Nenad Stojković (22), mladi fudbalski as: Partizan uvodi novi stil igre u jugoslovenski fudbal (1978)

Maj 1978: Partizanov centarhalf Nenad Stojković je predstavnik novog fudbalskog soja, koji posle nedavnog trijumfa naše mlade reprezentacije u okršajima protiv Engleza uliva veru u renesansu jujoslovenskog fudbala...

Ono malo fudbalskog ugleda što ga raskrčmismo velikodušno, kao da je počela da nam vraća mlada reprezentacija, koja se kvalifikovala za finale Kupa evropskih nacija.

U nekoliko odličnih partija, protiv Mađara i Engleza...

..."mladi lavovi", kako su već počeli da ih zovu, najavili su sunčanije dane našeg fudbala...

... a strana štampa nam je javila ono što možda nismo znali: da u našim redovima ima fudbalera koji igraju evropski fudbal, da ne kažemo vrhunski svetski, što su neka novinarska pera sa Ostrva bila sklona da tvrde.

Najviše komplimenata, uz golmana Stojanovića, navaljeno je na pleća 22-godišnjeg Nenada Stojkovića, uzdanice u odbrani Partizana A-reprezentacije.

Fudbaler, koji već dve sezone igra u reprezentativnoj formi, u timu koji se osmelio da izađe iz stroge tradicije "čuvene jugoslovenske maštovite igre" i stvori stil u kome dominiraju snaga, brzina, dinamika i golovi, postao je i sam simbol novog fudbalskog soja, koji ne umire u lepoti, već u arenu ulazi da pobedi.


Vodonoše i majstori



Crnomanjasti momak, kovrdžave kose, gipkih mišića i dečačkog lica, dočekao je svoju pravu šansu pre dve godine, kada je već pomislio da je njegov dolazak iz Prizrena u Beograd bio neuspešan "izlet u visoko društvo".

Još od tih dana u mladom timu Partizana, sa više nego skromnim prihodima, Nenad živi u jednosobnom nekomfornom stanu, u prizemljuši u Niškoj ulici.

Živi sa bratom Bratislavom, studentom, i susedima, za koje je još uvek "Stojke, miran momak i divan drug, jednostavan i prijatan u društvu".

Sećaju se oni sadašnjeg reprezentativca i globtrotera još u onim izlizanim farmerkama kada se hranio u studentskoj menzi "Lola".

- Čekao sam svoju šansu i dočekao je - kaže Nenad. - Kod kuće, u "Liriji", bio sam prvotimac još kao dečak, ali Partizan je nešto drugo, veliki klub, za čiji dres treba, pored svega, imati i sreću. Možda je moja sreća bila to što sam došao u trenutku kada su u naš fudbal prodrla nova shvatanja. Kada se počeo igrati fudbal brzine, snage, onakav kakav igraju Nemci i Englezi.

Ja sam posedovao predispozicije za takav stil: snagu, skok, brzinu, kondiciju, borbenost ... Takav stil, na žalost, kod nas još nije sasvim priznat. Još uvek "vodonoše" trče i "majstori" čekaju da im se lopta donese.

Mislim da su i stručnjaci krivi zbog toga, i oni favorizuju potpuno nekorisne fudbalere, koji doduše dobro barataju loptom, ali koji na utakmici pretrče koliko i golman.


"Daleko sam od Bekenbauera"



Novopečeni fudbalski as nije umnogome promenio način života, još uvek je "cimer" svog brata u sobičku u Niškoj ulici, doduše vozi "zastavu 101", ali se skromno i sportski oblači i živi povučeno, najviše vremena provodi u svom dvorištu. Zarađuje dosta, prošle godine 22 miliona, ali dosta ode braći, roditeljima ...

Neprijatni su mu razgovori o novcu, pomalo mu smeta sve veća popularnost, jedno vreme ga je gotovo strah bilo da izađe uveče u grad, a svojim drugarima iz susedstva je posle povratka iz Mančestera rekao da bi i besplatno igrao jedno vreme u Engleskoj, samo zarad one publike i fudbalske atmosfere.

- Prvi put sam igrao protiv Engleza i oduševili su me - kaže on. - Igraju oštro, ali fer, brzo, otvoreno, što me opčinjava, a najdivnija je ona atmosfera na stadionu. Taj huk, taj fudbalski zanos prenosi se na igrače i onda je to predstava nad predstavama. Zar bi inače bilo i po 50 hiljada gledalaca na njihovim drugoligaškim utakmicama?

Stojković smatra da je njegov Partizan uneo nešto novo u jugoslovenski fudbal, i tvrdi da je ove godine Partizan prikazao najbolji fudbal.

Ovaj razgovor sa mladim Partizanovim asom vodili smo pre večitog derbija, i Stojković nam je rekao da je bez obzira na rezultat u ovom meču, Partizan trenutno bolji tim.

U poslednje vreme je primećeno da Stojković igra, kao i ranije bez faula, ali sada mnogo mudrije, ne zaleće se i ne biva ostavljen na centru, stekao je iskustvo i uz svoje poznate kvalitete sve više podseća na nenadmašnog Franca Bekenbauera.

- Ne, nikako. Daleko sam ja od Bekenbauera, kao nebo od zemlje. Pa on je mag, čudovišan fudbalski intelekt. Ja nikada neću biti kao on.

Nenad je otresit momak, svestan svojih kvaliteta, ali i svojih mana, realan je u proceni svoje fudbalske ličnosti. Kaže da ima još mnogo da uči i u fudbalu i van njega.

Doduše, postao je reprezentativac, ali će, kaže, još da napreduje, nedavno je završio gimnaziju i upisaće DIF ili pravni fakultet, i tu ima dosta da uči.

Nenad se ne uljuljkuje u snove, zašto bi žudeo da bude Bekenbauer? Dovoljno je, kaže, da bude Stojković.

Napisao: D. Minić (RTV revija, 1978.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment