Zoran Petrović zastupa Jugoslaviju na SP 1986: O čemu će sudije posebno voditi računa u Meksiku

Maj 1986: Naš najbolji fudbalski sudija Zoran Petrović već celu sedmicu je u Meksiku. Tamo je kao jedini zvanični (ali, nedelegirani) predstavnik jugoslovenskog fudbala i kao takav neposredni učesnik 13. prvenstva sveta.

Zbog njega će na jednom jarbolu biti naša zastava.

Nisu ga poslali viđeni iz sudijske organizacije, nego izabrali inspektori i kontrolori FIFA, a njih je mogao "zadužiti" jedino učinkom na terenu.

A možda im je kogod i dojavio da su posle jedne prvoligaške utakmice kod nas, navijači tima koji nije pobedio ispratili Petrovića pljeskom i horskim povicima "sudija, majstore!"

Zna se da na većini naših stadiona odjekuju sasvim drukčije ocene publike.

Utekao mi je "Jatov" autobus, pa nisam stigao da ga sa malobrojnima ispratim prošlog četvrtka.

Sigurno se privikao na proređeni meksički vazduh i uspešno ispolagao testove trčanja (četiri puta po deset metara, pa sprintovanje 50 metara, zatim trke na 400 i gotovo tri kilometra za 12 minuta), jer trenirao je i tri puta na dan. Beograđani su ga viđali kako pre ponoći u trenerci "štrika" kroz Bulevar revolucije, sretali na savskom mostu ili kod ušća Save u Dunav.

- Pripremao sam se veoma ozbiljno - pričao je nekoliko dana pre polaska. - Iskoristio sam deo prošlogodišnjeg odmora, uzeo ceo ovogodišnji i dobio mesec dana neplaćenog odsustva. Predtakmičenja traju do 13. juna, a ako budem među onima koje će odabrati da sude u osmini finala i četvrtfinalu, može se dogoditi da samo u Meksiku provedem 45 dana.

Zvaničnici FIFA pozvali su na "Mundijal 86" osim njega još 35 sudija iz celog sveta. Našem reprezentativcu će, valjda, važiti i ocene za suđenje dok su ga ranije gledali: bio je glavni tri puta u kvalifikacijama za šampionat i u evropskim kupovima.

- Inspektori svetske fudbalske federacije su, kako sam čuo, obraćali pažnju u na svaku sitnicu. Prema upozorenjima koja smo dobili, u Meksiku ćemo, osim sasecanja grube igre i sprečavanja i najbezazlenijih nesportskih gestova, posebno voditi računa da kad se šutira slobodan udarac sa bilo kog dela terena, protivnički igrač mora da se odmakne od lopte onih devet metara i 15 centimetara. Sudije će biti zaštićene, ali za autoritet se moramo najpre sami izboriti. Obično se kaže da je lakše suditi na svetskom prvenstvu nego u regionalnoj ligi. Međutim, ni svi reprezentativci nisu primerni u svakom pogledu. Sudija se najbolje zaštiti suđenjem. Ja nikada nisam bio u situaciji da fudbalerima pokazujem kartone zbog ružnih reči upućenih meni.

Mlad (ima 34 godine), naočit, nekadašnji fudbaler (igrao u pionirskom i omladinskom timu beogradskog Partizana), Petrović se lako sporazumeva sa mladićima iz svih prvoligaških klubova. Po svetu, i sada u Meksiku...

- Većinu evropskih reprezentacija sam gledao, nekima i sudio. Poznajem i južnoamerički fudbal. O ekipama iz Afrike i Azije saznaću, nadam se, ono što treba na seminaru pre početka šampionata.

Koju utakmicu ne bi voleo da mu povere?

- U suđenju je najlakše kad iziđeš na teren... Nemam nekih otpora unapred. Znam da sigurno neću suditi kad igraju Meksikanci, jer njihov selektor je naš zemljak Bora Milutinović. To mi i olakšava posao. Svaki od nas, naravno, želi da ga odrede za meč protivnika približnih vrednosti. Na primer, Nemaca i Danaca. Ja bih najviše voleo da dobijem utakmicu Urugvaj - Argentina. Ko bude svirao Englezima, Rusima, Dancima, Nemcima neće imati nimalo muke, jer igraju čisto i ponašaju se korektno.


Pravila - deo opreme



Tek kad je iz FIFA javljeno da je za "Mundijal 86" izabran Petrović, razbudila se fudbalsko-sudijska čaršija. Gotovo istog trenutka odapete su priče o zapostavljanju nekih koji takođe zaslužuju tu čast. I mada već nekoliko godina važi za najboljeg sudiju u zemlji, spominjana je i izvesna "Petrovićeva okolina".

- Koliko znam - kaže on - niko iz Fudbalskog saveza Jugoslavije nije pitan ovoga puta. Možda je neko i konsultovan ranije, ali meni ništa nije saopšteno. Pretpostavljam da su odlučile i moje godine, a i okolnost da do sada nisam "uprskao" nigde po inostranstvu.

Ni u našoj Prvoj ligi njemu nije pripisivana sklonost ka režiranju. A i, pošto, izgleda iz našeg fudbala nisu odstranjeni baš svi pakosnici, gnevnici i zavidljivci, ispade da je Petrović pošteđen brisanja s liste najboljih sudija (propustio je, navodno, da dosudi dva penala pre nekoliko kola) upravo zbog srećnog puta na svetsko prvenstvo.

Znajući da je cenjen kao sudija koji ne "duva" penale lako, ipak sam mu poturio te pričice.

- Trebalo bi da poštujem obavezu i ne govorim javno o suđenju. Ipak, moram reći da to za mene nisu bili prekršaji. I u članu 12. Pravila fudbalske igre - reč je o dosuđivanju jedanaesteraca - podvučena je reč n a m e r n o. Dakle, kažnjava se samo nameran prekršaj. Valjda mogu sebi dozvoliti da faulom ne smatram svako padanje po šesnaestercu! Posle onih hajki na nas, neke kolege se odlučuju da za svaku sitnicu dosude kazneni udarac. Te nazovi prekršaje, ne sviram!

Mada je čuven i po tome što se njegova pištaljka ne čuje često, znam neke koji ne propuštaju da podsete kako u svoju torbu najpre spakuje Pravila, a onda dres i kopačke. Elem, sudi knjiški. Zatim, nisu oduševljeni njegovim procenjivanjem one takozvane prednosti (ako igrača koji napada prema golu zadrže nepropisno, a on se ipak nekako iskobelja i šutira).

- Kad nemaju šta da zamere sudiji, naši stručnjaci kažu: ne pušta prednost. Poštovanje prednosti je kreacija. U nekim prilikama zbog prednosti treba prećutati i oštar start, a ima i onih trenutaka kada igru moraš prekinuti ako je u pitanju i najbezazleniji prekršaj. Sudim u Prvoj ligi sedam godina i više prednosti sam dozvoljavao u početku nego danas. Promenilo se nešto i u igri: ako dozvoliš, počnu tuču, udaraju i onoga koji ne drži loptu, startuju osvetnički... Za mene je to nešto novo... Uostalom, ako već puštam prednost, trebalo bi i da bude primećeno: da padne gol ili nešto slično da se dogodi.


Ako sudija uzme...



One koji više cene "fudbal u papučama", navijaju ispred televizora - sigurno kopka zbog čega ONI NEKI idu u fudbalske sudije. Tera li ih želja da im ime bude u opticaju? Ili, omamljeni fudbalom, ne uspevaju da pronađu privlačniju pasiju?

- Ko otprve zavoli fudbal, mora u njemu da ostane - priča Zoran iz sopstvenog iskustva. - Povreda me rano isterala iz tima, a u to vreme pozivali su bivše igrače da polažu sudijski ispit. Počeo sam od pionirske lige, a kasnije mi je godilo da napredujem. Dok sam shvatio da je to i pomalo opasna zabava, već sam stigao do prvoligaških mečeva. Kako vreme prolazi, čovek se sve više vezuje. Zbog suđenja sam i studije malo odužio... Otkako radim, posao me tera da i po 200 dana godišnje provedem na putu. Događa se da doputujem u subotu i imam samo toliko vremena da ostavim kofer i uzmem sportsku torbu, pa ponovo u voz ili avion. Nemam auto, čak ni vozačku dozvolu... Sve mi to još ne smeta. Ni na poslu...

Pošto je završio tehnologiju i počekao zaposlenje, od 1983. radi u Jugoslovenskom institutu za tehnologiju mesa - Odeljenju metalne ambalaže.

- Jeste naučna ustanova, ali niko ne čeka u redu ispred naše kapije, nego svaki od nas ima zadatak: put pod noge i nudi pamet!

Kod kuće ipak ne dozvoli da ga se zažele Dunja (4,5 godine) i Darko (6,5) koji će od jeseni u prvi razred.

- Ovo bavljenje fudbalom mi, za sada, ne remeti miran porodični život. Kad Darko odraste, možda će mi on jedini biti dovoljno društvo za loptu.

Fudbal kod nas opstaje - uglavnom poskakujući, pretežno neorganizovano. Sve se svodilo na čekanje izuzetnih generacija, a one nisu nailazile u svakoj sezoni. Dok se tako zbiva, naiđu povremeno periodi povike na sudije.

- Smatra se da ne sudimo dobro. Ali, nikako se ne može izdvojiti suđenje iz celog fudbala. Osnovni razlozi nesporazuma su u tome što je poverenje fudbalskih ljudi jednih u druge toliko loše da gore ne može biti... Možda su i sudije ponekad krive. Ipak, nismo jedini krivci! Ako je neki sudija uzeo, neko mu je to nešto morao dati! Lako bismo se obračunali da znamo da je neki sudija i tražio. Neka se kaže! Meni do sada niko ništa nije ponudio... Nego, sve se svodi na lovljenje grešaka. Svakom učesniku utakmice greška se oprašta, jedino se sudijina proglašava za namernu i nečasnu.

Kako se ređaju prvenstva, treneri su sve glasniji napadači sudija - najčešće po novinama. I reči nisu baš kao iz čitanki za mlađi uzrast. O tome Zoran kaže:

- Trenerski posao je postao nesigurniji a, s druge strane, plaćen je neuporedivo više nego ranije. Pritisnuti zahtevima svih u klubu, ne uspevaju da se savladaju, pa greške neizbežne u sportu iskoriste da se brane napadajući sudije... Ima i drugih neprijatnosti. Dođem u neki grad da sudim, a odmah mi se na leđa navale oni sa kojima najmanje želim da provedem vreme. Takvi me spreče da porazgovaram sa pomoćnikom... Posle utakmice neko me, kao Đorić nedavno, ispljuje u novinama, pa kad dođem kući žena i roditelji se uznemire. Moram da se pravdam, i tako to ide...

Ostavimo to za kasnije. A sada srećno u Meksiku!

Napisao: Anastas Nešić (TV novosti, 1986.)

Sledi snimak osmine finala SP '86: Utakmicu Maroko - 
Zapadna Nemačka sudio je naš Zoran Petrović...



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment