Dragan Stojković Piksi i Zoran Dimitrijević Čava, najdarovitiji igrači 1987: Kakva li ih sudbina čeka?

Avgust 1987: Pred nama se odvijaju dve sudbine dvojice momaka koji su predodređeni za najviše domete. 

Reč je o Draganu Stojkoviću, fudbaleru Crvene zvezde i Zoranu Dimitrijeviću, od ovog leta prvotimcu zagrebačkog Dinama...   

Nedavno smo imali dva prijatna događaja: 

Piksi je igrao na Vembliju, Čava je oduševio Zagrepčane na svom prvenstvenom derbiju za Dinamo.

Dragan Stojković je već kapiten Crvene zvezde, skandirajućom snagom dolazeća evropska zvezda; Zoran Dimitrijević je bio velika nada Partizana i našeg fudbala. Obojica su, može se slobodno reći, najdarovitiji igrači ove decenije. 

Semir Tuce, Haris Škoro, Darko Pančev, Radmilo Mihajlović... Sve su to sjajni igrači špica napada. Ali, biti ingeniozan igrač sredine terena, onaj što oplemenjuje i organizuje igru - to je mnogo teže. Velikih, imaginativnih igrača u veznom redu sve je manje. A bez njih je igra suvoparna, svodi se samo na englesku sintagmu - "Šutni i trči".


Obojica su hrabri, samouvereni do drskosti



Čava i Piksi su igrači posebnog kova. Briljantni tehničari, inventivni u idejama, duhovito proigravaju, s lakoćom dribluju, poseduju veliko fudbalsko znanje. Obojica su hrabri, samouvereni do drskosti, imaju vanserijski fudbalski šarm, u njihovoj se igri istinski uživa. 

Ipak, razlika postoji. 

Piksi je sazdan od moćnih šampionskih blokova, apsolutno posvećen fudbalu, strasnik koji živi za igru svog života.

Čava je potpuno suprotna ličnost. Voli fudbal, igrao bi svakog dana utakmice - samo mu je trening nepodnošljiv. Ima averziju prema kondicionim treninzima, ne voli napor te vrste, ima aristokratski stav prema radu na terenu. Uz sve to on halapljivo pije iz čaše života i u društvu brzo i lako zaboravlja norme sportskog života.

U drugoj polovini pedesetih godina Crvena zvezda lansira jednog juniora koga na terenu nije trebalo tražiti: blistao je kao dijamant! Ko ga je jednom video na fudbalskoj sceni trajno ga je zapamtio. To je bio Dragoslav Šekularac. Kasnije je bilo dovoljno reći Šeki. Njegovo ime je bilo sinonim za fudbalsko majstorstvo, vic, nestašluk na terenu, duhovitost...

Neku godinu kasnije, član Partizanovih "zlatnih beba" Zoran Miladinović, izlazi na veliku scenu. Kao junior predvodi navalu fudbalskih umetnika. Igra između Hercega, Miloša Milutinovića, Bobeka i Zebeca!

San jednog mališana sa Bulbudera je ostvaren. Slava koja je zarana pala na ovog vanserijski darovitog igrača, uz genetske sklonosti, odvode ga na boemske staze života. Ne može se reći da Zoran nije voleo fudbal, naprotiv. Ali, više je voleo život, duge besane noći, društvo, čašu... 

Živeo je nesportski, ali sa stilom. Ostao je upamćen kao grand senjer beogradskih noćnih lokala. Tako je galantno trošio novac da su mu i veliki ruski kneževi mogli pozavideti.


Zajednička crta 



Jedno vreme su Šeki i Zoranče bili istovremeno u žiži interesovanja javnosti, zajedno su igrali i za državni tim. Svako je od njih na svoj način bio "nestaško". Zajednička crta im je bila obdarenost, ta predodređenost da budu igrači najviše kategorije.

Zoran je bio kompletniji igrač! Viši, brži, snažniji, bolje je igrao glavom, imao izrađeniji šut, mogao je podjednako uspešno da igra u navali (i da daje golove) i u odbrani. Svestran igrač.

Šeki je imao mnogo mana. Bio je spor, bez instinkta za gol, neprimetan u defanzivnim zadacima, glavom nije umeo da igra... Ali ono što je znao i umeo bilo je za brazilsku scenu, najplemenitije majstorstvo.

Šeki je živeo za fudbal. Zoran i za fudbal. Prvi je imao dugu i veliku karijeru, drugi je daleko više mogao nego što je dao

Kao nekad Šekularac i Miladinović tako danas stoje jedan prema drugome Stojković i Dimitrijević.

Piksi nestrpljivo grabi velikim koracima prema fudbalskom Olimpu. Ambiciozan, marljiv, strastven, monaški predat fudbalu i svojoj karijeri. Mladić koji zna šta hoće i nema prepreka koje bi ga mogle zaustaviti. Na besnom konju on ruši ili preskače sve što bi mu na putu prema uspehu i slavi moglo stajati.

Čava je potpuno suprotan tip. Uživa u slavi kad ga njena struja povremeno ponese, ali odmah potom brzo se prepušta drugoj lagodnosti života. A ona mu oduzima snagu, troši ga, sputava, preti da ostane upamćen kao veliki talenat koji je malo ostvario.

Miloš Milutinović je sve činio da bi Čavu sačuvao za Partizan i fudbal. Kasnije u tome ne posustaje ni Bjeković. Prašta mu, opominje, kažnjava - ali ništa ne vredi. Život ga uzima pod svoje i udaljava od fudbala.

Novi pokušaj u Spartaku. Opet počinje sa salvama oduševljenja. Navijači ga vole do obožavanja, žive za trenutak kada će on imati loptu... ali oni demoni u njemu odvode ga na stranputicu.

Piksi postaje standardni reprezentativac i sa 22 godine dobija kapitensku traku, onu koju su nosili Rajko, Ljuba Spajić, Džaja i Pižon. I tu se priča ne završava: dolazi poziv da na proslavi stogodišnjice engleskih ligaša igra za "tim sveta". Bio je najmlađi igrač u toj fudbalskoj eliti, ali je imao tu čast da pred svetom legitimiše jugoslovenski fudbal.

Za navijače Piksi je grčki bog koji ide kroz zlatnu kišu!


Maksimir je odjekivao: "Čava, Čava... "



U drugom gradu (Zagrebu) Čava bije možda poslednju bitku svoje fudbalske karijere. Blažević mu nenadano daje šansu, pruža ruku spasa.

Kad su Subotičani digli ruke od Dimitrijevića, pošao je u svet, skoknuo do Austrije da u tuđini pokuša da ostvari ono što nije mogao u svojoj zemlji. Na poziv iz Zagreba, kao da čuje glas sudbine, vraća se. 

Kao što Bečlije razumeju i osećaju muziku, tako Zagrepčani znaju i umeju da osete pravog igrača. Bila je dovoljna samo jedna utakmica, protiv Veleža, pa da se Zoran (o, čudne li podudarnosti sudbine!) useli u srca Dinamovih navijača.

Te avgustovske noći publika je zaboravila na svog prvog ljubimca Mlinku, nije je uznosio ni golgeter Škoro... Sve su oči bile okrenute prema novajliji koji je na hudožestven način igrao fudbal te noći. Maksimir je odjekivao: "Čava, Čava... "

Piksi je svake nedelje centralna ličnost, ne samo Crvene zvezde, već na terenu. Zna za prokletstvo svog poziva - da se uvek mora dokazivati. Što je veći as, od njega se više očekuje. I ovaj momak želi da tako afirmiše svoju ličnost, da uđe u panteon našeg fudbala.

Hoće li Čava i Ćiro imati snage da istraju? Navike, potreba, sve ono što je godinama upražnjavao uz alkohol i društvo, Dimitrijević mora da ostavi. Ako makar i za kratko zaspi na cveću kojim je obasut posle Veleža - kad se bude probudio, ono će svenuti. A tada će sve biti kasno.

Čava je nogama dodirnuo dno beznađa i s tim se suočio na dramatičan način. Možda još ima nade da se izbavi i tako izbegne sudbinu svog starijeg klupskog druga i imenjaka.

Pred nama se odvijaju dve sudbine dvojice momaka koji su predodređeni za najviše domete. Piksi već postiže gornji, vrhovni stepen u svom naprezanju i pozivu; Čava je tek na početku svog puta ka reafirmaciji. 

Ako sad skrene, njegovi će se izgledi pretvoriti u suvo lišće.

Napisao: Mile Kos (Tempo, 1987.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment