivi najpesimističkijih raspoloženja simpatično smešni. 

Ni jedna rečenica nije bez paprenog začina za koji se obično kaže da nije za štampu. 

Dok govori, upotrebljavajući glagole u velikim količinama, pogled mu šeta između prozora i para vrućih kobasica na stolu. Pogled kroz prozor, pogled u tanjir. 

Komad kobasice na putu između tanjira i usta reši da aterira na pantalone i u tome uspeva, glagol na račun majke nestašne kobasice, a između toga priča o filmu. 

Kasnije, kod preslušavanja trake, najjasnije je snimljeno ono "mljac-mljac", ali čuje se i ostalo.

HAJRUDIN ŠIBA KRVAVAC:

- Spremao sam "Avijaciju" (radni naziv filma bio je "Partizanska avijacija" - op. Y.) dve godine. I stalno je bivalo - biće para, nema para... Producentska posla. To u stvari i nije film - to je moja želja da držeći se osnovnih istorijskih činjenica, napravim baladu o ljudima koje smo u ratu gledali odozdo, sa (glagol) zemlje kao bogove... 

Avion sa petokrakom zvezdom, gledan sa partizanskog položaja, bio je nešto... nešto... ne znam ni sam kako da ga opišem. To bih hteo da uslikam, i to na način koji je blizak svakom gledaocu. 
Voleo bih da Major, Vuk, Dalibor, Slaven, Žare, Milja, Jelena, sve te ličnosti iz filma zažive u bioskopima i kao realne ličnosti, ali i kao ono što u stvari i jesu, sastavni deo večite želje našeg naroda da bude svoje sudbine gospodar.... 

Neću pričati o sadržini filma... Počinjemo od osnivanja partizanske ekadrile, završavamo sa stvaranjem prve vazduhoplovne baze... Ne računajući poslednju sekvencu. 

Snimali smo, do sada, u okolini Han Pijeska, sada smo u Udinama, zatim prelazimo u Mostar. 
Radimo paralelno i film i televizijsku seriju od pet nastavaka. Film bi trebalo da bude završen krajem godine i da odmah krene u bioskope. Serija bi trebalo da krene kroz dve godine.

LJUBIŠA SAMARDŽIĆ (opis nepotreban), pilot potporučnik ŽARKO CEROVIĆ (opis iz knjige snimanja: "Dvadeset i osam mu je godina. Prava ljudina. Od soja gorolomnika: govor grlat i bučan, oči koje žagre. Zapenušana, neiscrpna snaga."):

- Žare je po malo svojeglav, po malo razuzdan, ali nadasve neustrašiv mladi čovek, koji je, pored ostalog i ražalovan što je pred rat, proleteo ispod mostarskog mosta, kako kaže: 

"Za dlaku proleteo, ali i opkladu dobio". 

U njemu ima mesta samo za jednu želju: za slobodom.


VISORAVAN u okolini Udina, 22. jul 1977. Rano pre podne. Objekat. Vojnički logor. Eskadrila aviona. Cisterne. Statisti. Ispod drveća, dva dvokrilca maskirana platnom i granjem.

ŠIBA:

- To su naši avioni. Strah me uhvati kad vidim svu tu tehniku i kad pomislim da je, možda nisam potpuno iskoristio. A kad god završimo snimanje, čini mi se da je nismo dovoljno iskoristili.

Bura udara, a oblaci nam ipak stoje na glavama. Obilazimo objekat. Štabski šator. Bura samo što ga ne rastrgne. Šiba se čudi kako da ga nije odnela u toku noći. Radio stanica, romantična, lepa kućica od granja. Romantična kad nema bure. Brzo je ostavljamo. Šta raditi?

Moglo bi se snimati ako se vreme malo razvedri. 

Na dispoziciji, dnevnoj zapovesti snimanja, govoreći vojnim jezikom, ispisano je da tog dana treba snimati far Majora i Begovića, zatim jedan kadar sa Vukom, i jedan, poslednji na ovom terenu, sa Žaretom. 

Samardžić cupka. Navija za komadiće vedrog neba koji se, ponekad, pojave.

Oko pola deset počinje pljusak. Oblacima je dosadilo da se samo oslanjaju na brda, počinju da se razlivaju po njima. Bura jenjava, pljusak se ustaljuje. 

Samardžić prebrojava bogove. Planirao je da završi snimanje poslednjeg kadra i istog dana krene za Pulu. Tamo ga čekaju supruga i deca i... Pulski festival.


UDBINA, 22. jula 1977. Rano podne. Hotel. Kancelarija ekipe. Više nema nade. Kiša pljušti i pljušti. Ne kao da je jesen pred vratima, nego kao da će svakog časa početi potop. 

Ko li će biti Noje?

Mladen Todić, najbolji direktor filma kod nas, ne uzbuđuje se. Koristi ružno vreme da bi sredio poslove. 

Bata Živojinović, Bekim Fehmiu, Faruk Begoli, Suada Avdić, Radoš Bajić, ulaze i izlaze. 

Šiba zakazuje vanredni sastanak štaba ekipe. Planiranje za sutra. Sa aerodroma Zadar javili su da bi 23. moglo da bude lepo vreme, ali, ipak, treba se obezbediti. Treba napraviti plan snimanja i za ružno i za lepo vreme. 

Jer, kako Todićeva neumoljiva računica kaže: svaki dan, bilo snimanja ili ne, košta 13 starih miliona. 
Čitav film, bez učešća armije, gotovo dve stare milijarde. 

I to je predračun. Račun će, sigurno, zbog ovakvih uslova i dana, biti i veći. 

Kako će producent, "Sutjeska" iz Sarajeva, reagovati na to? Hoće li neočekivano nevreme u kojem su se istopili milioni tog dana, biti za nju vis major ili neće?

BATA ŽIVOJINOVIĆ (opis nepotreban), pilot poručnik VUK ALEKSIĆ (opis iz knjige snimanja: "Prevalio je tridesetu. Visoka, mišićava prilika. Lice osenčeno tugom, zaraslo u korov brade. Oko usana lebdi gorak, skeptičan osmeh."):

- Vuk je čovek koji je, pogibijom čitave porodice, u bombardovanju Beograda, izgubio veru u život. Za njega postoji samo smrt. Vreme u partizanskoj eskadrili pokazaće mu da ne treba srljati u smrt, da se treba okrenuti budućnosti ne žaleći, pritom, ni svoj život.

FARUK BEGOLI (opis nepotreban) poručnik ISMET BEGOVIĆ (opis iz knjige snimanja: "Begović je mlad, vižljast, pravilnih crta lica koje ulivaju poverenje."):

- Begović je čovek sa zemlje. Zajedno sa Majorom dobio je zadatak da oformi partizansku eskadrilu, ali za razliku od Majora, on brine da eskadrila uvek bude o svemu obaveštena i dobro snabdevena. Istina, ja ne volim da letim, i nisam nikada u Sarajevo doleteo avionom, ali to što Šiba priča da me je ostavio na zemlji jer se plašim letenja - čista je insinuacija (smeje se).

Štab je završio većanje. Plan snimanja za 23. jul je gotov. Kiša ne prestaje. Ni od pasulja, koji je trebalo pojesti u vojničkom logoru, nema ništa. Ljudi iz ekipe, koji su bili u logoru, kažu da je poplavljen. 

Prema tome, ostaje samo jedna varijanta: povratak u Titovu Korenicu i u hotel "Plješevica". Šiba komanduje polazak.


TITOVA Korenica, 22. jul 1977 sala hotela "Plješevica", rano popodne: Miris hladnog duvanskog dima izmešan sa svežim mirisom dima. Ekipa pokisla. I od kiše i zbog izgubljenog dana.

RADOŠ BAJIĆ, mladi glumac koji je posle "Sarajevskog atentata" krenuo iz filma u film, ovo mu je četvrta uloga, DALIBOR (videti opis sa početka teksta):

- Dalibor je mladić koji, u najpravijem smislu te reči, sazreva tokom filma. On gubi prvu ljubav, Milju, gubi svog idola Žareta, ali shvata da se do pobede može doći samo uz žrtve. I spreman je da i on bude jedna do njih.

BEKIM FEHMIU (opis nepotreban), MAJOR (videti opis sa početka teksta):

- Major je čvrst čovek, pilot predratni oficir, španski borac, sedam puta obaran, dva puta ranjavan. Čovek koji zna da komanduje, ali koji nije lišen ni snažne note humanosti. U ratnoj situaciji, u njemu nema mesta za ljubav prema ženi, jer je zaljubljen u avijaciju. 

Možda bi u drugoj situaciji, da je preživeo rat, ljubav prema Jeleni, koju igra Zlata Petković, i procvetala, ali on to ne dočekuje. Ranjen, u avionu koji je toliko oštećen da ne može da aterira, on leti prema suncu i niko nikada nije video mesto gde je pao, ako je pao.

SUADA AVDIĆ, debitant, student prve godine sarajevske akademije, dva krupna plava oka, mladeži po licu raspoređeni na najsimpatičnijim mestima, dugokosa, smeđokosa, MILJA (opis iz knjige snimanja: "Devojka od 17 godina, umiljata lica, vragolastih očiju, sva savitljiva, lomna, neukrotiva."):

- Milja je devojčica koja postaje devojka u času kada upoznaje Dalibora. Rat joj ne dozvoljava da do kraja iživi svoju sreću i večita ženska strahovanja - koliko će trajati ljubav muškarca.

A kiša u Titovoj Korenici pada i pada. 

Stigle su prve rolne snimljenog materijala. Odlazi se u mesni bioskop ("Reprezentativan, pacovi iskaču iz projektora" - primedba Hajrudina Krvavca, a nije bilo pacova, bile su samo bubašvabe), da bi se videlo šta je snimljeno. 

Rolne i vreme. Posle ponoći, projekcija se završava.

Možda će sutra, 23. jula, vreme biti dovoljno lepo da bi se snimalo i nešto iz plana za lepo vreme?

Zabeležio: Nino Milenković (TV novosti, avgust 1977.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




2 comments:

  1. Udine????!!!!
    Nije li to možda UDBINA!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Greška u originalnom članku, jeste - Udbina. Hvala, ispravljeno!

      Delete