Miroslav Antić: Poruka za zlobnike? Još nisam umro i veoma vam se zbog toga izvinjavam... (1982)

Januar 1982: Pre dve sedmice izašla je trideset sedma knjiga novinara, pisca sada i omiljenog voditelja TV ćaskanja...

Rasprostranjeno je mišljenje da je pesnički dar kompenzacija za neki pesnikov nedostatak. Prokomentarišite to sa aspekta ličnog iskustva?

- Moj najveći nedostatak je što nikad nisam bio pesnik. Pesnici su ti koji dozvole da se primeti umor njihove usplahirene reči. A stihove sam pisao iz potrebe da nešto kažem, da budem čovek.

Kako je preteško i preglomazno pisati prozu, lakše mi je bilo da se provučem uz mrve poezije.

Ako sam time dobio kompenzaciju za sve svoje nedostatke, pa čak i taj što nemam dara, onda sam, eto, otkrio u sebi bar nešto kao dar kompenzacije.

Kako danas gledate na svoje početke i uopšte na svoj razvoj i rad. Da li uvek znate šta je uspeh, a šta manji uspeh ili propust?

- Svaki put sam na početku. To je ogromna muka i ogromna samoća. Zato i sumnjam u reč: uspeh. Više mi odgovara izraz: marljivost. Izraz je mravlji. Ili konjski, ako hoćete. Ako mi spomenete reč karijera, prekinućemo ovaj razgovor.

Ima nešto u čoveku što ga drži da i u najtežim trenucima ostane čovek. Šta je to kod vas?

- Deca. Recimo, kad vam punim ustima kažu: tata. Onda sve drugo postaje besmisleno. Tata, to u prevodu na sve dečje jezike sveta znači: čovek.

Neki umetnici ističu da teško stvaraju, da imaju teškoća sa inspiracijom. Da li su vas mučile te nevolje i da li je inspiracija presudna stvaralački?

- Mrzim reč inspiracija. Ne znam šta je to. Kao: padne vam slučajno neka kap svetlosti u svest i vi ste onda nadahnuti. Koješta! Moj ceo život je jedno veliko nadahnuće, jedna groznica stvaranja, jedan san, jedan rad na verovanju i poverenju.

Obnevideo od votke, ponekad moj svet izgleda nestvaran, gubi ivice, muči se da se širi u prostore i vreme. Odrekao sam se, svesno, slobode da bih služio Miroslava Antića.

To je težak gospodar. Hirovit mučitelj. Ali, ponekad hoće da mi plati piće i ja sam mu zahvalan, jer ko bi, ako ne on.

Da li je veština umetnika - pisca u preslikavanju života, tj. da li je za vas poezija glazura i milozvučnost života ili nešto drugo?

- Poezija je želja. Život tek treba da je stigne u lepoti.

Da li vas zanima ko čita vaše knjige? 

- Kako da ne! Zar mislite da sam od onih idiota koji tvrde da pišu za sebe? Za kojeg sebe, kad sam ja javan, a ne zatvoren? Kad sam perspektivi ja perspektiva. Jan Parandovski kaže na jednom mestu:

"Umetnost daje stvaraocima takvu vlast, na kojoj bi im mogli pozavideti vladari i knezovi kada bi imali dovoljno mašte". 

Ako već vladam, kako bih mogao to, a da ne mislim ko su mi prijatelji u razumevanju mog mučenja sa vrhovima sveta? Literatura nije pisac nego čitalac. Ako vas ne pročitaju, šta vredi što ste živeli?

Šta vredi najveća pozornica, ako okolo nema gledališta?

Mora li dobra dečija pesma da se svidi i odraslom čitaocu?

- Mora. Jer odrasli su više deca nego sama deca. U stvari, deca su sve odraslija i grublja. Mi smo polako podetinjili iz nostalgije za nežnošću i toplinom.

Mislite li da je auto - auto? Ne, to je igračka. Mislite li da je vikendica - vikendica? Ne, to je kula od karata. Mislite li da je egzistencija - egzistencija? Ne, to je čarolija: novogodišnja jelka od kojekakvih jeftinih ukrasa na koju pristajemo da ne bismo poludeli.

Idite i kupite novine. Pročitajte ih od prve stranice do oglasa. Ako volite čovečanstvo, morate se tresti bar dva sata. Zato bežim u dečiju pesmu. Da se umijem i operem uši. Da budem jednina, a ne množina.


Stalno pokušavam da završim svoje delo kroz mene nedovršenog



Pisati pesme - kakav je to rad?

- Opak. Ali i čudesan. Ko pristaje na stvaranje, pristao je na čuđenje. I na mučenje.

Po Nerudi, pisac celog života piše istu knjigu. Ma o čemu da piše i ma o kome da piše, uvek piše o sebi, ispisuje svoj život. Važi li to i za vas?

- Da. Samo što sam ja više ličnosti i više života zajedno. Tek što na sebe jednog naviknem, već smo stranci. Praveći pesmu, ja pravim sebe i određujem joj onu količinu lepote koja je meni potrebna da bih valjao.

Ali, opet se pitam: kojeg mene, kad stalno u sebi zatičem više neočekivanih duša i više vrhunaca svesti?

Niče je govorio da više voli lepu laž u umetnosti nego ružnu istinu. Umete li vi da ulepšavate istinu do laži?

- Kad biste od svih lepota odabrali najlepše, pa od najlepšeg u njima pokušali da stvorite nekakvo vrhunsko lepo, dobili biste ružnoću.

Mnogo pojedinačnog lepog prezire jedno drugo. Mnogo pojedinačnog skladnog je nesklad.

Kad biste od svih saznanja, sačuvanih od iskona, izabrali najumnija, ne biste dobili mudrost već pobrkane misli koje ujedaju jedna drugu.

Tako je i sa istinama. Kad stoje jedna nasuprot druge, a jednako su prave, tek onda vam je jasno koliko lažu. Nikad još nisam čuo nešto tako neistinito kao istina.

Ivo Andrić je pisao: "Odbijte ono što o meni pišu moji kritičari, pa što ostane, to sam ja". Kakav je vaš odnos prema kritici?

- Ja sam već i zaboravio da to postoji. Toliko malo je njih u poslednje vreme na meni doktoriralo.

Šta mislite da vam zameraju, šta sami sebi zamerate, a ako to dvoje nije istovetno: za šta pre molite za izvinjenje?

- Valjda za izvinjenje što stalno pokušavam da završim svoje delo kroz mene nedovršenog. Ili obrnuto: što stalno pokušavam sebe da završim kroz moje nedovršeno delo.

Ali čemu se izvinjavati?

Nisam nemoćan ja, nego su nemoćne moje navike. Jedno je platiti ulaznicu, a drugo platiti izlaz. Ko uđe, a ne ume da izađe, baš evo ovako kao ja, možda i nije trebalo da se bavi kretanjem.


Sedim na ivicama poslednjeg Nečeg sa zamočenim nogama u Ništa



Celog života ste se bavili novinarstvom. Recite nešto o toj profesiji i ljudima koji se njime bave?

- Sad bi trebalo da počnem sa "pa", jer sam u nedoumici, ne znam šta da vam kažem... Uzmimo stvar ovako: zatvorite se u pećinu i počećete da mislite kao kamen. Zatvorite se u drvo i olistaćete, i usne će vam postati meke i ukusne kao plodovi.

Zaronite na dno mora i bićete vremenom prozirni i lelujavi. Otkrićete u sebi obrede koje ste zanemarili: velike mokre povorke tananih svečanosti u prvim mehurima živog. Dobićete sonar ispod čeone kosti. Dobićete neku bočnu liniju razumevanja pravca, razumevanja ravnoteže... kao riba.

Zatvorite se u svetlost i razlikovaćete iste stvari. Objavljivaćete život kroz takve oblike stvaranja koji su vidik svetu, a ne svet vidik njima. Sve su to podsećanja na istu oporuku. Na nešto dublje od namernog.

Zatvorite se u novinarstvo i postaćete papir. Živite jedan dan. Sutra izlazi drugi broj novina i vi ste mrtvi. Nema vas.

Ako slučajno zamislite da se niste rodili: uznemirava li vas ta pomisao?

- Ko samo razgleda sebe kao celinu, taj može biti i odmaknuto radoznao da bi nepristrasno posmatrao obe svoje suštine i razumeo kako to pravac ka ovamo vodi u onom pravcu. Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati, taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog i vrlo unutra u nejasnoći jasnog.

Mislim da mi nećete zameriti što večito, sad kad sam malo umorniji od mudrosti nego juče, sedim na ivicama poslednjeg Nečeg sa zamočenim nogama u Ništa.

To znači: iz ovog stanja sebe što je još tamo, dospeti u ono stanje sebe što je već sasvim ovde. Usudio bih se da to nazovem večnim rađanjem. I dostojanstvom svih stvari.

Postoji li pitanje na koje stalno tražite odgovor?

- Neprekidno postoje samo pitanja. Zar i vi mislite da se može usavršiti odgovor, ako niste usavršili pitanje?

Šta bi ste još želeli dodati ovom razgovoru?

- Izašla mi je iz štampe knjiga pesama "Svašta umem". Namenjena je deci i odraslima zajedno. Opet neko na ovom svetu pokušava još jedno nemoguće: da sjedini u istoj misli sve uzraste. Možda je i to jedan veliki promašaj, kao i sav moj život.

Jer, pita me jedan perfidni pesnik, pesnik pod mojom kožom, onaj drugi Miroslav Antić, pita me: nije li bolje ništa ne saznati, nego saznati pogrešno? Zar nije veća korist od zarđalog oružja, nego od promašene borbe?

Pita me: Nije li bolje biti gluv, nego pogrešno zapamtiti himnu? Ja, koji sam tu oprezniji od njega i neprekidno sav od sumnje, pitam njega: šta smo to opet zajedno napravili? Kakvu knjigu. Da li zaista svašta umemo? 

Šta da poručimo vašim zlobnicima, ukoliko ih ima?

- Još nisam umro i veoma im se zbog toga izvinjavam!

Razgovarao: Dragan Pejić (Intervju, 1982.)


Vladimir Zubac: Ko su bili junaci knjige "Živeli prekosutra"




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment